Dok su površno naglašavali pravnu umesto, kao što sleduje, činjeničku i moralnu rehabilitaciju Miloševića, diletantski previđajući da se relevantne ocene nalaze u presudi ne Miloševiću nego drugoj osobi, propustili su da postave i neka ključna, kritička pitanja.
Jer, kao što u svom komentaru ističe Aleksandar Pavić, vrlo uman analitičar ali, za razliku od njih, sa vrlo ograničenim prolazom u masovne medije („Raša tudej“ i „Sputnjik“ su upadljivi izuzeci, a i to mnogo govori):
„Uz sve drugo, sada i mi imamo neoborive dokaze o tome u kolikoj meri je Milošević bio beznadežni Jugosloven, kao i o suštinskim uzrocima koji su nas zamalo doveli do katastrofe. Milošević osuđuje rukovodstvo sa Pala zato što želi da vojno porazi muslimane. Umesto toga, imali smo njegovu strategiju ‘kreni-stani’, zbog koje smo izgubili RSK, i zamalo i Srpsku. Umesto što se dogovarao sa Tuđmanom, mogao je lepo da ga prvo vojnički slomi i baci Hrvatsku u rasulo. Isto bi se desilo i sa Izetbegovićem.“
Te i mnoge druge suvisle zamerke zaista bi se mogle uputiti na račun Miloševićeve politike, ali sa podjednakom umesnošću i ideološke podloge te politike. Mestimične opravdavajuće opaskae u haškoj presudi jesu od nesumnjivog značaja, ali to je ipak (a i to vredi podvući) čitanjem presude Karadžiću pre neki dan otkrio ne neko od srpskih političara, koji se sada utrkuju ko će šta „pametnije“ da kaže na tu temu, kao da su oni žrtvovali vreme da presudu pročitaju, nego je to učinio jedan Amerikanac, Endi Vilkokson. Iako u pitanju nije presuda u predmetu Milošević, tu se zaista ipak radi – za Haški tribunal – o potpuno novoj i generalno verodostojnoj (na stranu pobude veća) oceni Miloševićeve uloge, i to od strane istog suda koji se donedavno o njemu izražavao isključivo na radikalno drugačiji način. Podrazumeva se da je ta ocena onoliko pravno kompetentna koliko je u tom domenu kompetentan sud koji je donosi, što će reći – ne preterano. Ali to ne umanjuje njen politički, pa u velikoj meri i moralni značaj. Jer, pred tim sudilištem sve je politički intonirano: i izvođenje i prihvatanje dokaza, i analiza dokazne građe, i presude, i neujednačene kazne koje se izriču u raznim predmetima za slične delikte. Samim tim, gubljenje je vremena lomiti koplja oko pravnog značaja i tumačenja ne samo uzgrednih opaski koje se odnose na Miloševića, nego čak i presude izrečene Karadžiću u celini.
Karadžićeva odbrana, bez obzira na sve to, obavezna je da pripremi i podnese stručno koncipiranu žalbu, ali ne radi iluzornog postizanja pravde nego isključivo radi istorije.
Bitno je to da je isti sud koji je ranije sa elanom potvrđivao sve politički motivisane lažne optužbe protiv Miloševića i Srbije, sada – rukovođen nekom drugom, misterioznom računicom, ali sigurno ne obzirima pravne prirode – glavne tačke te optužbe suštinski poništio. Uprkos mahnitim spinovima Nataše Kandić, Čedomira Jovanovića, Nenada Čanka i družine, činjenica je da je ceo predmet Haškog tribunala, i njegovih zagovorača i sponzora, protiv Miloševića i Srbije, time neslavno obesmišljen. Ujedno, obesmišljen je dodatno i sam Tribunal, kao ozbiljna pravosudna ustanova. O tome toliko, i sasvim dosta.
Slobodan Milošević zaista jeste bio šarmantna i u svakom pogledu impozantna osoba, u šta sam se u Ševeningenu neposredno uverio. On je bio upravo onakav kao što smo ovih dana dokumentovano saznali da su ga dežurni posmatrači iz stranih službi, u jednoj fazi svoga nadgledanja, u svojim izveštajima opisivali.http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/miloseviceva-lekcija-srbiji-vozovi-prolaze/#_edn1 Međutim, a to je sada „Miloševićeva lekcija“,http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/miloseviceva-lekcija-srbiji-vozovi-prolaze/#_edn2 lični šarm, dopadljivost i impozantna inteligencija – sve to jeste za pohvalu, ali nije adekvatna zamena za delotvorno vođenje državne politike. Najmanje je opravdanje za odsustvo rafiniranog instinkta koji treba da bude neprestano prisutan u svesti svakog autentičnog državnika za carpe diem, a to je sposobnost za prepoznavanje i hvatanje trenutka. Ne oportunistički, radi sebe i svoje lične koristi i slave, nego na dobro države i poverenog javnog dela.
U prelomnom trenutku, pre trideset godina, pod Miloševićevim mandatom, menjala se kao danas preovlađujuća geopolitička paradigma u svetu. Taj proces su jasno uočavali mnogi koji su se nalazili daleko ispod Miloševićeve osmatračnice, međutim to je prošlo neprimećeno i bez odgovarajuće reakcije sa Miloševićeve strane. Taj kognitivni propust sudbonosno je opredelilo dalji tok događaja u državi na čiju dalju sudbinu je Milošević, silom svoga položaja, vršio presudan uticaj.
Inscenirani događaji, koji su se posledično odigrali, postali su predmet lažnih optužbi protiv Miloševića – i Srbije – a sada su praktično stavljenih van snage zahvaljujući elementima iz presude u predmetu Karadžić. To ima značaj, ali srazmerno ne veći od okolnosti koje su te događaje izazvale. Revnosne apologete predsednika Miloševića raspravljaju o efektima ali ne primećuju izvornu, uzročnu činjenicu, a to je pogrešan politički izbor koji je napravljen u trenutku kada se geopolitička i ideološka karta sveta menjala. Nije čudo da su, u svojim nedavnim istupanjima, te apologete takođe prevideli i pravi značaj i težinu novih ocena na stare teme iznetih u nedavnoj presudi Haškog tribunala. Istorijskoj reputaciji predsednika Miloševića sve to nesumnjivo ide u prilog, ali ne na pojednostavljen i banalan način, kao što po njima ispada.
Glavna tema, i ona je danas stvarno aktuelna, o čemu bi bilo daleko korisnije raspravljati, je Miloševićevo blagovremeno nereagovanje na činjenicu koja je, krajem osamdesetih prošloga veka, bola oči svakoj ideološki nezaslepljenoj osobi. Fakat je da se poredak sa kojim su se Jugoslavija, Srbija, i on lično, decenijama uporno identifikovali – tada neumitno urušavao. Za ideologa, naravno, to ne predstavlja poseban problem niti iziskuje korektivne mere bilo kakve vrste, zato što ideolog svesno sebe izoluje od činjenica i ne dozvoljava im da utiču na njegov odnos sa okružujućom stvarnošću. Međutim, za trezvenog, gipkog i dalekovidog državnika, to, naprotiv, predstavlja okolnost od kapitalnog značaja, sa nedvosmislenim nalogom za hitno preispitivanje svih do tada prihvaćenih i primenjivanih postulata.
Ovim se ne umanjuje format Slobodana Miloševića u poređenju sa savremenicima, patuljastim vođama drugih jugoslovenskih republika. (Mudri Kinezi, uvek u potrazi za harmoničnim rešenjem, to su najbolje formulisali kada su za Mao Ce-tunga rekli da je „70 odsto grešio, a 30 odsto bio u pravu.“) Bezobzirni oportunizam Miloševićevih republičkih kolega, i njihovo neustručavanje da na podsticaj stranog faktora u svojim sledbenicima probude najniže atavističke emocije i pokrenu lanac najsvirepijih zločina, na moralnoj lestvici stavlja ih za mnogo kopalja ispod jedne inteligentne i časne ali tada još uvek ideološki vrlo uskogrude osobe, koja je u svojim rukama držala sudbinu srpskog naroda. Sa naknadnom ševeningenskom pameću, da je imao deset godina pre Haga na tački preloma dve geopolitičke paradigme, Slobodan Milošević bi nesumnjivo vukao celishodnije poteze i donosio realnije odluke. Nije za sumnjati da bi čovek njegovog kalibra svoju politiku trezvenije usmerio, pre svega u skladu sa državnim interesom a podjednako i sa interesom naroda koji je u jugoslovenskoj zajednici zastupao.
To nas upozorava da je, u ovom trenutku, geopolitička mudrost Srbije sinteza shvaćenih pouka dvaju lekcija, Miloševićeve – „neudačne,“ ruski izraz je ovde najprikladniji, i Erdoganove, za sada, uslovno obećavajuće. Neprimetno jedino slepima, ponovo se, sa sličnim tektonskim posledicama, odvija smena geopolitičke paradigme. Danas više ne postoji ni jedan suvisli razlog zašto bi, u tekućem svetskom prestrojavanju, Srbija ponovo ostala vezana za mrtvaca.
Izvor: Fond strateške kulture
