U kabinetu predsednika Srbije Tomislava Nikolića ustežu se ovih dana da govore o njegovom ponovnom kandidovanju, ali bi zaista bilo pravo iznenađenje da on kaže da neće učestvovati u trci za drugi mandat. Iako Nikolićevi saradnici ističu da je još rano govoriti o predsedničkim izborima, treba podsetiti da je šef države već nekoliko puta izjavio da želi opet da se kandiduje.

Ali to očigledno umnogome zavisi i od odgovora na pitanje hoće li naprednjaci, tačnije Aleksandar Vučić, podržati novu predsedničku kandidaturu Nikolića. I to je verovatno razlog da se o Nikolićevom novom mandatu sada ne govori jasnije.

Zašto se, međutim, Vučić i njegovi ustežu da kažu jesu li uz Nikolića ili ne, pa i oni uvek odgovaraju da je još rano pričati o tome? Lako je pretpostaviti da je reč o vaganju je li osnivač stranke i njen prvi lider opet najbolje rešenje za predsedničkog kandidata. Šta bi onda Vučić mogao da zabeleži u rubrike „za” isturanje Nikolića kao kandidata SNS-a i možda cele vladajuće koalicije i „protiv” toga?

Kao moguće pozitivne stavke politički analitičar Dejan Vuk Stanković navodi to da je Nikolić „za srpske uslove bio solidan predsednik”. On je, kako kaže, prvi predsednik koji je poštovao ustavnu odredbu da se odrekne stranačke funkcije zarad vršenja državne funkcije, nije se mešao u politiku izvršne vlasti, davao joj je političku podršku (barem kod onih ključnih pitanja), podržavao je vladu u glavnim reformskim zahvatima u ekonomiji i u spoljnopolitičkoj orijentaciji, što je dokaz pripadnosti toj političkoj opciji.

„Dakle, nije se sukobljavao s vladom i podržavao ju je u granicama svoje moći. Drugo, nije otvoreno iskakao iz ovlašćenja koja su mu poverena Ustavom, što se u mnogim zemljama podrazumeva, ali u Srbiji i nije baš tako često slučaj. Te dve stvari su mu preporuka”, ocenjuje Stanković.

Prema Bojanu Klačaru iz Cesida, Vučić bi morao da ima u vidu još neke „pluseve” za Nikolića. Kao prvo, reč je o izuzetno prepoznatljivom lideru. A to je preduslov svih preduslova, naglašava Klačar, da se napravi neki ozbiljan rezultat u predsedničkoj kampanji. Pored toga, njih dvojica su dugogodišnji saradnici, partneri, vrlo verovatno i prijatelji, pa je Vučiću i SNS-u mnogo lakše da funkcionišu u tom „prirodnom” okruženju.

„Treći razlog je ’politička obaveza’, jer Tomislav Nikolić je suštinski doveo SNS i Vučića ovde gde su danas, onda kada je pobedio Borisa Tadića. I četvrto, na taj način Vučić može da pošalje i jasnu političku poruku svojim biračima da se i dalje radi o jedinstvenoj SNS, da ne postoje nikakvi konflikti i tenzije između njih”, ukazuje Klačar.

Kada je predsednik Nikolić poslednji put, pred izbore 24. aprila, rekao da će se kandidovati 2017. godine, za kragujevačku televiziju izjavio je da misli da „Vučiću treba Nikolić”, da je vlada kada je povlačila teške poteze imala njegovu podršku i da je on lično svoju političku sudbinu vezao za uspeh SNS-a.

„LJudi me nisu zaboravili jer znaju da Vučić ima mnogo više uspeha ako smo zajedno. Oni znaju da sam iz Šumadije, da ne izdajem i ne okrećem leđa, od SNS samo imam dobrog”, istakao je tada Nikolić.

Ipak, to „dobro” od SNS-a moglo bi da nestane ukoliko se utvrdi da je njegov rejting nepopravljiv do dana održavanja izbora. I Stanković i Klačar, naime, trenutnu (ne)popularnost Nikolića navode kao glavni ili najveći „minus” koji bi mogao da utiče na odluku Vučića o podršci.

„Rejting Tomislava Nikolića (iskazan bilo kroz poverenje, bilo kroz pozitivne ocene) nije na tom nivou da može da garantuje sigurnu pobedu. Taj rejting se nešto smanjio u odnosu na period kada je pobedio Tadića, i to je politički racio koji može da opredeljuje”, ističe Klačar.

Drugi minus, po njemu, jeste činjenica da postoje različite nijanse u nekim političkim pitanjima između Nikolića i Vučića, kao na primer, kada je reč o Kosovu, Rusiji, EU. A moguća ideja Vučića da nastavi započeti proces „prilagođavanja” stranke sebi u potpunosti, s promenom ljudi na funkcijama u njoj, mogla bi da bude još jedna stavka u rubrici „protiv”. Možda će, naime, Vučić želeti da neko iz palete ljudi koji su od njegovog poverenja trči tu predsedničku trku.

I Dejan Vuk Stanković najpre navodi da je ključno to što ne postoji dovoljna izvesnost Nikolićeve pobede. A velika stranka koja nema problem s rejtingom i popularnošću njenog lidera ne ide lako u delegiranje podrške nekome ko nije izvestan pobednik, ističe on. Predsednička funkcija realno i simbolički ima težinu – njen gubitak za sobom povlači određene političke implikacije u pogledu legitimiteta vlade i utoliko nema tog entuzijazma za podršku.

Pored toga, kako dodaje, biračko telo SNS-a je potpuno skliznulo ka Vučiću.

„Nikolić više nije taj politički i personalni ’brend nejm’ SNS-a. I to je nemali problem – koliko se birači te stranke identifikuju sa samim Nikolićem. Oni optiraju za Vučića i otvoreno je pitanje da li će automatski glasati za Nikolića, to jest da li Vučić može da delegira svoju harizmu na Nikolića”, ukazuje Stanković.

U ovom momentu, za odluku o podršci Nikoliću, napominje Bojan Klačar, bitna je još jedna varijabla koja nije ni plus ni minus: kako će na predsedničke izbore izaći opozicija i da li će se pojaviti neki jak zajednički kandidat. „Sve ove pluseve i minuse će vagati onog momenta kad kad budu znali da li je to možda Saša Janković, Vuk Jeremić ili neka treća osoba”, dodaje on.

Marko Uljarević, direktor istraživanja javnog mnjenja u Ipsos stratedžik marketingu, pre mesec dana je za „Danas” naveo da Vučić ima skoro deset puta veći rejting od drugoplasiranog Ivice Dačića kada je reč o poverenju u lidere partija. Vučića oko 30 odsto građana spontano navodi kao političara u kog imaju najviše poverenja, a prema ovom indikatoru njegov maksimalni rejting je išao preko dva miliona građana. Dačićev rejting je tri do četiri odsto (nešto više od 200.000 građana njega navodi kao političara kom najviše veruju).

Sve ostale lidere stranaka, a tu su i Rasim LJajić, i Boris Tadić, i Bojan Pajtić, i Saša Radulović, i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, svega jedan do dva odsto građana vide kao političare kojima se najviše može verovati, naveo je Uljarević.

Drugi indikator, utisak građana o ličnostima, pokazuje nešto drugačiji poredak: oko 45 odsto građana Srbije ima pozitivno mišljenje o Vučiću, dok oko 24 odsto građana ima pozitivno mišljenje o Vuku Jeremiću. Na trećem mestu je Ivica Dačić sa 22 odsto, a rejting zaštitnika građana Saše Jankovića „može se reći da stoji na poziciji oko 15 odsto”. Izvor: Politika