Pravda

Piše: Aleksandar Pavić Zašto je slično rekla nekadašnja kandidatkinja za republikansku nominaciju za predsednika SAD, Mišel Bakman, u intervjuu od 1. septembra? Zašto je poznati konzervativni kolumnista, i sam bivši predsednički kandidat, Patrik Bjukenen, citirajući nedavnu uvredu koju je Trampovom glasačkom telu uputila Hilari Klinton, naslovio svoj poslednji članak „Poslednja prilika za ‘šaku jada’“? Prema Trampu: „Mislim da će ovo biti poslednji izbori ako ne pobedim. Mislim da će ovo biti poslednji izbori na kojima Republikanci imaju šansu da pobede, zato što ćete imati ljude koji će da nagrnu na granice, imaćete nelegalne imigrante koji ulaze, i koji će moći da glasaju, a jednom kada se to desi, zaboravite na sve. Nećete imati ni jedan republikanski glas. A već ih je teško namaknuti. Već sad je put za Republikance mnogo teži. Samo pogledajte (izborne) mape.“ Prema Bakmanovoj: „Ne želim da budem melodramatična, ali želim da budem istinita. Verujem, bez trunke sumnje, da su ovo poslednji izbori. To je to. Ovo su poslednji izbori. A to govorim zbog toga što je reč o matematičkom problemu, matematičkom problemu demografije i promena kroz koje Sjedinjene Države prolaze. Ako pogledate broj ljudi koji glasaju i koji žive u zemlji, i one koje Barak Obama i Hilari Klinton žele da dovedu u zemlju, ovo su poslednji izbori na kojima uopšte više imamo priliku da glasamo za nekoga ko će zastupati naše božanske moralne principe. To je to. Sama (Hilari Klinton) je rekla da će pomilovati sve ljude iz Trećeg sveta koji su sada u Sjedinjenim Državama. Čujemo onaj lažni broj od 11 miliona nelegalnih imigranata u Sjedinjenim Državama. Pogrešno! Ima oko 30 do 40 miliona nelegalnih imigranata u Sjedinjenim Državama – 30-40 miliona! Krajnji cilj Hilari Klinton je da obezbedi svoj reizbor. Prva stvar koju će ona da uradi kao predsednica Hilari Klinton je da obezbedi masovno pomilovanje, tako da Republikanci više nikad ne budu imali šansu da pobede u Floridi ili Teksasu. A ako ne možemo da pobedimo u Floridi ili Teksasu, onda je igra gotova.“ Kako Bjukenen ističe: „… LJudi koje Obama i Klintonova mrze, omalovažavaju i sažaljevaju su belci radničke i srednje klase… To su ljudi koji su Ameriku izvukli iz Velike depresije, pobedili u Drugom svetskom ratu i koji su nas nosili kroz Hladni rat, od Trumana 1945. do pobede pod Reganom 1989. godine. To su oni koji podržavaju Trampa. Oni većinom žive u ‘crvenim državama’ (tj. državama koje većinski glasaju za Republikance – prim. aut) poput Zapadne Virdžinije, Kentakija i srednje Pensilvanije, kao i u južnim, ravničarskim i planinskim državama koje su dale nesrazmerni broj vojnika, mornara, avijatičara i marinaca koji su se borili i ginuli da bi zajemčili pravo plutokratskih LGBT ljubitelja da im se rugaju na večerama koje koštaju 2.400 dolara po osobi… Politički i demografski, Amerika je na ivici. Manjine sada čine 40 odsto populacije i predstavljaće 30 odsto glasačkog tela u novembru. Sudeći po prethodnim trendovima, 4 od 5 će glasati za Klintonovu. S druge strane, belci, od kojih obično 60 odsto glasa za Republikance, pašće na 70 odsto glasačkog tela, i taj će se procenat smanjivati na svakim sledećim predsedničkim izborima… Zaprepašćujuće je šta se desilo sa Amerikom. Zemlja koja je bila 90 odsto hrišćanska posle Drugog svetskog rata je sekularizovana od strane diktatorskog Vrhovnog suda, uz tek mlake proteste i otpor. Nacija u kojoj je 90 odsto populacije poticalo iz Evrope će, putem masovnih migracija i invazije preko svoje južne granice, do 2042. godine većinski postati zemlja Trećeg sveta.“ Zato nije ni čudo što su se konzervativci, belci srednje i radničke klase, oni koji su opredeljeni za Trampa, toliko obradovali na slike i vesti o Hilarinim ozbiljnim zdravstvenim problemima. Zato što je Hilari, i sve ono što ona predstavlja, arhineprijatelj – i za njih, i za vrednosti koje zastupaju, i za zemlju koju još uvek vole. I nije samo stvar u tome – šta će biti sa nekadašnjom belom, hrišćanskom Amerikom ako pobedi kandidat Demokrata, već kakva će biti reakcija gubitnika? U nedavnom govoru koji je privukao pažnju na nacionalnom nivou, republikanski guverner Kentakija, Met Bevin, izrazivši zabrinutost za budućnost zemlje, najavio je mogućnost „krvoprolića“ da bi se Amerika vratila na staro. Govoreći o agresivnosti liberalnih ideologa i pravcu u kom zemlju vode, citirao je čuvene DŽefersonove reči, da se drvo slobode povremeno mora zaliti krvlju patriota i tirana, i zatim dodao: „Čija će krv biti prolivena? Možda baš krv ljudi u ovoj prostoriji. Možda naše dece i unuka. Imam devetoro dece, i srce mi puca na pomisao da će možda njihova krv biti potrebna da bi se spaslo nešto, povratilo nešto što smo mi, svojom apatijom i nezainteresovanošću, izgubili. Ne dopustite da se to desi“. Bjukenen je još konkretniji: „Nije slučajno Klintonova delovala onako euforično na tom LGBT slavlju. Oni otimaju Ameriku od ‘mrzitelja’, gledajući oholo, puni osećaja moralne superiornosti, na žalosne Srednje Amerikance koji polako nestaju. Međutim, otvara se krupno pitanje za 2017. godinu. Zašto bi Srednja Amerika, s obzirom šta ona misli o njoj, predsednici Hilari Klinton i njenom režimu dugovala više privrženosti ili lojalnosti od one koju joj daje Kolin Kapernik (tamnoputi igrač američkog fudbala koji je nedavno postao poznat po tome što, iz protesta protiv policijske brutalnosti prema crncima, nije stajao dok se svirala američka himna pre utakmice – prim. aut), koji je toliko mrzi?“ Drugim rečima – pobedi li Hilari, ili bilo koji kandidat koji je privržen njenoj politici, pitanje je da li će to konzervativno-tradicionalna bela većina prihvatiti? Odnosno, da li će u njihovim očima taj izbor biti legitiman, čak iako je legalan? Naravno, stvar ne stoji bitno drugačije ni u obrnutom smeru: kada bi pobedio kandidat većinske bele Amerike, da li bi to prihvatili njegovi protivnici, a pogotovo radikalizovane manjine? Jaz između ovih različitih Amerika i vizija njene budućnosti je narastao (bar) na razmere Velikog kanjona. Dakle, pitanje iz naslova nije ni retoričko, ni simboličko. U svakom slučaju, ono što se može sa sigurnošću reći je da, posle predstojećih izbora, ko god da pobedi, ništa u SAD više neće biti kao pre. Izvor: Fond strateške kulture