Za masakr u Dvoru na Uni koji se dogodio na kraju rata u javnosti se nije znalo dvadeset godina. Onda se pojavio dokumentarni film u kome svedoče danski vojnici, pripadnici Unprofora i još neki akteri. Tim filmom je nesumnjivo dokazano da je u sklanjanju od najezde hrvatske vojske besomučno likvidirana grupa nedužnih, ne samo civila, nego i teških invalida, među kojima su većina bili duševni bolesnici, a oni su se do „Oluje” lečili u petrinjskoj bolnici. Sa hrvatske strane stigli su zahtevi da se film prepravi i dotle je tamo zabranjen.
Film koji je prikazan na RTS ispovest je, pre svih, danskog oficira Jergena Golda koga je, kao glavnokomandujućeg, godinama pekla savest zbog činjenja, odnosno nečinjenja, u sprečavanju stradanja bolesnih civila koji su bili ostavljeni u dvorskoj školi. Tu su dospeli u masovnom povlačenju srpskog stanovništva sa Banije prema Bosni gde se video spas od pogibije.
U filmu je o tragičnim događanjima svedočila i dotadašnja Petrinjka LJubica Janjanin, a za „Politiku” je iznela utiske o događanjima koja su duboko u njenom sećanju i za koje kaže da ne mogu da se zaborave.
„Ceo dan od ranog jutra Petrinja je besomučno granatirana i narod je bio prestrašen. Osamnaestogodišnja ćerka i ja nismo imali prevoz, a htele smo da odemo iz grada. Želele smo da kao i svi civili odemo van dometa hrvatske artiljerije. Kao i u prethodnom ratu, u NOB-u, svi smo težili da se povučemo na Šamaricu, našu legendarnu veliku šumu u kojoj je narod uvek nalazio spas. U petrinjskoj bolnici je bila velika gužva, za put se pripremao jedan stari autobus. Naš komšija lekar je rekao da možemo da uđemo, ali da pomognemo u transportu bolesnika koji su već bili unutra.
Izvor: Politika
