Navodi britanskog novinara Nila Klarka „verovatno su deo kampanje orkestrirane iz Srbije – i moguće je iz Rusije – da se Milošević oslobodi krivice 10 godina posle smrti”, rekao je ovih dana DŽefri Najs, bivši glavni tužilac u procesu protiv Slobodana Miloševića, iznerviran pisanjem Klarka, koji je u svom blogu na sajtu Raša tudej konstatovao da je Haški tribunal zaključio „da je jedan od najvećih političkih demona naše ere, zapravo, nevin čovek koji nije počinio zverstva i zločine za koje je optužen”. Svojim ocenama da je „Hag odlučio da zaključak o Miloševićevoj nevinosti ’sahrani’ negde duboko u tekst presude lideru bosanskih Srba Radovanu Karadžiću” Klark je uzdrmao svetsku, ali i domaću javnost, koja se podelila kad je reč o ulozi Miloševića, a time i Srbije u ratu u BiH.
Međutim, iako je Klarkova odbrana Miloševića (zasnovana na onome što je proučavanjem presude duge 2.590 stranica otkrio američki istraživač i novinar Endi Vilkokson) predstavljala pravu „bombu” i prst u oko onima koji svu krivicu za zločine tokom devedesetih godina 20. veka stavljaju na dušu Miloševiću, istina o ulozi bivšeg predsednika Srbije utvrđena je još presudom Međunarodnog suda pravde u februaru 2007. godine. Tada je, naime, kako za „Politiku” podseća Tibor Varadi, profesor međunarodnog prava i jedan od advokata Beograda u sporu po tužbi BiH protiv Srbije za genocid, sud u Hagu rekao da se zločin genocida ne može pripisati Srbiji, odnosno ni Miloševiću ni Srbiji.
„To je jednosmisleno rečeno i ne može biti sporno. MSP se nije izjasnio o ratnim zločinima koji ne dostižu nivo genocida jer nije imao nadležnost za to”, kaže profesor Varadi.
Na opasku da li to znači da je ono što je sada Haški tribunal uradio oslobađajući Miloševića krivice za genocid u BiH, Međunarodni sud pravde učinio odavno, Varadi kaže: „Odavno, jednosmisleno i direktno”.
On podseća da je Sud pravde te 2007. godine konstatovao da je počinjen genocid u Srebrenici, ali da se to ne može pripisati Srbiji.
„To je direktno utvrđeno, a ne u sporu koji je vodila neka treća država. Ali, to nije novost”, kaže Varadi.
U presudi je, podsetimo, konstatovano da „Srbija nije bila ni saučesnik u genocidu, iako je zaključeno da je SRJ tokom rata pružala vojnu i finansijsku podršku srpskom stanovništvu u Republici Srpskoj”. Veoma sličan zaključak izveo je u martu ove godine i Haški tribunal, presuđujući Radovanu Karadžiću. U paragrafu 3460 presude lideru bosanskih Srba na koji se poziva Klark kritikujući Tribunal i međunarodnu javnost, stoji da je Slobodan Milošević „delio i podržavao politički cilj optuženog i rukovodstva bosanskih Srba da očuvaju Jugoslaviju i spreče odvajanje ili nezavisnost BiH”, te da je im je Milošević pružio pomoć u oružju i ljudstvu. Ali se takođe, kad se govori o Miloševićevoj ulozi, dodaje i da dokazi pokazuju da je između Miloševića i rukovodstva bosanskih Srba došlo do suprotstavljenih interesa, te da je Milošević iznosio kritike i neslaganja s politikom i odlukama rukovodstva bosanskih Srba, zbog čega se „veće nije uverilo da postoji dovoljno dokaza u ovom slučaju da se zaključi da se Slobodan Milošević složio sa zajedničkim planom”, te da Milošević nije bio deo udruženog zločinačkog poduhvata.
Govoreći o pravnoj težini ovakvih dokaza i zaključaka, Varadi ističe da se „Milošević može osuditi ili osloboditi samo u postupku koji se vodi protiv Miloševića”, te da je „odluka o Karadžiću ipak samo odluka o Karadžiću”. Ovo što je u sporu protiv Karadžića utvrđeno o Miloševiću, kako kaže, može biti dokaz u istorijskim raspravama, „ali to je ipak presuda Karadžiću, a nečija krivica se može utvrditi ili negirati u sporu gde je taj okrivljeni u glavnoj ulozi”.
Sagovornik „Politike” uključen u rad međunarodnih sudova kaže da je u delovima presude Karadžiću potvrđena ne samo Miloševićeva nevinost za genocid u Srebrenici, nego i za zločine u opštinama u BiH za koje je tužilac Serž Bramerc okrivljavao Karadžića, uključujući i opsadu Sarajeva.
„To nije oslobađanje, ali je ekstremno značajno da Karadžićevo veće smatra da Srbija nije odgovorna. Haški tribunal je, zapravo, otišao dalje od presude Suda pravde, jer se ona odnosila samo na Srebrenicu, a Karadžiću se nije sudilo samo za Srebrenicu. Naravno, ovo nema snagu presude, ali ima snagu onoga što se u pravu zove ’dikta’, odnosno ono što sud zaključi u presudi, a što se ne odnosi neposredno na predmet sudskog postupka”, objašnjava naš sagovornik i dodaje da su u pravu oni koji tvrde da je reč o istorijski značajnim dokazima.
Uostalom, kako podseća, Milošević, za razliku od, recimo, Franje Tuđmana, nijednom presudom nije oglašen krivim za učešće u Udruženom zločinačkom poduhvatu (UZP). U slučaju Tuđmana to je konstatovano pre tri godine u „slučaju Prlić”, kad je u presudi šestorici Hrvata rečeno da su UZP u Herceg-bosni predvodili Tuđman, Šušak i Bobetko.
Ovih dana i jedan italijanski novinar priključio se napadu na Haški tribunal. Novinar Đulijeto Kijeza na portalu „Globalist sindikejšn” napisao je da je „Zapad uništio Jugoslaviju, ubio Miloševića i optužio ga za zločine koje on nije izvršio”.
Sagovornik našeg lista zaključuje da je ova presuda važna i zbog toga što je u njoj SDA iz BiH tražio osnov za reviziju postupka za genocid protiv Srbije, ali je ovakvim zaključcima „izgubio tlo pod nogama”.
Izvor: Politika
