Pravda

Piše: LJuban Karan Uz rizik da budem dosadan, ponavljam ono što sam već više puta rekao – nije iznenađenje što Zapad ne reaguje; iznenađenje će biti ako jasno osudi te pojave. Zapad, bar koliko i mi, zna suštinu ustaškog pokreta i sve o zločinima prema Srbima. Oni su im skinuli ustaške i fašističke uniforme i oprali im krvave ruke. Obavili su u vezi sa njima stotine hiljada saslušanja i hiljade istraga. Izvor naših problema je njihova davna odluka da rezultate istraga ne upotrebe za procesuiranje i pravdu, nego za ucene, obaveštajne igre i prljave poslove svojih obaveštajnih službi. Jer obaveštajne službe su imale jasan zadatak – tajna borba protiv komunističkih zemalja. Strah od Sovjetskog Saveza i širenja komunizma na kapitalističke zemlje neposredno nakon Drugog svetskog rata bili su toliki da se nisu birala sredstava.

Zato je ustaški pokret nekritički prihvaćen i retuširan. Sve vreme je bio u funkciji Zapada, i ovo danas su samo posledice takvog stava. Naravno da oni koji su im pomogli da stvore ovakvu državu imaju na njih potpuni uticaj i mogu da ih obuzdaju mada ni oni ne mogu da promene njihovu ustašku suštinu. Zašto neće da ih obuzdaju, to je pravo pitanje, a odgovor se nameće sam po sebi – ili je u pitanju novi jak pritisak na Srbiju kroz svestrana ometanja napretka i sve jači vojni pritisak, ili je u pitanju odluka da se ide na potpunu destabilizaciju i eskalaciju sukoba na Balkanu sa osnovnim ciljem potpunog vojnog poraza Srbije.

Već tu se javlja problem sa obaveštajnim informacijama, jer je očito da oni koji vode srpsku politiku još uvek ne znaju šta Zapad sa nama stvarno hoće i šta ustvari hoće od nas. Ne zna se pouzdano ni dokle je Zapad spreman da ide u svojim ucenama i u kojoj meri stoji iza prevrtljivog i destruktivnog ponašanja hrvatskog, bošnjačkog i albanskog korpusa. Naravno da nije svejedno da li nas to ometaju i uznemiravaju susedi, sa kojima možemo da se ravnopravno nosimo, ili SAD i NATO.

Moramo znati, a ne pretpostavljati, u kojoj meri je Zapad spreman da prihvati ustaški pokret u njegovom izvornom obliku, a odgovor nam mogu dati samo naše obaveštajne institucije. Teško da nam odgovor na to pitanje može dati obična diplomatija, zato što je uvek uvijena, dvosmislena i nedorečena. Jako je važno za vođenje dugoročne politike da znamo, ako Zapad trenutno i obuzda ustaška divljanja u Hrvatskoj, da li je to iskreno i trajno ili samo privremeno, sa smišljenom namerom da povremeno puštaju ovu neman sa lanca i tako nas uznemiravaju i ometaju. Jer nikome u Srbiji više nije svejedno i svi vide da je đavo odneo šalu – novi rat na Balkanu je na pragu i pripreme za agresiju su pri kraju.

Utisak je da ne znamo pouzdano šta je sve Zapad obećao ustaškom pokretu i koliko ta obećanja zadiru u interese Srbije. Kada bi to znali, bilo bi mnogo lakše odrediti gde smo i koji je naš pravi put. Jugoslovenske tajne službe su davno izvršile potpuni prodor u ustaške organizacije i tako predupredile mnoge njihove terorističke namere. Tako, ako je iznenađenja i bilo, bilo ga je relativno malo s obzirom na poludecenijski period njigovog terorističkog delovanja. Srbija danas očito nema takvih mogućnosti, i tu se nešto mora menjati. Svi centri koji nas kao državu i narod ugrožavaju moraju biti obaveštajno pokriveni inače nam se loše piše.

Ima isuviše primera kako su zapadne obaveštajne službe koristile ustaški pokret za ostvarenje svojih obaveštajnih interesa i obaveštajnih dejstava protiv Jugoslavije. Prva akcija te vrste odigrala se neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata pod kontrolom engleske obaveštajne službe, koju je ustaški pokret vodio pod kodnim imenom „10. travnja“ (dan osnivanja NDH), a jugoslovenska Ozna je kontraakciju vodila pod šifrom „Gvardijan“ (crkvenjak). Kompletnu akciju vodio je ustaški obaveštajni oficir Božidar Kavran. Akcija „10. travnja“ potpuno jee propala a „Gvardijan“ bila veoma uspešna. Ozna je tada zarobila stotinjak najekstremnijih ustaša, među kojima je bio i LJubo Miloš, koljač iz Jasenovca, a i sam Kavran je zarobljen i osuđen na smrt vešanjem. Odakle poraženom i razbijenom ustaškom pokretu snage i sredstava da organizuje tako veliku i složenu terorističku akciju tada nije bilo jasno, ali danas jeste.

Ustaška teroristička akcija protiv SFRJ vođena pod kodnim imenom „Feniks“ (1972) takođe ne bi mogla biti izvedena bez saradnje sa zapadnim obaveštajnim službama i kompletne podrške – od obuke do logistike. Ta akcija trebala je da pokrene ono što se dogodilo 20 godina kasnije. Radilo se ustaškoj terorističkoj grupi od 19 terorista, koja je obučena u Australiji, opremljana u Nemačkoj i Austriji, i iz Austrije ubačena u Jugoslaviju. Neutralisana je protivakcijom jugoslovenskih službi bezbednosti pod šifrom „Raduša“, kad je likvidirano 15 terorista, a četvorica zarobljena. Trojica su osuđena na smrt, tako da je preživeo samo jedan – Ludvig Pavlović – koji je osuđen na 20 godina zatvora jer je bio maloletan. Danas se pouzdano zna da ubacivanje terorističke grupe u SFRJ nije bila samo ustaška ideja nego široka višedecenijska tajna akcija zapadnih obaveštajnih službi u borbi protiv komunističkih zemalja.

Uostalom, zašto ići u prošlost, kada dobar primer obaveštajnog, terorističkog i subverzivnog korištenja ustaškog pokreta od zapadnih službi imamo i danas. Dobar primer je sudski proces u Minhenu, gde je nemački BND preko svojih saradnika u ustaškom pokretu nabavio sve potrebne podatke za suđenje Josipu Perkoviću i Zdravku Mustaću. Tu se vidi kako je Zapad koristio ustaški pokret za kompromitaciju komunističkih država i kako su delovali uigrano, kao stare ekipe na sličnim poslovima. Padom komunizma ta borba se pretvorila u akcije protiv Rusije i onih zemalja koje se ne uklapaju u sistem NATO. Naravno da je Srbija zbog svoje vojne neutralnosti i prijateljskih veza sa Rusijom na udaru.

Zapadne obaveštajne službe, uvezane u sistem NATO, gde, naravno, glavnu reč vode SAD, ovaj sudski proces ili više sudskih procesa tog tipa planirali su još pre početka ratnih dešavanja u Hrvatskoj. Cilj je bio dvostruki. Prvo, takvim suđenjima komunističkim kadrovima trebalo je po završetku rata potpuno eliminisati Tuđmanovo levo krilo HDZ a isforsirati desno Šuškovo, jer je ustaški pokret odavno involviran u obaveštajni sistem NATO. Tako bi imali potpunu kontrolu nad ovom novom državom, što se danas i događa. Drugi cilj je strategijski. Takva suđenja su najmanje suđenja ličnostima. To su suđenja komunističkim „režimima“, koji se, generalno gledano, žele prikazati kao totalitarni i izjednačiti sa fašizmom. Tako kapitalizam postaje jedini legalan sistem.

Perković i Mustać su bili krajnje važne ličnosti koje su zapadne obaveštajne službe u realizaciji svog plana razbijanja Jugoslavije uspele povezati sa ustaškim pokretom. To je bilo potpuno neverovatno, ali presudno, da fukcioneri SDB Hrvatske i SFRJ, koji se vezuju za likvidacije ustaških glavešina po svetu, odjednom pristupe tom pokretu ili prihvate saradnju s njima u istoj stranci (HDZ). U cilju povezivanja i pomirenja, organizovani su tajni sastanci Perkovića sa ustašama. Tako je organizovan susret Perkovića sa Nikolom Štedulom, na koga je navodno Perković organizovao atentat preko Vinka Sindičića. Štedul je „oprostio“ Perkoviću i nastavili su čvrstu saradnju na rušenju SFRJ. Mustać se u svojoj izdaji držao Tuđmana i levog krila HDZ, a Perković je potpuno ušao u ustaški pokret. Radio je poslove za Gojka Šuška i ustaški deo HDZ, a Šušak mu je bio garancija i zaštita.

Važan Perkovićev posao tokom preotimanja i prekompnovanja hrvatskih bezbednosnih službi od HDZ bio je da od ustaša iz emigracije koje je predvodio zloglasni Nikola Štedul, šef ustaške organizacije Hrvatski državotvorni pokret (HDP), napravi nove operativce tajnih službi. Tako je Šušak postavio Štedula za Perkovićevog zamenika u SIS (Sigurnosno-informativna služba), a ustaški teroristi su dobili službene legitimacije sa velikim ovlaštenjima. Hrvatski novinari su o tome napisali: „Perković je bio potreban tek da bi probisvjete i vucibatine naučio prljavom zanatu“. U grupi koja je obučavana za obaveštajno-bezbednosne poslove bio je i Bože Vukušić, ustaški emigrant iz Nemačke, pročelnik Štedulovog HDP za politička i načelna pitanja. On je u Hrvatskoj organizovao grupu novoobučenih operativaca – prekvalifikovanih ustaša, koji su pregledali kompletne arhive i drugu dokumentaciju SDB Hrvatske i selektirane podatke dostavili zapadnim službama (BND) za pokretanje sudskih procesa. I ne samo to, ilegalno su vršili otmice i saslušanja nekih bivših operativaca SDB Hrvatske kako bi došli do dopunskih podataka. Za to je Vukušić formalno optužen u Hrvatskoj, ali nikad nije osuđen. Važno je da zapadnim obaveštajnim službama nikad nije smetalo to što je Vukušić deklarisani ustaša, ustaški funkcioner i ubica koji je i sam izvršio ubistvo iz političkih razloga (ubio je Jusufa Tatara pod sumnjom da je agent Udbe), i što je i danas pročelnik počasnog Blajburškog voda, što je posebna počast u ustaškom pokretu. Znači, pripadnost i teroristička aktivnost u ustaškom pokretu na Zapadu nije nikakva kompromitacija.

Tako je Perković svojom izdajom države u kojoj je bio poštovana i uvažena ličnost od velikog poverenja sam iskopao jamu u koju je upao, nadajući se da će mu zbog velikih zasluga u rušenju SFRJ i stvaranju nove Hrvatske ustaše sve oprostiti. Ni on nije shvatio da je to projekat Zapada i da svi komunistički kadrovi koji su stvorili HDZ moraju da odu: Josip Perković, Zdravko Mustać, Josip Boljkovac, Josip Manolić, kao i generali koji su stvorili hrvatsku vojsku Anton Tus, Petar Stipetić, Imra Agotić i Martin Špegelj.

Ništa u HDZ što nema ustaški pedigre nije moglo da opstane. Uradili su svoje, iskorišćeni su i morali su da odu. Nisu u pitanju samo suđenja Perkoviću i Mustaću koja su se odvijala u Namačkoj. Sa istim ciljem kompromitacije komunističkog režima i uklanjanja komunističkih kadrova iz HDZ vođeni su sudski procesi u Hrvatskoj protiv Josipa Manolića i Josipa Boljkovca za navodne zločine protiv zarobljenih ustaša nakon Drugog svetskog rata.

Ozbiljne obaveštajne službe, što zapadne svakako jesu, uvek ostavljaju mogućnost za nastavak svojih akcija i aktivnosti. Tako je berlinski dnevnik TAZ svojevremeno pisao da je od 60-tih godina najmanje 30 Hrvata u egzilu ustreljeno, otrovano ili izbodeno. Znači istrage i suđenja komunističkim režimima koji su navodno likvidirali svoje političke protivnike po inostranstvu mogu se nastaviti jer teroristi i zločinci na Zapadu se vode kao politički protivnici režima zemalja iz kojih potiču.

I ne samo to, Josip Perković, kao komunistički kadar, direktno se vezuje za likvidacije nekih ustaških glavešina koji se nisu mogli uklopiti u proklamovanu politiku i planove Zapada tokom „Domovinskog rata“. Spominje se 16 likvidacija. Likvidirani su oni koji nisu mogli da shvate neophodnost saradnje sa komunističkim kadrovima u cilju stvaranja nove Hrvatske. To su najčešće bile vođe i fanatični ekstremisti proustaških formacija i samostalni strelci u Zapadnoj Hercegovini. Oni su morali biti uklonjeni jer su ugrožavali i samog Tuđmana i kompletnu ideju. Tako su likvidirani general HVO Blaž Kraljević (došao iz Australije), Ante Paradžik, dopredsednik Hrvatske stranke prava, zatim jedini preživeli iz terorističke grupe „Feniks“ Ludvig Pavlović, i, što je za ustaše najvažnije, Miro Barešić najveći ustaški terorista sa svojom terorističkom grupom. Hrvatski novinar Marijan Majstorović (Fokus) napisao je i ovo: „Tuđman i Šušak su znali zašta je Perković sposoban i mislili su da, ako su njegove usluge valjale komunistima, valjat će i njima. Zar je čudno da se za Tuđmana i Šuška pa sve do naših dana događaju ubojstva u udbaškom stilu za koje je na ovaj ili onaj način vezan Josip Perković“.

Terorista Miro Barešić, ubica jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića, a kome su u Hrvatskoj podigli spomenik kao najvećem domoljubu, stradao je od srpske ruke, jer ga je navodno krajiškim Srbima izdao Perković. On mu je odobrio plan akcije i jedini znao put kretanja ove grupe na srpskoj teritoriji. Sa njim su ubijeni teroristi Zdeslav Turić, Frane Bokanović i Mile Pandžić. Ovde je cilj da se bivši komunistički kadrovi, među kojima i Perković, prikažu kao mašine za ubijanje, kao bezdušni ljudi bez savesti, koji su imali svoj stil likvidacija kao državni program komunističkih režima. Zapadne obaveštajne službe kontinuirano i uporno ustaški pokret prikazuju kao političku žrtvu komunističkog režima. Tako njihova javnost postaje naklonjena zločincima i ubicama, a žrtve postaju krivci. Zato nema reakcije sa Zapada, jer kako da je bude kada su ustaše sve vreme prikazivali kao političke disidente i žrtve totalitarnog komunističkog režima.

I ovakve perfidne akcije kao što je suđenje u Nemačkoj i tajne veze sa ustaškim pokretom u današnje vreme nema ko da raskrinka i demaskira ako to ne učine srpske obaveštajno-bezbednosne službe. To mora da se učini ne samo zbog izvrtanja i prekrajanja istorije nego zbog budućnosti, jer ustaški pokret je u svojoj najtvrdokornijoj suštini antisrpski. To je smisao njegovog postojanja, a ne amntikomunizam. Antikomunizam i kasnije rusofobija su suština delovanja zapadnih obaveštajnih službi, u čije delovanje se ustaški pokret samo uklopio ostvarujući svoje antisrpske ciljeve.

Značaj obaveštajnih informacija odavno ne treba nikome objašnjavati – od sudbinske su važnosti. Jer, ako unapred znate šta će vas snaći, to se u dobroj meri može preduprediti. To posebno važi pred agresiju i u ratu, ali i u miru. Ako protivnik ima informacije, a mi ne, to je kao da nam vidi karte u partiji pokera, a mi njegove ne vidimo.

U modernom ratu se obaveštajnim informacijama pridaje toliki značaj da ga smatraju četvrtom dimenzijom ratnih dejstava. Nema više dvodimenzionalnog rata – treća dimenzija su vazdušna dejstva a četvrta obaveštajna. Da li je Srbija spremna za takav rat, koji joj može biti nametnut? Naša nespremnost bila bi izazov i podsticaj za agresora. Najava isporuke raketnog sistema „buk“ i lovaca MIG-29 iz Rusije menja naše mogućnosti odbrane i dejstava u trećoj dimenziji, i to je odlična vest za Srbiju i najjači faktor odvraćanja agresora. Ali šta je sa četvrtom dimenzijom – obaveštajnom? Prema stepenu ugroženosti, Srbija bi trebalo da ima najmoćniju obaveštajnu službu u regionu, a utisak je da smo među slabijima.

Obaveštajne informacije su u miru potrebne koliko i u ratu, jer se danas jedna vrsta nevidljivog rata vodi neprekidno – specijalini rat i specijalna dejstva. Iako on nije vidljiv, posledice njegovog razornog delovanja itekako jesu. Te posledice Srbija itekako oseća. Jasno je da nedostatak obaveštajnih informacija može direktno da utiče na sudbinu zemlje ako se opasnosti po zemlju ne uoče i ne spreče na vreme.

Dobar primer toga šta znači informacija su Turska i zbivanja u toj zemlji. Jedna obična informacija koja može stati u jednu rečenicu – da će u Turskoj biti pokrenut puč – odredila je sudbinu jedne tako velike zemlje, a implikacije se već prenose van Turske. Nema boljeg primera kako samo jedna informacija menja geostratešku sliku Evrope i sveta. Nije sad bitno kako je Erdogan do informacije došao, da li preko svoje obaveštajne službe ili su mu informaciju ustupili Rusi, kako se u javnosti špekuliše. Važno je da je stigla na vreme i promenila budućnost Turske, Evrope a, po svemu sudeći, i NATO.

Nije ova srpska vlada višestruko oslabila naš obaveštajno-bezbednosni sistem. Zna se ko je to uradio i kada, jer nisu nam oni uništili samo efikasno oružje i smanjili vojnu efikasnost nego i efikasnost obaveštajno-bezbednosnog sistema. Raznim „reorganizacijama“, nepotrebnim sputavanjem ofanzivne prodornosti i kontraobaveštajne efikasnosti i čestim napadima na službe da su radile ili da rade nezakonito slabili su sistem pod parolom da Srbija nema neprijatelja i da je sve to nepotrebno. Zato nije čudo da naš politički vrh često doživljava iznenađenja na regionalnom nivou, i to se više ne može tretirati kao slučajnost ili prolazna slabost. Nedostatak kvalitetnih informacija se konstantno oseća.

Bilo bi dobro da se manje pretpostavlja i nagađa, a da se više zna šta će učiniti druga strana u bilo kakvim pregovorima ili dogovorima. Bili bi u prednosti ako unapred znamo da li naši pregovori i dogovori imaju svrhu ili su unapred propali. Ako nema kvalitetnih informacija, tada nagađamo i često nepotrebno rasipamo energiju i ispunjavamo dogovorene obaveze dok druga strana zanemaruje dogovoreno. Gubi se vreme, novac i tempo, a sve zbog nedostatka obaveštajnih podataka.

Obaveštajni rad nije jeftin, ali ga se niko ne odriče. Kako dimenzionisati obaveštajnu službu Srbije, nije baš jednostavno definisati. Hajde da kažemo da je normalno da svaka država ima obaveštajnu službu primerenu svojoj veličini. Zašto onda postoje predimenzionisane ili totalno oslabljene? Oslabljenu obaveštaju službu može da ima država koju ništa ne ugrožava i koja nema nikakvih pretenzija van svojih granica, kao, na primer, Švajcarska iako se i tu situacija menja zbog terorizma. Ako mala država ima predimenzionisan, megalomanski i skup obaveštajni aparat – iza toga uvek stoje ili velika ugroženost (kao naprimer Izraela) ili agresivna politika i teritorijalne pretenzije (kao naprimer Albanija a u poslednje vreme i Hrvatska).

Nisam slučajno stavio Hrvatsku za primer predimenzionisane obaveštajne službe sa agresivnim namerama. NJihov sadašnji državni vrh i državni aparat su na vreme shvatli značaj obaveštajno-bezbednosnih službi. Nisu hteli i nisu smeli da započnu planirani građanski rat, dok potpuno nisu ovladali obaveštajno-bezbednosnim sistemom Hrvatske preko Josipa Perkovića i Zdravka Mustaća, koji su izdali svoje službe i pristupili HDZ. Da nisu to uradili, ovakve Hrvatske ne bi ni bilo. Po toj inerciji, kako su ove službe preuzeli, tako su ih neprestano jačali da bi postale jake i moćne. Sve to za nas ne bi bilo važno da nisu usmerene isključivo prema Srbiji i Srbima uopšte.

Zato će i Srbija morati da učini nešto po tom pitanju, jer polako ulazimo u sferu veoma ugroženih zemalja. Ugroženi smo i na lokalnom, i na regionalnom, i na globalnom nivou. Svedoci smo širokih, planskih i dugoročnih podrivačkih akcija protiv Srbije, za koje saznajemo tokom realizacije. Šanse da se suprostavimo i odbranimo biće nam mnogo veće ako njihove namere i planove znamo unapred.

Da bi se napravio efikasan i pouzdan obaveštajno-bezbednosni sistem, potrebno je vreme. To je dugoročan i neizvestan posao, koji zahteva česte korekcije i prilagođavanja, ali da se u taj posao mora krenuti, više nije sporno. Praksa pokazuje da se u složenim, opasnim i neizvesnim vremenima mnogo brže postižu zavidni uspesi i na obaveštajnom i na kontraobaveštajnom planu. Moguće zbog toga što se tada mnogo ozbiljnije pristupa poslu i operativci su spremni na pojačane aktivnosti i rizike. Činjenica je da, što budemo imali efikasniji obaveštajno-bezbednosni sistem, bićemo sigurniji, a politički vrh će mnogo lakše i ležernije odlučivati uz punu sigurnost da su im odluke prave i najbolje za Srbiju, bez straha da mogu načiniti teške i sudbinske greške. Izvor: standard.rs