Pravda

Be­se­da je ku­ca­na na ma­ši­ni, a ne­ke re­či su upi­sa­ne i do­pi­sa­ne ru­kom. Po sve­mu su­de­ći, Vla­di­ka je be­se­du ot­ku­cao ka­da je imao in­spi­ra­ci­ju, a osta­vio je pra­zna me­sta da se upi­še: hram ili mana­stir (gde će be­se­da bi­ti či­ta­na), sve­ti ko­ji se sla­vi to­ga da­na (pro­stor za sve­tog je ostavljen na dva me­sta), i go­di­na. Sv. Vla­di­ka je do­pi­sao po­treb­no, pot­pi­sao, uda­rio pe­čat, i opet do­pi­sao: „Po pro­či­ta­nju osta­vi­ti u ar­hi­vu ma­na­sti­ra“. Su­de­ći po ovom nat­pi­su, pe­ča­tu i potpisu, re­klo bi se da ne­ma du­pli­ka­ta ku­ca­nog tek­sta. Ne zna­mo da li je ova be­se­da prepisivana i da li je ima u sa­bra­nim de­li­ma.“ Na­vo­di­ se ku­ca­ni tekst be­se­de. Bese­da gla­si: Sve­mu na­ro­du sa­bra­nom kod ma­na­sti­ra sv. Ar­han­đe­la u Vuj­nu, da pro­sla­vi sr­cem i du­šom i mi­sli­ma i re­či­ma Sve­vi­šnje­ga Bo­ga Stvo­ri­te­lja i Bož­jeg ve­li­kog slu­gu kri­la­to­ga Ar­han­đe­la Ga­vri­la. Pomozi Vam Bog braćo! I po­ma­gao je i po­mo­ći će Bog svi­ma va­ma ko­ji sa stra­hom Bo­ga sla­vi­te i sa po­što­va­njem spominjete sve­te Bož­je ar­han­đe­le i an­đe­le. Po­mo­gao je Bog oci­ma va­šim u vre­me­ni­ma te­škim i is­ku­še­nji­ma muč­nim, pa će po­mo­ći i va­ma u ovom sa­da­šnjem vre­me­nu. Po­mo­gao je sva­kom ko god Ga je sa ve­rom pri­zi­vao i sa stra­hom sla­vio, u ra­tu i u ra­du, u ne­mi­ru i u mi­ru, na pu­tu i na su­du, čo­ba­ni­nu u šu­mi i đa­ku u ško­li, do­ma­ći­nu na nji­vi i do­ma­ći­ci kraj kolev­ke, pa će ta­ko po­mo­ći i va­ma u ovom sa­da­šnjem ča­su i vre­me­nu. Po­mo­gao je Go­spod Bog sva­kom pra­ved­ni­ku, ko­ji je več­noj prav­di sve­ću pa­lio, i ko­ji je prav­du govo­rio, za prav­dom ho­dio i za prav­du se bo­rio. Po prav­di je po­mo­gao pra­ved­ni­ku. Ali po milosti po­mo­gao je i ne­pra­ved­ni­ku ako se ovaj po­ka­jao; ako je laž zbo­rio pa se po­ka­jao i po­čeo istinu go­vo­ri­ti; ili ako je ne­prav­du či­nio i Bož­ji za­kon ga­zio pa se po­ka­jao; ili ako je krao pa se poka­jao i vra­tio ukra­đe­no, i ta­kvo­me je Bog po­mo­gao po mi­lo­sti svo­joj. Pa će po­mo­ći i va­ma svima ko­ji vo­li­te isti­nu da zbo­ri­te i prav­du da tvo­ri­te; ali će On isto ta­ko po­mo­ći i oni­ma ko­ji su za ne­prav­dom ho­di­li i ne­prav­dom ce­li svoj ži­vot ogu­ba­li pa se po­ka­ja­li, i ne­prav­du svoju pravdom po­pra­vi­li, ukra­đe­no po­vra­ti­li, za­ki­nu­to pla­ti­li, a ote­to na­kna­di­li. Ve­ran je Bog, bra­ćo, i ne­će uči­ni­ti ne­ve­re čo­ve­ku. Gre­šan čo­vek či­ni ne­ve­ru Bo­gu, za­to pa­da i pro­pa­da, ali Bog ne­će uči­ni­ti ne­ve­re čo­ve­ku ver­nom. Ni­ti ho­će Bog da osta­vi čo­ve­ka, ni­ti da ga iz­da. Ka­ko bi Tvo­rac osta­vio i iz­dao svo­je stvo­re­nje? Ali gre­šan čo­vek osta­vlja Bo­ga i iz­da­je Bo­ga – za­to pa­da i pro­pa­da. Va­i­sti­nu pa­da i pro­pa­da sva­ko ko je ne­ve­ran Bo­gu i osta­vlja i izdaje Bo­ga. A Bog ne pa­da ne­go sto­ji več­no i ne­po­ko­le­blji­vo. Ova­ko se mo­lio Bo­gu je­dan sve­tac Bož­ji: Bo­že moj! Ko­ji se god u te­be uzda­ju, ne­će se osra­mo­ti­ti; osra­mo­ti­će se oni ko­ji se od­me­ću od tebe bes­put­no (Ps. 25). Zar ne vi­di­mo mi bra­ćo, ka­ko se sva­ki dan ob­i­sti­nja­va ova reč? Zar ne gle­da­mo ne­pre­sta­no sramo­tu od­met­ni­ka od Bo­ga, od­met­ni­ka od cr­kve Bo­ži­je, od­met­ni­ka od za­ko­na Bo­ži­jeg, odmetnika od ve­re i po­šte­nja? Ima li iko živ od vas ko­ji je vi­deo u kom­ši­lu­ku svo­me ili u se­lu svo­me ka­ko je do­ži­veo sra­mo­tu ne­ko ko se ru­gao sve­ti­nji, ko je hu­lio sve­to ime Bo­ži­je, ko je lagao i krao i kri­vo se kleo i pre­o­ra­vao dru­go­me i pre­me­đa­vao i pa­ko­stio zlo­bio i mr­sio kad sav na­rod po­sti i ra­dio u pra­zni­ke kad sav na­rod pra­znu­je i bes­ča­stio tu­đi obraz i od­vo­dio i za­vo­dio tu­đe kće­ri i oti­mao tu­đu imo­vi­nu. Ta­kvim ne­de­li­ma ni­ko se ni­je pro­sla­vio. Kroz ta­kva ne­de­la sva­ki je do­ži­veo sra­mo­tu pre ili po­sle; sra­mo­ta je pa­la na nje­ga i na ku­ću nje­go­vu i na si­no­ve nje­go­ve pa čak i na unu­ke i pra­u­nu­ke. A ko se u Go­spo­da uzdao ni­je se ni­kad osra­mo­tio. Gospod je pro­sla­vio i nje­ga i po­rod nje­gov, za­i­sta pro­sla­vio i bla­go­slo­vio. Sva zla de­la su prokle­ta, i sva­ko ko tvo­ri zla de­la, na­vla­či pro­klet­stvo na se­be i na de­cu svo­ju. Ko se pak Bo­ga boji i Bo­ga sla­vi i u Bo­ga se uzda, taj pri­ma sto­stru­ki bla­go­slov, i bla­go­slov se ne uda­lju­je od nje­ga ni od ro­da nje­go­vog ni od og­nji­šta nje­go­vog ni od tru­da nje­go­vog ni od sto­ke nje­go­ve ni od nji­ve nje­go­ve ni­ti od tru­da nje­go­vog. Bo­lje je bi­ti pro­sla­vljen ne­go osra­mo­ćen i bo­lje bi­ti bla­go­slo­ven ne­go pro­klet, kao što je bo­lji ži­vot od smr­ti i zdra­vlje od bo­le­sti i sve­tlost od mra­ka. Ne­ka bi vas Bog sve pro­sla­vio slavom svo­jom i bla­go­slo­vio bla­go­slo­vom svo­jim, sve vas ko­ji ste se da­nas sa­bra­li na sla­vu i na mo­li­tvu u ovoj div­noj sve­ti­nji va­šoj i sve­ti­nji ota­ca va­ših. Ne­ka bi sve­ti Ar­han­đel umo­lio Gospo­da za sve vas da bi se od vas ot­klo­ni­la sva­ka sra­mo­ta i od­bi­lo sva­ko pro­klet­stvo, a me­sto to­ga oba­sja­la vas sla­va Bož­ja i sna­žio vas bla­go­slov Bož­ji. Po­mo­zi vam Bog, bra­ćo! Ja vas po­zdra­vljam sta­rim srp­skim po­zdra­vom: Po­mo­zi vam Bog, bra­ćo! I kad vas ta­ko po­zdra­vljam ja u se­bi mi­slim i u sr­cu Bo­ga mo­lim da vam po­mog­ne ve­ru sa­ču­va­ti da bi vam se ži­vot sa­ču­vao i po­šte­nje odr­ža­ti da bi vam se dr­ža­va odr­ža­la, i bra­to­lju­blje ra­ši­ri­ti, da bi se ra­dost i pesma u ze­mlji va­šoj ra­ši­ri­la. Još u se­bi mi­slim i u sr­cu se za vas Bo­gu ži­vo­me mo­lim, da vas Bog po­mog­ne do­bro mi­sli­ti a zlo ne slu­ti­ti, do­bro zbo­ri­ti, do­bru se na­da­ti i sve do­bro zboriti. I još da bla­gi Bog po­mog­ne pra­vim pu­tem ho­di­ti, zlo­bu za­bo­ra­vlja­ti a mi­lost i ra­dost svu­da se­ja­ti. Jer što čo­vek se­je ono će i po­žnje­ti, ako zlo – zlo – ako li do­bro – do­bro. Ko se­je prav­du, sa­ču­va­će ga Bog od ne­prav­de i ne­pra­ved­ni­ka. Ko se­je mi­lost, Bog će ga po­mi­lo­va­ti u oba sve­ta. A ko se­je ra­dost Bog će ga ob­ra­do­va­ti. Za­to vas i ne po­zdra­vljam ne­kim no­vim po­zdra­vom: zdra­vo! Ili do­bro ju­tro! Ne­go vas po­zdra­vljam sta­rim srp­skim po­zdra­vom: Po­mo­zi vam Bog, bra­ćo! Po­zdra­vljam vas ovim mno­go­po­zna­nim molitvenim po­zdra­vom, ko­jim su kra­lje­vi na­ši po­zdra­vlja­li voj­sku svo­ju i sve­šte­ni­ci srp­ski i du­hov­nici srp­ski va­zda i va­zda. Uzdaj­te se u Bo­ga stvo­ri­te­lja, pa se ne boj­te ni­ko­ga i ni­če­ga. Bog je štit vaš i od­bra­na va­ša. Ko se u Bo­ga uzdao, ni­kad se ni­je po­sti­deo ne­go se pro­sla­vio u oba sve­ta. Oci va­ši u nje­ga se uzdaše, i ni­kad se ne po­sti­de­še ne­go se pro­sla­vi­še i od Bo­ga bla­go­slo­ve­ni bi­še, te sla­vu i bla­go­slov i na vas pre­ne­še. NJi­ma po­koj du­ši na ne­bu i va­ma i svi­ma ži­vot i bla­go­slov i mir i ra­dost sa­da i na­vek Amin. U Sve­toj Ži­či 1938. go­di­ne (ov­de je uda­ren pe­čat) Ni­ko­laj Izvor: Pravoslavlje