Pravda

Piše: Dragomir Anđelković To je više nego cinično, uz svu opasnost koju i novi geopolitički tokovi po nas nose. Kao da nam je bilo dobro u okolnostima kada je Zapad imao gotovo totalnu dominaciju na Balkanu. Nije. Srpski državno-nacionalni prostor je brutalno raskomadan, nemalim delom etnički očišćen i okupiran od strane naroda kojima ni po kome osnovu ne pripada. A, ako to radikalno i ne možemo da izmenimo, bar možemo nešto da popravimo i sprečimo dalje antisrpske erozivne procese. Prošlo je već skoro deset godina od kada se u Rusiji iskristalisala ideja da je svrsishodno raditi zajedno sa Turskom kako bi se izazvale pukotine na evroatlantskom poretku kako na prostoru Balkana i Bliskog istoka. Polazilo se od toga da je prirodno da ojačala Turska poželi da izađe iz podređenog položaja koji je imala u odnosu na SAD, te da na prostorima gde je njeno prisustvo na neki način istorijski, verski i etnički utemeljeno, zaigra relativno samostalno. Svakako, imalo se u vidu da se geopolitička emancipacija Ankare neće odvijati brzo, ali, kako naš narod (izvorno u nekadašnjim srpskim primorskim krajevima) kaže, „zrno po zrno pogača, kamen po kamen palača“. Moskva se naoružala strpljenjem i bila je spremna da pomaže u vezi sa podizanjem te turske strateške konstrukcije, uklapajući sa njom svoje interese. Sa tim povezan proces potkopavanja evroatlantskog poretka, uz spoljnu, geopolitičku stranu, skopčanu sa delovanjem pomenutih velikih sila, nužno je morao da ima i unutrašnju – koja se odnosi na kompatibilne napore naroda u zemljama u sferi u kojoj Rusija i Turska imaju uticaj da izađu iz neokolonijalnog položaja u koji ih je doveo Zapad. Polazeći od toga da je to od vitalnog interesa za srpski narod, u saradnji sa ruskim naučnicima i publicistima koji su se bavili pomenutim pitanjem, u tom smislu su aktivno počele da deluju i organizacije u čiji rad sam uključen: Centar za razvoj međunarodne saradnje iz Srbije i Centar za stratešku saradnju iz Republike Srpske. U pitanju je bilo podsticanje srpsko-muslimanskog autentičnog dijaloga radi istinskog pomirenja u cilju nacionalnog oslobođenja i prosperiteta. Težište je bilo stavljeno na BiH. Ukratko, evo o čemu se radilo (a i danas se radi). Muslimanski političari povremeno govore o „dijalogu“, ali im do njega nije iskreno stalo. Pod uticajem Zapada neki od njih su prihvatili „politički korektnu“ retoriku (dok su drugi ostali robovi ratnohuškačkih fraza iz devedesetih), ali u praksi nastoje da onemoguće samostalno dogovaranje naroda BiH, kako bi stvorili osnov za dalje strano mešanje. Sarajevo i dalje postupa kao da smatra da će Zapad uspeti da nametne ono što želi, a to je centralizacija BiH ako već nije moguće i njeno potpuno pretvaranje u unitarnu državu. Sve u svemu „dijalog“ je u toj priči obična kulisa iza koje se krije NATO malj. Cilj je da se predstavi da su narodi BiH nezreli te im treba čvrsta ruka zapadnih protektora. S druge strane, činjenica je i da je većinsko raspoloženje srpskog naroda u RS da BiH postepeno nestane, tj. da RS dobije nezavisnost ili se priključi Srbiji. Nesporno je da Banjaluka nije radila na rušenju BiH, odnosno da je dosledno poštovala Dejtonski sporazum. On je potkopavan od sarajevskih zatočenika hegemonističkih i centralističkih težnji, potpomognutih sa Zapada. Ipak, bez obzira što nisu destruktivni faktori BiH, Srbi i Hrvati takođe nisu dubinski opredeljeni za održivi sporazum naroda BiH (nužno u duhu Dejtona). Među njima je rasprostranjeno ubeđenje da ne treba pomagati prevazilaženju problema sa kojima se ta složena državna zajednica suočava, već je pragmatičnije ostaviti je da postepeno doživi potpunu paralizu i posle toga se raspadne. Oba pristupa su neproduktivna. Svakome ko racionalno posmatra stvari trebalo bi da bude jasno da je muslimanska kalkulacija pogrešna. Zapad nema više mogućnost da nameće Srbima ono što oni ne žele. Uostalom, i muslimane pre tretira kao svoje topovsko meso nego što radi u prilog zaštite njihovih interesa. Opet, Srbi i Hrvati korisno bi bilo da shvate da je Zapad i dalje dovoljno moćan da ih onemogući da realizuju ono što žele. Uostalom, i da nije tako, tj. da se Zapad potpuno povuče sa Balkana, a narodi BiH prethodno ne nađu rešenje za međusobni suživot, došlo bi do novog rata. Od njega niko ne bi imao korist i svi bi ponovo upali u krvavi ciklus koji bi se verovatno, posle novog mešanja velikih sila, završio vraćanjem na sadašnje stanje. Prolilo bi se dosta krvi i još više uništila ekonomija, a ni jedna strana ne bi realizovala svoje interese. Alternativa navedenom je bio koncept „autentičnog dijaloga“ naroda BiH (pre svega Srba i bosanskohercegovačkih muslimana) u kordinaciji sa delovanjem Rusije i Turske. Te sile bi, svaka pre svega u odnosu sa narodom koji je smatra bliskom, trebalo da ih ohrabre da bez stranog arbitriranja i nametanja rezultata, polako i neostrašćeno traže za sve BiH strane prihvatljiva a realna rešenja. Tako bi iznutra konsolidovana BiH – što pre svega podrazumeva odricanje Sarajeva od pretenzija da zavlada nad RS a Banjaluke od priželjkivanja da državna zajednica propadne – ohrabrena i podržana od sila koje imaju istorijske odnose sa Srbima, odnosno BH muslimanima, postepeno izašla iz evroatlantskog tunela (sutra i priče o NATO integracijama). To svakako ne bi bio lak niti kratak proces, ali važno je krenuti u tom pravcu. Radi toga smo i organizovali niz međunarodnih konferencija, tribina, seminara, publicističkih i sličnih aktivnosti. Međutim, pokazalo se da smo poranili. U samoj Turskoj evoatlantska frakcija je još bila prejaka, a bez nje ništa nije moglo da se učini. Ankara je delovala u prilog maksimalno bliskog ekonomskog pa i političkog razvoja odnosa direktno sa Moskvom, ali nije bila spremna da na Balkanu deluje u saradnji sa njom, a protiv interesa SAD. U Abhaziji, gde je pokrenut sličan projekat posredne unutrašnje rusko-turske saradnje, stvari su donekle stajale drugačije, ali ne i u BiH. Otuda, tu se iznuđeno išlo na izvesnu kompenzaciju, ali ona se, nažalost, pokazala sterilnom. Pošto je bilo jasno da Rusija u celini ne može biti faktor koji će muslimani prihvatiti kao alternativni oslonac umesto Zapada, ideja je bila da se povežu sa muslimanskim činiocima u okviru Ruske Federacije, od tamošnje islamske zajednice do Tatarstana. No, i pored uspostavljanja takvih veza sa BH muslimanima, nije se daleko stiglo. Što je bilo i za očekivati. To da ruski muslimani lojalni Moskvi postanu strateški partner BH muslimanima umesto Turske (ili bar dok se ona geopolitički ne preorijentiše) bilo je ostvarljivo koliko i da ruski uticaj u RS istisne Carigradska patrijaršija (koja je tesno povezana sa Belom kućom). Geopolitički rusko-turski stubovi nisu bili podignuti, stoga je zamišljena unutrašnja nadgradnja toga u BiH bila nerealna. Dobro su to znali i zapadni stratezi, odnosno njihovi lokalni balkanski jurišnici – od medijske do NVO sfere – pa se nisu ni uzrujavali zbog višegodišnjih aktivnosti u BiH sračunatih na podsticanje srpsko-muslimanskog dogovora i bar odvajanja dela BH muslimana od zapadnih mentora. Sada su se stvari promenile. To se vidi po histeriji u zapadnim i prozapadnim medijima kada se bave BiH, pa i Balkanom generalno. Evroatlantski centri moći su svesni da posle njihovog pokušaja vojnog udara na Erdogana, Turska se drastično menja. Sve što im nije odgovaralo znatno je uvećano i ubrzano. Iako se Ankara formalno neko vreme ne odrekne – a stiče se utisak da neće – evroatlantskog savezništva, ona je već sada zapravo izašla iz njegovih okvira. To će uskoro početi da se projektuje i na naše podneblje, i to baš na način kako je već pre desetak godina poželela Moskva. Turska će, umesto u sprezi sa Zapadom kao mlađi partner SAD sa posebnim islamski stilizovanim zadacima, početi da deluje samostalno, u odnosu na Vašington i Brisel četo i suparnički, preuzimajući primat makar među slovenskim muslimanima na Balkanu. Albanci su mnogo više u atlantskim kandžama, mada i tu će turska frakcija zasigurno jačati. Sa svoje strane Rusija je već dovoljno ojačala pozicije u srpskim zemljama (izuzev Crne Gore), te bi na tim osnovama sada moglo (naravno ne preko noći) da postane i realno autetnično normalizovanje odnosa na relaciji Beograd – Sarajevo – Banjaluka, sa svim implikacijama koje bi to imalo po evroatlantsku prevlast. Produktivni „autentični dijalog“ čini se da će postati realnost. Da se to ne bi dogodilo, počinje histerična kampanja prozapadnih medija i u samoj Srbiji. Uz to što Srbe plaše Rusijom – a i sami znaju da će to ispasti jalovo – počinju sada da nas zastrašuju i turskim islamizmom. Odjednom, BH muslimanki političari tesno povezani sa Turskom – koji su do juče, kada su delovali u okviru evroatlantske falange, bili predstavljani relativno pozitivno – u očekivanju da će promeniti kurs pod uticajem Ankare, postaju mračnjaci. A ona, još pre neki dan tretirana kao zapadni saveznik i faktor stabilnosti na Balkanu – biva medijski prikazivana kao potencijalni neotomanski osvajač. Da se ne zavaravamo, ona bi to svakako želela da bude, odnosno rado bi pomogla realizaciju težnji svojih balkanskih prijatelja. Međutim, i sama zna da je to potpuno nerealno. Kao deo šireg geopolitičkog mozaika koji sada počinje da gradi sa Rusijom, Turska nužno mora da prihvati podelu sfera uticaja na Balkanu, što nama itekako odgovara. Ne nameravamo mi da stavljamo pod svoju kontrolu Sarajevo (ma koliko ono bilo istorijski naše) ili direktnu vlast Prištinu, već druge strane pretenduju na RS ili Rašku oblast, odnosno sever Kosova. Zato nama i odgovara dogovor Moskve i Ankare koji bi podrazumevao preovlađujući uticaj prve u RS i Srbiji, a druge u muslimanskom delu BiH i eventualno drugim delovima Balkana sa muslimanskom većinom. Uz projekciju rusko-turske podele zone uticaja na odnose Srba sa muslimanskim susedima na severozapadu i jugozapadu. I u kontekstu toga podsticanje srpsko-BH muslimanskog pa u nekoj drugoj fazi i srpsko-albanskog „autentičnog dogovora“. Svega toga moramo biti svesni, a ne da dopustimo da nas mondijalistički propagandisti uvere (što će u narednom periodu raditi intenzivno) da nam je Turska veća opasnost od SAD. Sama po sebi, ona bi to i bila, ali nije dovoljno moćna da tako deluje. A mnogo je bolje da na Balkanu radi u kordinaciji sa Rusijom nego sa SAD, zašta se sada stvaraju realni osnovi (za razliku od nedavne prošlosti kada su oni bili umnogome iluzorni, ali i pored toga kao ekperimentalni pokušaj bitni). Američki poredak nam je doneo nesreću i nema nagoveštaja da će se išta u tom pogledu promeniti. Pogotovo sada, kada ponovo preti da se nad nama nadvije zlo lice klintonističkog lobija, po nas najopasnijeg dela evroatlantskog bratstva. Izvor: vidovdan.org