- Sve ono što uradimo danas. To je Srbija za 20 godina. Svaki kilometar puta ili pruge koji izgradimo. Svaka fabrika koju otvorimo. Svaka nada koju stvorimo svojim radom.
Zato bih, zbog te činjenice, na svaku školu u Srbiji okačio tablu i na njoj one Šekspirove reči: "Ne određuju zvezde našu sudbinu, određujemo je sami".
Vreme proroka, i crnih i belih, prošlo je. Nema više gledanja ni u pasulj ni u karte. Sve sjajne snove smo proživeli kao noćne more. I ostali sami, mi i Srbija, mi u Srbiji, da opet sami odredimo i svoju veličinu i svoju snagu, umešnost i - budućnost.
Da odgovorimo na ono što muči tolike oko nas, naročito one nezadovoljne sobom. Da li smo šaka jada ili narod, država za velika dostignuća? Ja odgovor na to pitanje znam, i to ne zato što sam političar i premijer koji rukovodi ovom zemljom i, po dužnosti, širi optimizam.
Bićemo moderna i uspešna zemlja. Radnih i odgovornih ljudi koji se takmiče i pobeđuju najbolje. I koji nikada ne traže izgovore. I svestan sam, pritom, koliko jesmo mala zemlja i malobrojni narod u svetu koji pomeraju i uređuju veliki brojevi, od politike do ekonomije. I broja bombi i tenkova.
I nemam problema sa činjenicom da na veoma trusnom području živimo, raskrsnici uticaja i interesa, opterećeni teškom prošlošću i nebrojenim žrtvama. Sve je to tačno. Ali istovremeno, sve je to previše dugo bio savršen izgovor. Za nerad i nepomeranje. I sada više vremena nemamo. Moramo da odgovorimo, odmah. Bez odlaganja i pozivanja na višu silu i druge sile. Zato što je sva sila koja nam je potrebna u nama. U našoj odluci o tome šta hoćemo da budemo. Kakva Evropa. I koja.
Ona geografska, što od samog početka niko i ne može da nam uzme pošto se baš preko nas u tu Evropu i ulazi, kroz naša vrata; ili ona suštinska, satkana od rada i vrednosti.
I namerno to kažem - rada i vrednosti tim redosledom jer sam ubeđen da samo rad stvara vrednosti i da nije moguće obrnuto. Preciznije, moguće je, ali samo kada sam rad postane vrednost.
I duboko verujem da se taj rad rađa, da se njemu uči, da se na njega ljudi navikavaju samo u zemlji koja mu sve podređuje, i to od samog početka, od vaspitanja i obrazovanja do obezbeđivanja uslova za normalan i siguran rad. Dakle, do stvaranja odnosa sa susedima i svetom koji će omogućiti da ništa nikada taj rad, kretanje ljudi i kapitala ne prekine. Da mu omogući da se širi i raste, povećava se u miru.
Konfučije je rekao da ako razmišljaš o samo jednoj godini, treba da zasadiš seme. Ako razmišljaš o sledećih 10, treba da zasadiš drvo. A ako hoćeš da misliš 100 godina unapred - uči ljude.
Kada se to prevede na naš život, jedno je jasno. Moramo da sve to uradimo odjednom. I da zasadimo i seme i drvo, i da učimo. I sebe i ljude. Sađenju novih vrednosti i radu na tome da one niknu. Da nam donesu plod. Onaj sa drveta znanja sa kojeg ćemo da učimo.
Ne postoji u mojoj glavi druga Srbija u Evropi od te. Ni druga Evropa u Srbiji. Zato što znam da to drvo znanja i vrednosti ovde moramo da posadimo.
Mnogo veće brojke i veći interesi o tome odlučuju. Oni sa velikog zapada i sa velikog istoka. A mi, mali po broju, u sredini, stišnjeni, možemo da budemo veliki samo po svojim odlukama. Ovde smo mi. Ovde možemo da radimo, izgradimo i stvorimo. Ovde je, i samo ovde naša budućnost.
Zato što Evropa kao politička i ekonomska kategorija, pa samim tim i naše mesto u tom savezu ne zavise u potpunosti od nas. Mnogo veće brojke i veći interesi o tome odlučuju. Oni sa velikog zapada i sa velikog istoka. A mi, mali po broju, u sredini, stišnjeni, možemo da budemo veliki samo po svojim odlukama. Onim koje se nas tiču.
Onim kojima se opredeljujemo, na kraju, za određeni evropski model. Onaj severnjački, centralni, zasnovan na radu, njemu posvećen, na stvaranju, tim radom, viška vrednosti ili onaj naoko udobni, koji hoće četvorodnevnu radnu nedelju, trinaestu i petnaestu nezarađenu platu, lenjost i udobnost koje počivaju na ogromnim dugovima i tvrdnji da oni nikada ne moraju da budu vraćeni. Onaj koji ne stvara ništa.
Ja sam se odlučio, Srbija se odlučila glasajući na izborima za onaj prvi. Za rad i za učenje. Za okretanje ka sebi, za hrabrost koja je za sve to potrebna.
I to - danas. Sa punom svešću o tome da svaki sledeći dan, sledeća godina, decenije i vekovi počivaju baš na toj današnjoj odluci. Da budemo evropski, radni narod. I da živimo u miru. Mnogo više od 20 godina.
Zato na kraju, bez ikakve lažne skromnosti i prenemaganja, moram da vas u "Blicu" nešto zamolim. Da me o Srbiji budućnosti, o Srbiji 2036. sledeći put pitate za sto godina.
Ono što budem uradio odgovoriće vam. Ako bude vredelo. A ja verujem da hoće. Zato što Srbija hoće. I može. I za tih dvadeset godina biće sasvim jasno i dobro vidljivo. Bićemo moderna i uspešna zemlja. Radnih i odgovornih ljudi koji se takmiče i pobeđuju najbolje. I koji nikada ne traže izgovore. Mnogo su nas koštali do sada. Izvor: Blic
