Pravda

Taj talas koji je odmah uskomešao vlast, armiju, organe izvršne vlasti i sudski sistem, na kraju se dokotrljao do sredstava javnog informisanja, škola i univerziteta. Može se očekivati da će uskoro doći i do Crkve. Konstantinopoljska patrijaršija nije najmasovnije predstavništvo hrišćana u Turskoj, ali zbog njene sopstvene pozicije i ambicija, po svemu sudeći, Ankara će, ako već nije, svoj usredsređeni pogled usmeriti na Fanar, i to među prvima. Još od vremena Otomanske imperije, u Turskoj su se istorijski formirale okolnosti tako da se od hrišćana očekuje povećana lojalnost. A kada se očekivanja ne opravdaju, onda se to loše završava kako lično za crkvene dostojanstvenike (ustanak Eterista - grčki rat za nezavisnost), tako u najgorem slučaju i za cele narode (genocid Jermena i Asiraca). Analitičar grčkog Centra za međunarodne strateške analize KEDISA, Konstantinos Eftimiu, nešto slično pretpostavlja i ovog puta. Po njegovim rečima, „julski puč“ obnažio je složenost geopolitičke bitke između Zapada i Istoka. Kako Crkva učestvuje u tim igrama i u čemu je uloga Konstantinopoljske patrijaršije? Nije teško pretpostaviti da Moskva smatra da Zapad kontroliše jedan od tradicionalno važnih geopolitičkih centara u regionu - Istanbul, piše on. Ako povežemo to da je u noći prevrata patrijarh Vartolomej bio u Sloveniji, a ne u Istanbulu, sve postaje složenije. Poznato je da su odnosi na liniji Vartolomej-Fetulah Gulen više od onoga što mi pretpostavljamo. Sa druge strane, kontakti između Vartolomeja i Rusije su ograničeni. Otuda Eftimiu smatra da se može izvesti sledeći zaključak: Ako je o neuspelom vojnom prevratu turski predsednik Redžep Erdogan saznao od Rusa, ako mu je Moskva dostavila takve informacije, onda se Rusija faktički približila „svom večitom cilju - da ostvari kontrolu nad Vaseljenskom patrijaršijom u Konstantinopolju ili da je preda Moskvi. Uz to, postoji i dalji cilj: Ako je Konstantinopoljska patrijaršija realno proevropski orijentisana, onda će u tom slučaju Rusija imati mogućnost da preko Turske smanji ulogu zapadne geopolitičke igre u regionu što će postati „jedan od najopasnijih strateških manevara posle ukrajinske krize“. Eftimiu smatra da tako postaje jasno zašto su NATO brodovi „u cilju sprečavanja izbegličke krize“ došli u Egejsko more i posle nekoliko godina surove ekonomije za Atinu, vlasti SAD-a jasno ukazale da je neophodno značajno smanjiti obim grčkog nacionalnog duga - da Grčka postaje ključni elemenat za Zapad da održi ravnotežu u regionu. Šta u tom slučaju čeka Konstantinopoljsku patrijaršiju? Zapadni svet je poznaje pod imenom „ekumenistička“, odnosno Vaseljenska, dok za Tursku republiku ona ostaje „grčka“ i „istanbulska“ patrijaršija. Neuspeli pokušaj Fanara da 1920-ih odigra ulogu na strani Antante i Atine, izazvao je deportaciju većeg dela njegove pastve u Grčku. Danas, po nekim procenama, od 250.000 hrišćana u Turskoj, Konstantinopoljskoj patrijaršiji pripada ne više od 3.000 ljudi. Ipak, Fanar je do sada mogao da nudi Ankari ekskluzivnu uslugu: NJegove eparhije i parohije nalaze se po čitavom svetu. Dok su turske vlasti na Bliskom Istoku vodile samostalnu politiku, i nije im bila naročito potrebna dodatna podrška Konstantinopoljske patrijaršije, na Zapadu - u SAD-u i Evropi, posebno u Nemačkoj, Austriji i Francuskoj - patrijarh Vartolomej istupao je kao saveznik evropske integracije Ankare kada se Turska deklarisala za nastojanje da postane član Evropske unije. Takva Turska, koju tokom poslednjih godine nije toliko simbolizovao Erdogan koliko premijer Ahmet Davutoglu, koji je u maju ove godine podneo ostavku i svoju zemlju posvađao skoro sa svim susedima stavljajući ulog na Zapadnu Evropu, mogla je sebi da dozvoli Konstantinopoljsku patrijaršiju koja je: a) pokvarila odnose sa Sirijcima u liku Antiohijske patrijaršije koja je optužena zbog podrške predsedniku Sirije Bašaru Aasadu; b) ignorisala potrebe jedine pravoslavne Crkve u Zakavkazju - Gruzijske; v) na Balkanu preduzimala kontraverzne korake koji su izazvali napetost u odnosima između Srpske i Rumunske patrijaršije, a takođe vršila pritisak i na Bugarsku pravoslavnu crkvu; g) provokativno se ponašala u Ukrajini u odnosu na Rusku pravoslavnu crkvu i Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Moskovske patrijaršije. Ali, Turska sada izlazi iz izolacije koju su joj nametnuli adepti isključivo prozapadnog kursa i oblikuje nove pravce u spoljnoj politici. Takozvani „prijatelji“ Turske očekuju od nje da zapadne u grubi islamizam koji se neprijateljski odnosi prema drugoj veri, pre svega hrišćanskoj. Postoji šansa da se dokaže pogrešnost takvih očekivanja nakon što se drugačije organizuje saradnja sa hrišćanima i prestane da se ograničava samo na Fanar. Sudeći prema poslednjim saopštenjima, Ankara to shvata. Kako prenosi austrijska katolička informativna agencija KathPres, ovih dana je ambasador Turske u Vatikanu, Mehmed Pačadži, izjavio da njegova zemlja, koja je doživela pobunu, računa na podršku Vatikana, pominjući tim povodom „250 mučenika demokratije“ koje su pučisti ubili. Odgovarajući na pitanje o mogućoj posredničkoj ulozi 'Svete stolice' u svetlu „međunarodne kritike predsednika Erdogana“, ambasador je istakao da ako Vatikan istupa sa inicijativom o pomirenju, Turska će to samo pozdraviti. Što se tiče dela puta za Konstantinopoljsku patrijaršiju, po našem mišljenju biće dovoljno ako Fanar počne da razmišlja na turskom i grčkom, a ne na engleskom i nemačkom. U tom slučaju postoji mogućnost da Konstantinopoljska patrijaršija postane objedinjavajući elemenat Istanbulske crkve, prve među jednakima, za sve hrišćanske zajednice u Turskoj - i pravoslavne Sirijce, i za pravoslavne iz bivšeg Sovjetskog Saveza kojima se još uvek ne posvećuje pažnja, i za Jermensku apostolsku i katoličku crkvu i neposredno za same katolike potčinjene Svetoj Stolici. Pitanje je: koliko će se sam Fanar pokazati sposobnim da uradi domaći zadatak. U njemu postoje različite snage. Jedne predstavlja arhiepiskop Telmiski Jov, koji je krajem jula ove godine posle učešća na crkvenim svečanostima u Kijevu, u intervjuu Versko-informativnoj službi Ukrajine dao spornu izjavu da je „teritorija Ukrajine kanonska teritorija Konstantinopoljske crkve“. To je izazvalo zbunjenost u RPC, u čije ime je zamenik predsednika Sektora za spoljne odnose Moskovske patrijaršije, otac Nikolaj Balašov, pretpostavio „da pokušaj negiranja legitimnosti ujedinjenja Kijevske mitropolije sa Moskovskom patrijaršijom pre liči na novinarsku fantaziju nego na odgovornu izjavu pravoslavnog jerarha“. Drugi, poput mitropolita Pruskog Elpidifora, deluju odgovornije. Možda se radi i o tome što mitropolit treba da postane rektor bogoslovije i instituta na ostrvu Halki posle usaglašavanja svih pitanja. To podrazumeva blisku saradnju sa turskim vlastima sa kojima ispoljavanje diplomatije, uzdržanosti i delikatnosti doprinosi uspehu. Ali, da li će novi kurs biti uspostavljan pod rukovodstvom patrijarha Vartolomeja ili njegovog naslednika - to će pokazati samo vreme. Izvor: fakti.org