Da podsetim, Erdogan je, samo dan posle slamanja puča, smenio 2.745 sudija (36%), a potom uhapsio 755 sudija i tužilaca. Smenio je preko 15.000 nastavnika u državnim školama, a ukinuo dozvole za rad 21.000 nastavnika u privatnim školama. Zatvorio je ukupno 1.043 škole, 1.229 zadužbine, 19 sindikata, 15 univerziteta i 35 zdravstvenih ustanova. Dekretom od 27. jula 2016. godine, ukinuo je i 16 televizijskih kanala, 23 radio-stanice, 45 dnevnih novina, 15 časopisa i 29 izdavačkih kuća.
Turski predsednik se pritom u toj mega-čistki sve vreme pozivao na „demokratsku volju naroda“. Erdogan je, inače, na predsedničkim izborima 2014. godine pobedio već u prvom krugu (s 52% glasova, uz izborni odaziv od 74%), dok je njegova stranka na parlamentarnim izborima, održanim novembra 2015. godine, dobila 49% glasova (uz izlaznost 85% birača) i tako osvojila 58% skupštinskih mandata.
Postoje izvesne strukturalne sličnosti Vučićeve i Erdoganove vlasti. Obe su autoritarne, ali sa formalnim demokratskim legitimitetom. I obe uživaju podršku relativne većine birača i većine velikih medija.
Ali, Turska je, u poređenju sa Srbijom, ozbiljnija država, sa jakom privredom, moćnom vojskom i s respektabilnom suverenošću. Recimo, turska vojska u ovom trenutku ima 400.000 vojnika i 2.400 tenkova, a srpska 30.000 vojnika i 270 tenkova. Razlika u vojnoj snazi Turske i Srbije jeste desetak puta, a tolika je, otprilike, i razlika u suverenosti naše dve zemlje.
Naravno da je Erdogan, kao upravljač deset puta samostalnije države i mogao da sprovede svoju autoritarnu mega-čistku, a da mu Vašington i Brisel to čak nisu smeli javno ni da ozbiljnije zamere. „Predsednik SAD, Barak Obama izjavio je da je zabrinut zbog slika koje pokazuju grubo postupanje sa nekim od uhapšenih, jer oni deluju kao da su svučeni u donji veš i sa lisicama na leđima“. A šefica EU za spoljnu politiku, Federika Mogerini, izjavila je: „Neprihvatljivo je posebno ono što se (danas u Turskoj) dešava u oblasti univerziteta, medija i sudstva“.
E baš su bili strogi! U redu je uhapsiti 13.000 političkih protivnika, ali nije sasvim u redu da se vidi kako su neki od njih svučeni u gaće!? A zatvaranje iz čisto političkih razloga 15 univerziteta i preko sto medija za briselsku birokratiju je tek samo „neprihvatljivo“!?
Pa čak i na tako blage zamerke Vašingtona i Brisela Erdogan je oštro reagovao. „Gledajte svoja posla. Pogledajte svoja dela!”, poručio je ljutito zvaničnicima SAD i EU.
Erdogan uživa simpatije u delu srpske javnosti budući da oličava neke naše snove i nadanja. Deo javnosti voli kako se on odnosi prema Briselu (Erdogan: „EU ima predrasude prema Turskoj“; „EU pokazuje svoje nakazno lice“; „Neću menjati turske zakone zbog bezviznog režima EU. Vi idite svojim putem, a mi ćemo svojim!“). Deo javnosti misli da je Erdogan, nakon izvinjenja Rusiji, a pogotovo posle sprovedene mega-čistke, napravio jednu vrstu nepovratnog zaokreta od Vašingtona ka Moskvi. A delu srpske javnosti prosto se dopada Erdoganova čvrsta ruka.
Što se tiče naše vlasti, naravno da je ona oduševljena kada gleda kako se lider turskog režima lako obračunava s masom svojih političkih neprijatelja, i to po celoj dubini turskog društva, a da Vašington i Brisel ne smeju ništa da prigovore. Takva pozicija se vlasti koja je u sopstvenom društvu uspešno marginalizovala opoziciju, te se sada boji još samo pojedinih stranih ambasadora, može činiti kao ostvarenje njenih snova.
Međutim, za razborite posmatrače i racionalne podržavaoce istinskih srpskih interesa zabrinjavajuće je što je Erdogan primer za ugled samo u meri u kojoj je kod njega reč o uništenju svake opozicije. Ali, Erdogan koji sme da se suprotstavi briselskoj birokratiji, ili Erdogan koji sa kurdskim secesionistima nikada ne bi potpisao Brisel 1 i 2, daleko je ispod nišanskih sprava naših „patriotskih“ (i prorežimskih) medija.
Za razborite ocenjivače, štaviše, parlamentarna demokratija i dalje bi morala da bude važna tačka srpskog nacionalnog programa. Obratite pažnju na izborni odaziv: Turska 85%, Srbija 56%. Turska vlast koja se usuđuje da kaže „ne“ Briselu zaista ima uz sebe većinu Turaka. Srpska vlast koja se pak zaklinje u EU, ali se skrušeno povlači pred antisrpskim i fašističkim ludovanjem Hrvatske, samo zato što je Zagreb u EU i NATO, teško da može biti označena kao demokratski sasvim legitimna.
U Srbiji većina u narodu bolje od svoje elite razume da su EU i NATO grobnica za svaki, pa i za srpski narod. No da bi ta većina došla do političkog izražaja nužna je parlamentarna demokratija. Pogledajte poslednji tekst Dinka Gruhonjića. U njemu se biračko telo u Srbiji naziva „polupismenom svetinom“. Demokratija je, naime, za NATO-propagandiste dobra samo kada je u nekoj zemlji za NATO većina birača. Ali u Srbiji je protiv ulaska u NATO 81% stanovništva, a za savez sa Rusijom 71%. Zato američki propagandisti u Srbiji ne vole demokratiju.
Demokratija u Srbiji izložena je kompromitaciji zbog njenog svođenja na formu koju ima u SAD i u EU. Tamo je glas naroda uistinu zatomljen opsežnom i dugotrajnom medijskom manipulacijom. Ali, to ne znači da nema, i da ne može da bude, „glasa naroda“ u SAD i EU, a pogotovo ne u Srbiji.
Ovoj zemlji je potrebna demokratija koja bi u skupštinu najzad dovela istinske predstavnike naroda, a ne zastupnike korumpiranih stranačkih lidera. A takva skupština ne bi imala potrebe za „vođom“ koji bi „očistio“ društvo od „narodnih neprijatelja“. Takva demokrarija bi sama, svojim funkcionisanjem, vratila suverenost u sve oblasti društva – od ekonomije do kulture.
Srbija ne sme da odbaci demokratiju. Jer, ima li u ovom trenutku boljeg sredstva da se sačuva uticaj kolektivnog, narodnog razuma i trajnih i sveobuhvatnih nacionalnih vrednosti?
Izvor: Fond strateške kulture
