Piše: Miroslav Lazanski U glavnom gradu Alzasa, praktično u centru, tek mala mesingana pločica na jednoj kapiji govori da je tu smeštena komanda vojne organizacije Evropljana, vojnog saveza koji ima ozbiljne ambicije da izgradi novu arhitekturu evropske bezbednosti. Da Evropi podari novi odbrambeni identitet bez oslanjanja na Amerikance. Komandant Evrokorpusa, nemački general Helmut Vilman, primio me je u svom kabinetu. Obučen u tenkovski maskirni kombinezon sa tenkovskim čizmama i zasukanim rukavima, pravi predstavnik Bundesvera u Evropi posle Drugog svetskog rata. Bio je i komandant 10. nemačke pancer-grenadir divizije, koja je naslednik 10. divizije Vermahta iz Severne Afrike. Na zidovima kabineta generala Vilmana, u kojem gle čuda nije bilo TV aparata, jer šta ima da se gleda TV u radno vreme, a TV aparata nema ni u kabinetima američkih generala, dakle kod generala Vilmana vise fotografije generala, jedna do druge: nemački feldmaršal fon Moltke mlađi, nemački tenkovski general Guderijan, jedan general Vermahta onako sav ispijen i bradat u snegu, i francuski tenkovski general Leklerk.
„Fon Moltke mi je rođak po ženi, Guderijan je moj tenkovski idol, a ovaj general u snegu je moj otac pred Staljingradom 1941”, požurio je da mi objasni general Vilman.
„Leklerka ste stavili da se Francuzi ne naljute, radi ravnoteže?”
Samo se nasmejao. On je tada komandovao sa oko 50.000 vojnika iz Nemačke, Francuske, Belgije, Španije i Luksemburga. Velika Britanija i Italija su tada odbile da uđu u Evrokorpus. Godine su prolazile, London je odlučio da napusti EU, Italija je možda sledeća, a kod Francuza se javlja sumnjičavost. Francuska desnica, u slučaju pobede na izborima, već najavljuje referendum oko opstanka u EU. Jer, Francuzi smatraju da su previše popuštali Nemcima, od ekija u korist evra, do sedišta Evropske centralne banke u Frankfurtu. Mnogi u Parizu smatraju da EU klizi ka „Evropi Nemaca“ i pitaju se gde će Nemci stati? Ili je za Nemce dobro ono što Nemačka hoće? Odnosno, Nemačka prihvata Evropu pod uslovom da EU ne odstupa od nemačkih nacionalnih ciljeva, kako u monetarnom, tako i u ekonomskom i u spoljnopolitičkom domenu. Francuzi se žale da je njihova politička elita zbog evropskog silogizma zaboravila na francuski nacionalni interes. Posle britanskog „bregzita” Pariz ima sve manji manevarski prostor. Nemačka želi federalnu Evropu po nemačkom uzoru, Evropu saveznih pokrajina. Britanci su to prvi uočili i pobegli.
I šta sada? Da li se to moglo predvideti? Samo što je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker apelovao iz Strazbura na jedinstvo Evropske unije, Beata Šidlo, poljska premijerka, je sa neformalnog samita EU u Bratislavi poručila da se EU, onakva kakva je sada, raspada.
„Žan Klod Junker se zalaže za manje nacionalnih država u EU, mi kažemo za jače nacionalne države“, rekla je gospođa Šidlo optuživši lidere evropskih institucija da nude dosadašnji model EU i da se ponašaju kao da se u EU u međuvremenu ništa nije dogodilo. I nemačka kancelarka Angela Merkel upozorila je na dramatičan trenutak EU.
Čini se da Unija polako izlazi iz magle patosa i sanjarija i da se sada pojavljuje kao složen i ozbiljan slučaj. Dosadašnja EU dalje neće moći da se održi na okupu samo uz pomoć nostalgičnih proslava nekadašnjih uspeha i duha sitnih knjižara i trgovaca. EU, zapravo, trenutno doživljava kulminaciju nedavne istorije: kraj starog hladnog rata, propast jedne ideologije koja je pretendovala na univerzalnu vlast, raspad SSSR-a, ispunjavanje decenijske čežnje za slobodom miliona ljudi, nacionalno ujedinjenje Nemačke i nova statika u centru kontinenta.
Ali, Evropa je svoje uspehe brzo potrošila, preko radosti nagomilale su se nove brige: desolidarizacija, primitivni nacionalizam, etnička agresija, ratovi na Balkanu. Što sve pokreće i niz pitanja: zašto Evropa kada postoje nacije, šta danas još znači suverenitet, šta će biti sa nacionalnom državom, a šta sa regijama, kako definisati naše interese, nacionalne i evropske? Nekoliko poslednjih godina u EU mogu se definisati i kao period komplikovanih prelaza, nesigurnosti i opšte bespomoćnosti. Ni o jednom bitnom pitanju EU se nije dokazala, od finansijskih do vojnih i migrantskih problema. Za zapadne Evropljane, integracija je dostigla stepen zasićenja, a svaki novi korak zahteva debelo obrazloženje. Posleratni san zapadnih Evropljana u velikoj meri je ispunjen, njegovo puko ponavljanje nije u skladu s vremenom, niti zapadni Evropljani pristaju na bilo kakva ograničenja samo zato da bi i narodi sa Balkana dosanjali isti san. Ustrojstvo EU nije držalo korak sa obiljem novih zadataka, pa Uniji preti unutrašnja erozija.
Nama na Balkanu EU i dalje deluje kao čarobni magnet, sprovodimo reforme, a subvencije iz Brisela ipak mame. Dok su feldmaršal i generali i dalje na nekom zidu u Evropi...
Izvor: Politika
