Piše: Ranko Gojković Prozapadna srpska vlast minimizirajući i zaobilazeći ozbiljnu javnu raspravu, pokušava da kroz donošenje “Novog građanskog zakonika” ozakoni mnoge norme koje su u dubokoj suprotnosti ne samo sa hrišćanskim moralom, nego i sa zdravim razumom. Posebno zabrinjavajuća je tendencija oduzimanja dece od strane države (na Zapadu se to već radi zbog bezazlenog vaspitnog udaranja deteta po zadnjici). Tu je i tendencija legalizacije homoseksualne zajednice i omogućavanja takvim “parovima” da usvajaju decu, zatim tendencija uvođenja obavezne promocije homoseksualnosti u obrazovni sistem od predškolskog do visokog obrazovanja, kao i tendencija ozakonjenja surogatnog materinstva i eutanazije. Ovo je uvod u potpuno duhovno ropstvo našeg naroda, ropstvo u koje je savremeni Zapad uglibljen do guše.
Veliki ruski genije F.M. Dostojevski je u čuvenoj “Legendi o velikom inkvizitoru” izuzetno plastično prikazao ropski duh dehristijanizovane Evrope. Obraćajući se Hristu, veliki inkvizitor ističe da su se oni 15 vekova mučili sa tom slobodom i sad je sa tim gotovo. “Znaj da su ti ljudi sada više nego ikad uvereni da su potpuno slobodni, a međutim, sami su nam prineli svoju slobodu i pokorno je položili pred naše noge…”. Ako znamo da je veliki inkvizitor u liku rimokatoličkog prelata u stvari oličenje samog đavola, onda hirurški precizna dijagnoza ropskog duha i pokorenja antihristu zapadne civilizacije koju opisuje Dostojevski, ne može da ostavi ravnodušnim mislećeg pravoslavnog hrišćanina.
Kao čovek koji već godinama svakodnevno prati ono što prenose ozbiljni ruski mediji, pre par godina sam primetio jednu pojavu koja tera čoveka na razmišljanje. Kada je posle dolaska Putina na vlast Rusija počela da se diže na noge, počeo je i prekid sa slepim prihvatanjem zapadnih normi ponašanja u mnogim oblastima života u Rusiji. Jedan od najkarakterističnijih “udaraca” zapadnom “sistemu vrednosti”, bilo je i donošenje zakona o zabrani homoseksualne propagande u Rusiji. Ali reakcija koja je usledila je toliko neobjašnjiva da o njoj treba podrobno razmisliti. Naime, nisu se tada protiv tog zakona podigli samo zapadni najamnici liberalnog puka u ruskom društvu, nego je usledila jedna neverovatno sinhronizovana kampanja u kojoj nisu učestvovali samo mediji, nego poznate medijske ličnosti Zapada iz svih sfera ljudske delatnosti, velike multinacionalne kompanije i praktično kompletan politički vrh zapadne civilizacije (čitaj SAD i EU). Nikakav homoseksualni lobi, ma koliko bogatih ljudi se nalazilo u toj branši, za tako nešto jednostavno nije mogao biti sposoban. 
Međutim, ako iz religiozne tačke gledanja ocenjujemo homoseksualnu revoluciju, svakako moramo doći do zaključka da je ona usmerena pre svega na rušenje hrišćanskog morala i hrišćanskog identiteta kao takvog. Jer prihvatanjem homoseksualizma kao norme koje je ozakonjeno na Zapadu, hrišćanin se neminovo odriče i Starog i Novog Zaveta i prestaje biti hrišćanin. Još je veliki ruski slovenofil Aksakov pravilno primetio da “Zapad čak nema ni organ kojim bi mogao shvatiti Rusiju”. Savremenoj zapadnoj kulturi potpuno je nepoznata kategorija dijaloga, duh te kulture danas priznaje samo monolog. Mi Srbi smo kao ni jedan narod na planeti tokom poslednjih sto godina intenzivno osećali neraskidivu vezu između monologizma zapadne kulture i politike zapadnih država oličene u čak pet strašnih razaranja srpskih gradova u samo jednom veku. Međutim, ovo današnje duhovno bombardovanje je strašnije od bombi koje su toliko puta tokom HH veka padale po našoj zemlji. Kažu da je zloglasni Vesli Klark zaprešćeno gledajući grandioznu kolonu sa potpuno očuvanom vojnom tehnikom koju je srpska vojska povlačila sa Kosmeta posle bombardovanja, izjavio – “Mi Srbe više ne smemo bombardovati, mi moramo početi vaspitavati njihovu decu”.
Kako je do ovako žalosnog duhovnog stadijuma došao nekada hrišćanski Zapad? Odgovor je samo jedan – usled kontinuiranih udara na hrišćanski identitet zapadnog čoveka i na rasturanje hrišćanske porodice i uništenje hrišćanskog morala. Prvi strašan udarac na hrišćanski identitet zapadnog čoveka bio je “razvod braka Rima sa Nebesima” kako je slikovito naš sveti vladika Nikolaj opisao otpadije Rima od Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve 1054. godine. Reformacija je bio sledeći veliki korak u dehristijanizaciji Evrope, a vođe apsolutno bogoboračke Francuske buržoaske revolucije već nisu skrivale svoju mržnju prema Hristu i hrišćanstvu. Nisu to skrivale ni vođe Oktobarske revolucije, feminističke revolucije, seksualne revolucije, ne skrivaju to ni vođe homoseksualne revolucije. Prisetimo se kako je pre par godina izvesni Azdejković, jedan od vođa LGBT populacije u Srbiji, izjavio da bi sve verske građevine trebalo srušiti.
Istinskom hrišćaninu je jasno da nije Gospod slučajno spalio Sodom i Gomoru, nego je to uradio da bi ljudima do kraja sveta i veka pokazao koliko je takvo stanje duha mrzost pred Bogom (u Svetom Pismu se od svih grehova jedino sodomija naziva “mrzošću”). Evo nekoliko hiljada godina od tada u Mrtvom moru nema života, a na njegovim obalama ni travka ne može da poraste. A sveti Jovan Zlatousti, čija Liturgija se u stotinama manastira širom Pravoslavlja služi skoro pa svakog dana u godini, rekao je da je sodmija strašniji greh od ubistva. U knjizi proroka Danila za antihrista se kaže sledeće. “I o svim bogovima otaca svojih neće mariti, ni o pohoti prema ženama, ni o bilo kom božanstvu neće misliti, jer će se nad svima veličati”. (Danilo, 11; 37). Znači, Sveto Pismo potvrđuje “protivprirodnu prirodu” antihrista i po pitanju seksualnosti.
Dakle, odgovor na pitanje iz naslova teksta daje sama istorija – iza gej lobija stoje sile koje se vekovima bore protiv Hrista i NJegovih moralnih načela. Krajnji cilj đavola jeste da se razvrat umnoži kako bi se razorilo srce i umovi čitavih naroda. Neokajani greh izaziva još teži greh, iza pijanstva i bluda slede narkomanija i sodomija. Upravo takvo razvratno stanje duha zavaladalo je srcima i umovima stanovnika Sodoma i Gomore i zbog takvog stanja duha koje Sveto Pismo opisuje kao mrzost, te gradove je Gospod spržio ognjem. Takvo sodomsko stanje duha u stvari je bilo preovlađujuće u svim civilizacijama koje su nestale. Neopisivi razvrat i sveopšti pad morala vladao je Rimskom imperijom pre nego što su je uništili varvarski pukovi, takvo stanje duha bilo je i u Staroj Grčkoj i u civilizaciji Maja i Inka, praktično sve civilizacije koje su nestale sa istorijske scene, nestale su u trenutku kada je njima potpuno ovladao razvratni sodomski duh. Danas je celokupna zapadna civilizacija prožeta razvratnim sodomskim duhom i poput neke hobotnice teži da svojim odvratnim pipcima zarazi sve zdrave ćelije na planeti zemlji.
Pravoslavni hrišćanin se mora boriti za očuvanje hrišćanskog morala jer je to danas postalo pitanje opstanka ne samo civilizacije, nego opstanka života na zemlji, jer sodomski Zapad celom svetu ne nameće samo kult razvrata, laži i izdaje, nego nameće i kult smrti kao normu. Zbog toga je i “Porodični sabor”, skup od osam pravoslavno-patriotskih organizacija koje organizuju “Nedelju porodičnih vrednosti” u stvari borba protiv izgradnje antisveta, antisistema koji Zapad pokušava na silu da izgradi. Dakle, ne radi se ovde o nekakvoj homofobiji hrišćana, pravoslavni hrišćanin po definiciji ne može da mrzi nikoga, on može da mrzi samo greh, nego se radi o borbi protiv nasilnog potiranja i uništavanja hrišćanskog identiteta, borbi protiv pokušaja da se razvrat i greh pod vidom raznovidnosti nametnu kao norma. Pravoslavni hrišćanin se moli Gospodu za preobraćenje grešnika i njihovo spasenje. Ovo što nam se danas nameće kao norma, čak nije ni samo borba protiv hrišćanskog identiteta, to nije samo odricanje od tradicije, to je u stvari potpuno izvrnuta logika, to je satanski ustanak protiv ljudske prirode, to je borba protiv produžetka života na zemlji. To je nova Vavilonska kula i borba protiv njene izgradnje danas predstavlja borbu za sam život. Uostalom, čak je i Evropski sud za ljudska prava posle 12 godina morao da donese presudu u kojoj se izričito kaže da “istopolni brakovi ne spadaju u korpus ljudskih prava”. Danas nije lako verujućem pravoslavnom čoveku jer je potpuno neshvaćen od ozverenjenih masa koje na ramenima nose televizore umesto glava. Međutim, verujući pravoslavni čovek nema prava da bude saučesnik sodomskog javnog mnjenja, makar i po cenu ispovedništva. Ideal Pravoslavlja kao stvaralačkog nadahnuća slobodne ličnosti suštinski je suprotan idealu antihristovog antisistema. Zbog toga sve zdrave snage našeg društva koje nisu inficirane bolesnim virusom sodomije, treba u petak 16. septembra da dođu na Krsni hod koji po blagoslovu Patrijarha Irineja organizuje “Porodični sabor”. Da uznesu svoje molitve Gospodu u Litiji koja će u 16. časova krenuti od hrama Svetog Save do Saborne crkve (uz čitanje molebana kod spomenika Caru Nikolaju, spasitelju Srbije u Prvom svetskom ratu) i time pokažu da Srbija nije Sodom. Jer kako kažu Sveti Oci “Bog nas bez nas neće spasisti”.
Izvor: Fond strateške kulture
