Tek što je završen sastanak sa predsednikom Miloradom Dodikom, koji je odbio sve predloge zapadnih diplomata da otkaže najavljeni referendum o Danu Republike Srpske. I sada zapadne diplomate stoje ispod lipe onako zbunjeni i u čudu se pitaju šta ovo bi?
Istovremeno u centralama zapadnih obaveštajnih službi analitičari grozničavo razmišljaju šta da se radi. Da se pošalje Šesta flota u Jadran ne vredi, zauzeta je oko Rusa u Siriji i ruskih manevara u Crnom moru.
Dok bi se prikupila avijacija NATO za neko eventualno bombardovanje referendum bi već bio održan. Uostalom, koga bombardovati? Glasačke kutije? I kako opet bombardovati Srbe kada su preživeli šest ratova u poslednjih 100 godina?
„Kakvi su zapravo ti Srbi u Bosni”, pitao je ovih dana u centrali Rend korporacije viši analitičar Nil Gardiner svog kolegu iz CIA zaduženog za Balkan.
„Anarhisti u miru, solidarni u ratu, vekovima prkose celom svetu, visoki i snažni, tvrdoglavi i lukavi, otporni i odlični ratnici, ali posle borbe piju do besvesti i nemilosrdno se tuku oko plena.”
„Čekaj, pa to su zapažanja jednog anonimnog vizantijskog hroničara sa početka osmog veka.”
„Tačno, ali ništa se kod njih nije promenilo ni posle 12 vekova, to je poslednji evropski narod za koga je duša, sa svim onim što ona može da sadrži, još u centru svega.”
„Kolega, ako se ova tvrdnja uzme za polazište to može biti povod za velike nesporazume. Uzmite samo Svetog Savu, sina prvog srpskog kralja i sveštenika koji je još u 13. veku ovako opisao svoju zemlju Srbiju: ’Srbija nije na Istoku i nije na Zapadu i premda verovatno oseća istočni uticaj, deluje mnogo okrenutije prema onome što se događa u drugom delu sveta.’”
„Pustimo Svetog Savu, u međuvremenu, posle tog 13. veka, mi smo ih bombardovali i zasuli osiromašenim uranijumom, pa im ni sledećih 13 vekova neće biti dovoljno da se reše radioaktivnosti. Zar nije Artur Šopenhauer lepo rekao: ’Oprostiti i zaboraviti znači stečena dragocena iskustva baciti kroz prozor.’”
„Gledajte, CIA je napravila portret Srba i Srbije. Srbija nikad nije bila zemlja Istoka, kakav god da smisao želimo da damo ovoj definiciji, gotovo nikada potpuno slovenska, nikada potpuno pravoslavna,potpuno izvan Teodosijeve linije, nikada vizantijska, nikada potpuno potčinjena Turcima, bez obzira na pet vekova njihove dominacije, nikada potpuno razvijena, ali nikada ni potpuno otuđena idejama progresa, nikada potpuno komunistička, nikada uključena u vojne blokove.”
„Pa to je jedna vrsta oportunizma?”
„Delimično, ali to je pre svega jedna vokacija koja Srbe, gotovo uvek po cenu neverovatnog krvoprolića, iznova podstiče da ne budu deo geopolitike, već da pokušaju da je određuju, sa svim ograničenjima na koje nailazi jedna mala i ponosna zemlja kada pokuša da se suprotstavi nama, odnosno NATO-u. Znate kolega, kada bolje razmislim, ne znam da li i vi u ’Rendu’ imate slične zaključke, sudbina Srba uvek je bila ovakva: da grupno stignu do margina evropske kulture, ne govorim o sjajnim pojedincima, i da dotaknu njene najbolje trenutke, da svojim intelektualcima daju veliki, ali izolovan značaj i da zatim svaki put iznova potonu u svoje poreklo i slovensku tradiciju i mistiku žrtvovanja. Ako nešto sa sigurnošću mogu da kažem o Srbima i Srbiji, to je da je u izvesnim trenucima svoje istorije Srbija uživala, a mnogo češće i trpela suštinsku ekstrateritorijalnost.”
„Šta hoćete time reći?”
„Postoji jedan koncept bez koga se srpski identitet ne može razumeti, mi smo to dosta temeljno proučavali u CIA. Srpski identitet je veoma star i očuvan s mnogim svojim prvobitnim konotacijama. To je sistem vrednosti koji je do juče, na primer, odbacivao koncept ’strategije’, izjednačavajući ga sa shvatanjem ’laži’, ili samu ideju da se može praviti politička karijera. Naravno, sve do pojave Miloševića. U srpskom identitetu pojmovi kao što su istina i pravda, koliko god bili podložni pogrešnom tumačenju, ostaju u centru sistema života. To je potpuno strano nama na Zapadu, jer nama dominira sve veća ’anestezija’. Između Zapada i Srba postoji jedan zid sačinjen od osećanja, zid sagrađen na suprotnosti između manjkavosti sa jedne i preteranosti osećanja sa druge strane. Za Srbe su naša hladnoća i proračunatost grehovi veći i od ubistva , pod uslovom da je ubistvo počinjeno u pravednom ratu. U srpskom društvu ’raspodela osećanja’ je izgleda homogena, bez obzira na kulturne i staleške razlike, a teritorija je za Srbina ne samo svojina već identitet, život. Pre 66 godina nemački naučnik Gerhard Gajsman je srpski mentalitet opisao kao prelazan, duboko patrijarhalan i na neki način razapet između slovenske realnosti i evropske ravnodušnosti’, dok je u isto vreme Viktor Tavsk, hrvatski lekar u Beogradu opisao Srbe kao ’poslednju i najdublju naciju duše’.”
Ovi što su šaputali ispod lipe ne shvataju da srpski identitet još ima snagu koju je Zapad zaboravio...
Izvor: Politika
