Pravda

Piše: Ted Gejlen Karpenter Ali Tramp i veliki broj drugih disidenata izazvali su gnev spoljnopolitičkog establišmenta usuđujući se da sugerišu da Vašintonova politika prema Rusiji možda nije mudra i da dve zemlje imaju važne zajedničke interese. Najveći broj antiruskih jastrebova podržao je Hilari Klinton, a implikacije njene potencijalne pobede krajnje su zloslutne. Kad je Rusija anektirala Krim, Klintonova je uporedila ruskog predsednika Vladimira Putina sa Adolfom Hitlerom – što je toliko ekstremna paralela da je izazvala negodovanje i među delom njenih standardnih pristalica. Nema sumnje da će ona zauzeti veoma čvrst stav prema Moskvi. Između ostalog, Klintonova je predlagala da SAD uspostave bespilotnu zonu u Siriji uprkos riziku da bi to moglo da dovede do obaranja ruskih vojnih aviona koji tamo vrše operacije na zahtev sirijske vlade. Neko toliko bezobziran teško će se povući iz konfrontacije u Istočnoj Evropi ili drugih arena. I, zaista, ona je već pozvala na veću ne samo finansijsku nego i vojnu pomoć Ukrajini. Iako je sada Rusija više oslabljena konvencionalna sila, čije ambicije su tek nešto veće od regionalnih, nego maligna ekspanzionistička i totalitarna država sa globalnim pretenzijama, većina američkog spoljnopolitičkog establišmenta tretira Moskvu kao da se malo toga promenilo od perioda Leonida Brežnjeva ili čak Josifa Staljina. Ipak, Rusija ima 142 miliona stanovnika, što je manje od 60 odsto ukupne populacije Sovjetskog Saveza, a njeno stanovništvo je sve starije. Ruska ekonomija je takođe dosta manja, tek 1,3 biliona dolara. To je negde oko desetine američke ekonomije. Pored toga, ruska ekonomija je krhka, jednodimenzionalna i teško zavisna od izvoza energenata. Ukratko, Rusija nema odlike koje u međunarodnom sistemu obično imaju agresivne revizionističke sile. Bez obzira na to, rusofobi su rusku aneksiju Krima i podršku proruskim separatistima u Istočnoj Ukrajini videli kao nagoveštaj mnogo šire agresije iako ne postoji gotovo nijedan dokaz o takvim planovima. Uverljivije tumačenje je da su ti potezi predstavljali napore Putinove administracije da ojača skroman bezbednosni pojas duž zapadnih ruskih granica kako bi se odbranili od onoga što ruski lideri vide kao rastuću pretnju od NATO prodora na istok. Napori SAD i saveznika da podriju ukrajinsku prorusku vladu i podrže – ispostaviće se, uspešne – težnje demonstranata da je zamene prozapadnim režimom verovatno su dodatno podgrejali sumnje u Moskvi. Umesto odgovora kakv su dali SAD i NATO – provokativne vojne vežbe i novo raspoređivanje vojnih snaga u Istočnoj Evropi – trebalo je da odstupe i prihvate ograničenu rusku sferu uticaja u regionu. Nažalost, zapadni, posebno američki lideri, nepokolebljivo su odbili da tako postupe. Tu se radi o dvopartijskoj tvrdoglavosti u američkim spoljnopolitičkim krugovima. I Kondoliza Rajs, državna sekretarka u administraciji DŽordža Buša, i DŽon Keri, koji tu poziciju obavlja u Obaminoj administraciji, oštro su osudili Rusiju zbog preduzimanja vojnih akcija protiv tvrdoglavih susednih zemalja i eksplicitno odbili čak i teoretsku legitimaciju ma koliko skromne ruske sfere uticaja. Klintonova očigledno deli taj arogantni pristup. Takav stav duboko je nepromišljen. Velike sile obično teže dominaciji u svojoj neposrednoj okolini i ne bi trebalo očekivati da će Rusija biti izuzetak. Na kraju krajeva, objavljivanjem Monroove doktrine SAD su proglasile celu zapadnu hemisferu svojom sferom uticaja. Pored toga, interesi SAD i Rusije se u velikom broju važnih pitanja više podudaraju nego što se razilaze, uključujući borbu protiv terorizma, što je Tramp s pravom naglasio u svom poslednjem spoljnopolitičkom govoru. Stoga, sa strateške tačke gledišta, održavanje saradničkih odnosa sa Moskvom ima smisla. Vrhunac gorke ironije bio bi da SAD, nakon izbegavanja direktnog vojnog sukoba sa Sovjetskim Savezom – kao istinski opasnim neprijateljem – tokom Hladnog rata, sada, zbog nefleksibilnog i konfrontacionog pristupa, ulete u sukob sa prizemljenijom Rusijom. Pored svega, danas nam, ako američka spoljna politika ne postane prilagodljivija, preti baš takav scenario. Nažalost, s obzirom na visoku mogućnost Klintonkine pobede u novembru, američko-ruski odnosi – koji se već nalaze u lošem stanju – verovatno će se dodatno pogoršati. Dve zemlje se već nekoliko godina klackaju na ivici drugog Hladnog rata. Postoji opasnost da će ovoga puta skliznuti u taj mračni ambis ili čak u nešto još gore – oružani konflikt sa nuklearnim posledicama. Izvor: standard.rs/The National Interest