Kada je rat počeo, kaže Goran, ni na kraj pameti im nije bilo to da se nikada više neće vratiti u svoj rodni Vrginmost, koji se nalazio 40 kilometara od Karlovca.
- U svoj toj trci i brzini nismo mnogo poneli - malo hrane, vode, odeće. Niko nije ni znao šta da ponese, ni gde idemo, a kamoli da nam je to poslednji put kada ćemo videti svoj dom. Na traktoru je bilo nas šestoro, deda, koji ga je i vozio, mama, sestra, dve babe, jedan čovek i ja. I u svoj toj muci najviše smo strahovali za mog oca, koji je otišao na ratište, da brani zemlju koja odavno nije bila naša.
- Tuga je vladala u kilometarskim kolonama ljudi koji su bežali od smrti tražeći mir. Bilo je veoma naporno, kao da nema kraja, jer smo za ceo dan nekada prelazili svega dva kilometra. Kako se zaustavimo, ja uplakano molim dedu da me vadi iz prikolice i zaštiti. Strah je vladao svima nama, a velike borbe su se vodile oko goriva - prodavalo se i pozajmljivalo.
Nažalost, bilo je i onih koji su se tad bogatili na tuđoj muci, pa su litar nafte davali za po 10 maraka. Falilo nam je vode i hrane, umirali smo od gladi, dok su nam glave padale od iscrpljenosti. Vojnici su bili svuda, pucalo se na sve strane, grmelo je od eksplozija, a iz kolona nisi imao gde da pobegneš - priča ovaj momak dok hrabro, muški suzdržava suze.
NJihov put, koji nije imao opciju povratka, dodatno je potresla vest da mu je otac izgubio život sklanjajući se od metaka muslimanskh vojnika.
- Prijatelji su prišli mojoj majci i rekli joj da su videli kako je moj tata skliznuo sa traktora dok su pucali na njega i da ga je traktor iza živog pregazio. Tri dana ništa o njemu nismo znali, sve do ulaska u Bosnu, gde nas je čekao. E, tu sreću vam ne mogu opisati, jer ne postoje prave reči. On jeste pao sa te mašine, ali hvala bogu, točak mu je prešao samo preko prsta, a njegov najbolji drug je nažalost ubijen. Uspeo je da nekim kamionom izađe iz Hrvatske - završava Goran, koji se zakleo da nikada više neće otići u svoj rodni kraj. Izvor: Alo
