Jedna romska devojčica, koja je rođena sa teškim deformitetom stopala i koja je prve godine svog života provela u domu u Zvečanskoj ulici, danas živi u Švedskoj, zahvaljujući tome što njenim novim roditeljima nije bilo bitno ni njeno etničko poreklo ni činjenica da ima fizički hendikep.
Sudbina je htela i da četvoro dece iz Srbije sa dijagnozom Daunovog sindroma postanu braća i sestre u Americi – sve njih je usvojila porodica koja je odlučila da svom biološkom detetu podari drugare za igru i tako oplemeni njihovo detinjstvo.
Ovo su samo neki od mališana sa teškim fizičkim i razvojnim problemima koje niko nije želeo da usvoji u našoj zemlji i koji već nekoliko godina žive širom Evrope i Amerike.
Statistika Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja svedoči da je od početka ove godine devet mališana pronašlo svoje nove roditelje izvan granica naše zemlje – u proteklih deset godina ukupno 143 deteta iz Srbije našlo je usvojitelje u inostranstvu, a najveći broj njih dobio je švedske, američke i kanadske pasoše.
– S obzirom na to da Konvencija o pravima deteta ističe da dete ima pravo da bude zbrinuto u zemlji porekla i da treba da se odgaja u duhu svoje vere i nacije, postoji „pozitivna diskriminacija” naših državljana u odnosu na usvojitelje iz inostranstva. Po našem zakonu strani državljani mogu da usvoje dete iz Srbije samo ako za njega ne mogu da se pronađu usvojitelji u našoj zemlji. Međutim, pošto većina naših bračnih parova uglavnom želi da usvoji zdravu, malu decu srpske nacionalnosti, a ne mališane sa ozbiljnim poremećajima u razvoju, iskustvo govori da takva deca odlaze u naručje inostranih usvojitelja. Ako se za dete ne nađu usvojitelji u zemlji u roku od godinu dana, onda centar za socijalni rad utvrđuje podobnost deteta za inostrano usvojenje – ističe Stevan Popović, specijalni pedagog i član tima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koji je zadužen za oblast domaćih i međunarodnih usvojenja.
Govoreći o proceduri koja prethodi izboru nove porodice, Popović objašnjava da naši centri za socijalni rad utvrđuju podobnost deteta za usvojenje, a istovremeno, podobnost inostranih usvojitelja utvrđuju tamošnji centri za socijalni rad ili specijalizovane agencije za usvajanje dece koje moraju imati tzv. hašku akreditaciju. Kada usvojitelji dobiju mišljenje o podobnosti, agencija odnosno centar za socijalni rad dostavlja Ministarstvu rada uverenje o zdravstvenom stanju usvojitelja, uverenje o zaposlenosti, potvrdu da nisu krivično gonjeni i procenu da su podobni za usvajanje deteta.
– Stručnjaci Ministarstva rada nakon što provere dostavljenu dokumentaciju, šalju je centru za socijalni rad, na čijoj se evidenciji nalazi dete koje je spremno za inostrano usvajanje. Oni su ti koji procenjuju da li određeni bračni par odgovora potrebama deteta. Poslednju reč, odnosno dozvolu za usvojenje, daje lično ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – kaže Stevan Popović.
Prilikom prijavljivanja, usvojitelji su dužni da navedu kakvo dete su spremni da usvoje i koju vrstu razvojnih teškoća mogu da prihvate. Naš sagovornik objašnjava da je motivacija za usvajanje dece sa hendikepom veoma šarolika – neke porodice imaju dete sa razvojnim problemima, pa žele da još nekom detetu omoguće srećnije detinjstvo, neki su profesionalno osposobljeni da gaje dete sa mentalnim i fizičkim teškoćama, a nekima jednostavno nije važno da li je dete zdravo ili ima neke razvojne smetnje. Osim toga, veliki broj njih su veoma religiozne osobe i imaju dobre sisteme podrške u lokalnoj zajednici – kvalitetne zdravstvene, socijalne i obrazovne ustanove sa čijim se stručnjacima konsultuju kada je u pitanju odgajanje ove dece.
Kada centar za socijalni rad ustanovi koja je porodica najpodobnija za usvajanje, Ministarstvo rada poziva usvojitelje da dođu u Srbiju i pravi se detaljan plan adaptacije deteta na novu porodicu – potencijalni usvojitelji u našoj zemlji provode oko mesec dana i u tom periodu se viđaju sa detetom a stručnjaci prate kako se razvija njihov odnos. Na kraju, ministarstvo na osnovu procene centra za socijalni rad daje mišljenje da li je realizacija usvojenja u interesu deteta.
Svako dete koje je usvojeno u inostranstvu prati se dve godine, a agencija ili centar za socijalni rad preko koje je realizovano usvojenje dužni su da svakih šest meseci šalju izveštaje o napretku deteta. Gotovo svi usvojitelji su članovi Udruženja roditelja dece sa posebnim potrebama i međusobno razmenjuju iskustva u odgajanju ove dece, a većina njih na svojim blogovima detaljno opisuje kako im gajenje ovih mališana ulepšava život. Izvor: Politika
