Piše: Ivan Šmit Američka avijacija juče je pobila preko 80, a ranila više od 100 sirijskih heroja koji su se spremali za veliki obračun sa džihadistima Islamske države u istočnom sirijskom gradu Deir ez Zoru. Iz Pentagona su se ljubazno izvinili, izjavili saučešće porodicama mučki pobijenih vojnika, i kazali (ne i obećali) da će "pokušati da izvuku pouke iz ove 'greške'". Cinizam američkog rukovodstva teško da više ikog može da iznenadi. Ipak, u Siriji je na snazi primirje dogovoreno između Rusije i SAD-a. Iako niti jedno primirje za ovih pet godina Sirijskog rata, u koji su direktno ili indirektno umešane gotovo sve vodeće sile sveta, nije uspelo da se održi, ovo "primirje" donelo je jednu novinu - od kada je počelo, broj "incidenata" na teritoriji ratom opustošene zemlje se naglo povećao. Rusko ministarstvo odbrane, samo u prvih 24 časa od početka primirja zabeležilo je preko 50 "incidenata" širom Sirije u kojima su "pobunjenici" koje obučava, oprema i logistički podržava SAD, dali sve od sebe da unište i samu pomisao na obustavu sukoba. Nije im uspelo. Jedino što su uspeli, jeste da nateraju rusko vazduhoplovstvo da odlučnim udarima stave do znanja i džihadistima i njihovim mentorima da im to ovoga puta neće proći. Asadova armija uspela je da zadrži pribranost u ovoj, možemo reći, odlučujućoj fazi najopasnije geopolitičke igre u istoriji planete. Iako bi logična reakcija Damaska na ovu strašnu provokaciju u kojoj je život izgubio veliki broj sirijskih vojnika, u najmanju ruku bila daleko zapaljivija retorika, a najpre "prizemljavanje" koalicije, za šta SAA u ovom trenutku verovatno i ima adekvatna PVO sredstva, Asad je još jednom prikazao političku zrelost. Osim osude "kukavičkog napada" i zahteva da se Savet bezbednosti izjasni po ovom pitanju, sirijske vlasti nisu prikazale "očekivanu" reakciju. Lopta je dodata ruskoj diplomatiji koja je možda i po prvi put prikazala nešto odlučniju retoriku i uputila svetskoj javnosti jasnu poruku: Amerika sarađuje sa Islamskom državom! Sa svoje strane Vašington je i u ovom slučaju prikazao nesposobnost svoje diplomatije, pa je na ove optužbe odgovorio nabrajavši "zločine" Asadove armije koja "od 2011. ubija svoje civilno stanovništvo svim sredstvima, pa i hemijskim oružjem".

Ključ: Alepo

Za to vreme, oči Zapadne, ili kako sami vole da je nazivaju - "svetske javnosti", poslovično naviknute na ular kojim upravljaju oni čije ime se ne pominje, uprte su u Alepo. Ključna reč "humanitarna pomoć" koja ne stiže u okupirani deo grada, izgovor je SAD-u da čini sve kako se tajanstveni sporazum Lavrov-Keri (za koji je najavljivano da bi trebalo čak da ujedini Rusiju i Ameriku u borbi protiv Islamske države i Nusra fronta) ne doživi svetlost dana. Humanitarna pomoć trebalo je da krene odmah po stupanju primirja na snagu, ali su svi pokušaji da se obezbedi koridor za prolazak kamiona sprečavani oružanim incidentima sa džihadističkih položaja. Vašington je sam sebi dao povod da upire prstom u Moskvu zbog takvog razvoja situacije. Alepo, grad koji je proteklih par meseci preživeo pakao, grad (a ustvari njegovi istočni delovi) koji je svih pet godina rata bio simbol "otpora Asadovom režimu", konačno je, posle nestvarnog broja žrtava, pred kapitulacijom. Pad istočnog Alepa, koje je sada pod opsadom sirijske vojske, faktički bi obesmislio dalja nastojanja Zapada za oružanom "pobunom protiv režima Bašara al Asada". Centralna pokrajina Idlib i "pobunjeničke" enklave u Damasku i na krajnjem jugu Sirije brzo bi bile pregažene - što zbog sigurnog demoralisanja džihadista, što zbog činjenice da bi te teritorije bile sada prilično nedostupne amerikancima i njihovim saveznicima. Izuzetak su južne teritorije koje se sve vreme održavaju zahvaljujući naletima izraelske avijacije i pomoći koja, preko "neutralnog" Jordana (ovde treba imati u vidu da se Jordan nalazi u nezavidnoj poziciji i da nema baš mnogo izbora, ali da se trudi da na svaki način uspori terorističke tendencije svojih suseda) stiže džihadistima iz Saudijske Arabije.

Raspad Imperije

Situacija zaista ne deluje perspektivno za kolovođe "novog svetskog poretka". Nemoć Zapada da sprovede svoje ciljeve u bliskoistočnom regionu i u centralnoj Aziji, ali i u afričkim zemljama, gde Kinezi "tiho" preuzimaju kontrolu bezbednosti u decenijskim žarištima otkupljujući naftna postrojenja i dovodeći svoje jedinice da ih štite, okuražuju sve veći broj zemalja da promene svoj geopolitički kurs. Verovatno su najbolji primer za takav razvoj situacije Filipini - zemlja koja je decenijama nosila epitet "51. američke države". Iako medijski jako ispraćen, ovaj slučaj je nekako ipak promakao "uhu javnosti", a svedoči o potpunom krahu igre koju su stratezi Zapada poveli davne 1965, upadom u Vijetnam. Filipini su nezamenljiv "šraf" u mašineriji pokrenutoj za pritisak na Kinu. Taj "šraf" sada je postao klip u točkovima toj istoj mašineriji. Izborom Rodriga Dutertea za predsednika ostrvske zemlje, filipinski narod je rekao odlučno "ne" potencijalnom ratu sa Kinezima zbog kontrole nad velikim prostranstvom Južnog kineskog mora, kojim, bez mornarice SAD-a, ova zemlja ne bi mogla ni da patrolira. Zbog nemogućnosta Vašingtona da pojmi ovakav preokret, predsednik Duterte je primoran da gotovo svakodnevno šalje eksplicitne poruke američkoj administraciji ("Obama kučkin sine" itsl.). Ovakve izjave verovatno ćemo slušati još neko vreme. I to ne samo sa Filipina. Izgladnjivanje Venecuele i svrgavanje brazilske predsednice Dilme Rusev, takođe, nije donelo očekivane rezultate. Venecuelanski vozač autobusa Nikolas Maduro koji se hrabro latio zadatka da na čelu svoje zemlje zameni legendarnog Uga Čaveza uspeo je da preživi verovatno najveći ekonomski udar koji su američki agenti ikada sproveli. Brazil ustaje i traži nazad svoju legitimno izabranu predsednicu. Južna Amerika deluje spremno da se oslobodi Kisindžerovih okova. Istovremeno, dešava se i potpuni krah ideje "ujedinjene Evrope". Nemogućnost evropskih lidera da se ujedine ni po jednom pitanju, što smo mogli da vidimo na pompezno najavnjivanom Samitu u Bratislavi, čak i u trenutcima kada je ugrožena sama egzistencija svih vrednosti koje su na Starom kontinentu sazrevale hiljadama godina unazad, samo je još jedan dokaz da faktor ovakvog "ujedinjenja" Evrope leži upravo u onoj sili kojoj, naizgled odjednom, ispadaju svi konci iz ruku. Već narednog dana nakon neuspelog samita, nemačka kancelarka, kojoj izmiče tlo pod nogama, krenula je u novi napad na Rusiju tražeći od Moskve hitnu implementaciju, realno mrtvog, sporazuma Minsk-2, "ili...".

Rusija i novi Novi svetski poredak

Putin je sa svoje strane jasno dao do znanja da je svaki dalji razgovor o Krimu završen, a insistiranjem da Donbas ostane u Ukrajini, oduzeo je svaku mogućnost uvlačenja Rusije u oružani sukob sa Ukrajinom. Sada je jasno da je Putinova strategija pomirljivosti i strpljenja u spoljnoj i oštar obračun sa petom kolonom u unutrašnjoj politici, zbog kojih je naširoko kritikovan i sa "leve" i sa "desne" strane, čak u samoj Rusiji, ipak urodila plodom. Sankcije, kojima je Zapad pokušao da natera rusko rukovodstvo na menjanje ovog odlučnog kursa samo su obezbedile ruskoj privredi mogućnost ubrzane tranzicije, kreiranja paralelnih finansijskih tokova i razvoj primarne i sekundarne proizvodnje čiji će plodovi biti i te kako vidljivi u bliskoj budućnosti. Sve jača Rusija okupila je oko sebe veliki broj zemalja kroz organizacije kao što su ŠOS, BRIKS, AESEAN, Evroazijska ekonomska unija... Jednopolarni svet je razbijen. Novi svetski poredak, kroz ovakvu vrstu saradnje neće zavisiti od "polova", već od kooperacije celokupne svetske zajednice. Navikli smo da na kraju drugog mandata američkih predsednika posmatramo nagli skok u širenju imperijalističke ratne mašinerije. Umesto toga posmatramo njeno urušavanje. Šta će tek doneti izbor novog predsednika/ce, ne možemo ni da naslutimo. Ranjena zver koja očigledno ne može da se pomiri sa gubitkom kontrole, i to upravo u trenutku kada je delovalo da je na korak od cilja da konačno zagospodari čitavim svetom, spremna je na sve. Amerikancima se žuri da započnu Treći svetski rat. U tom kontekstu možemo da sagledavamo i sve "provokacije" koje se dešavaju ovih dana u Siriji, a sasvim sigurno, počeće ponovo da se dešavaju i u Donbasu. Posvedočili smo da je Putinovo strpljenje zaista nesagledivo, a da li će i do koje mere biti spreman da "mirno posmatra" i naredne žrtve koje će sasvim sigurno pasti u procesu samouništenja ove zveri, videćemo u bliskoj budućnosti.  Izvor: Pravda