U ispovesti nedeljniku "Ekspres" jedan od poslednjih živih doajena srpskog novinarstva javno je progovorio o optužbama da je agent CIA, o smrti Dade Vujasinović...

Ovo su najzanimljiviji delovi Marićeve ispovesti:

- Mi u "Dugi" objavimo intervju sa Goranom Vukovićem, koji je upravo došao iz nemačkog zatvora, i stavimo naslov: "Zašto sam ubio LJubu Zemunca".

Dođu posle ovi LJubini, braća Šoškić i ostali da, kao, svete LJubu preko mene. Ja im kažem: "Izvinite, a gde ste vi bili kad je ubijen LJuba?" Na stepeništu suda, odmah pored njega, kažu oni. Znači u vašem prisustvu su ubili LJubu Zemunca i vi ste došli da se obračunavate sa mnom?!

Onda nas kidnapuju i odvedu kod sestre, zeta i majke LJube Zemunca, da oni presude šta da rade sa nama. I oni nas pomiluju. Kasnije postanemo i prijatelji...

- Iako smo bili najbolji prijatelji, Tijanić se zakačio sa mnom jer sam došao umesto njega za glavnog urednika BK TV. A kada je smenjen, sećam se, niko nije hteo s njim da čeka Novu godinu. Ja sam išao s njim i njegovom ženom. Tijanić je voleo sve da zavitlava, ali nije imao nimalo smisla za humor na svoj račun. Tada su se pojavili oni pejdžeri... Tijanić se hvalio kako seksualno preti raznim voditeljkama. Kažem mu: "Tijaniću, pitao sam jednu, obrukao si se. Daj, bre, stavi taj pejdžer i pištolj u gaće, stavi nove baterije da ti ta mašinerija radi." Zezao sam ga u kafani, a to je dobilo velike dimenzije, stiglo je i do Miloševića.

Zovu me onda iz nekog tabloida u vezi sa Tijanićem, a ja im kažem: "Ma pustite Tijanića, ne družim se više s njim, ko se druži s Tijanićem, ostane bez glave kao Ćuruvija, bez nogu kao Kopanja, bez para kao Karić i bez vlasti kao Koštunica." To odmah izađe na naslovnim stranama, on me tuži, dolazi na sud i kaže: "Ubiću ga!" Dođe posle u redakciju mog "Profila" sa bejzbol palicom da me ubije. Ja u Veroni u štampariji, nisam tu, a on divlja, hoće da razbije redakciju, ovi zovu policiju...

- Izluđivao sam stalno Šešelja u "Dugi", izmislio sam, recimo, da Šešelj nije Hrvat nego Albanac, da je Enver Hodža ubio Mehmeda Šehua, svog zamenika, kad je saznao da je u srodstvu sa Šešeljem. Da je Kim Il Sung rekao da više voli Šešelja od svog sina Kim DŽong Ila. Sada posle 20 godina mi kaže: "Da li si ti normalan? Šta si mi to radio!?"

- Spaslo mi je život to što je Milošević prvi posumnjao da sam čovek CIA jer sam upoznao šefove CIA i u vreme Niksona i kod Forda. Nikad to nisam demantovao iako nije bila istina. Pitam jednom Jovicu Stanišića što me nikad nisu angažovali da radim nešto. On kaže: Mariću, za nas je radio poslednji ološ, a mi smo tebe voleli i poštovali. Gde tebe da pitam? Jesi lud?!

- Miloševićevi najbliži saradnici bili su razumni ljudi. U odnosu na ovo što je posle dolazilo na vlast, bili su svetska gospoda, ambasadori, profesori univerziteta, a ne uličari. Meni je to bilo uzbudljivo, čak sam davao izjave: "Imam najboljeg špijuna u Tolstojevoj, Miru Marković. I tačno znam kud ovaj brod vodi." Ona je meni nudila sve, čak i ministar da budem. Kaže mi jedan direktor iz "Politike": "Šta si ti mogao da postaneš, kad vidiš šta smo postali mi koji smo samo prenosili tekstove iz 'Duge'." A da sam prihvatio i pristao na bilo šta, završio bih u Hagu.

Arkan i čitulja

- Kažem jednom Vicanu Vicanoviću, koji mi je donosio Mirine kolumne u "Dugu": "Vicane, ideš stalno u tu Tolstojevu, daj, likvidiraj ih, mi Srbi slavićemo te kao Gavrila Principa." I on odmah ode i kaže im. Posle me Mira pita: "Da li ste vi rekli da nas treba ubiti?" Potvrdim, pa kažem: "Šala." Ona uzvrati da je malo neukusna šala. "Neukusna je svakom na koga se odnosi", dodam.

- Milošević me jednom zvao: "Barabo jedna, rasplakao si mi ženu! Ako si čovek, ajde okreni telefon, ja sad moram na posao." Pogodio ju je naslov njene kolumne, a ja joj kažem da je ironija vrhunac literature, samo da bih je smirio. Posle je sama davala naslove...

- Arkan me je bio osudio na smrt, odredio dan kada će me ubiti, pa mi je brojao dane, najavljivao da će mi dati najveću čitulju, da će mi držati govor na grobu... NJegov čovek me udario "bokserom" u glavu usred Beograda... Naiđe on u "Klub književnika" sa Cecom. Sedeli smo Tijanić, Hadži Antić i ja. Kad je prišao, kažem mu: "Stigao je moj ubica, ali imam još tri meseca života." "Šta da ti radim?", pita. "Najbolje da se pomirimo." I sutra na istom mestu u razgovoru tvrdi mi da nikada nije bio u Frankfurtu, a Ceca mu kaže: "Priznaj, Arkane, da si kriminalac. Ja sam se u tebe zaljubila jer sam gledala 'Kuma' i volela sam Al Paćina. Ti si naš Al Paćino." Bilo je to i uzbudljivo i strašno.

- Sećam se, predstavnica UN Suzan Manuel sedi za susednim stolom, a kad je završena večera, ona skače i ljubi se sa Arkanom! Posle čujem da je napisala pismo Kofiju Ananu da je "Srbija divljačka zemlja u kojoj najpoznatiji novinari sede sa ratnim zločincima i večeraju"!?!

- Posle 5. oktobra zaustavi me neki inspektor koji je vršio uviđaj posle smrti Dade Vujasinović i kaže mi: "Nude mi da budem šef beogradske policije ako izjavim da me Milošević pritiskao da napišem lažni izveštaj. Bio sam te večeri tamo, bilo je to klasično samoubistvo."

Promenilo se pet-šest vlasti i nikome ne odgovara da se stavi tačka na to. Drugo, ko su ti novinari koji sad istražuju, niti su poznavali Dadu, niti su bili neki faktor u to vreme... Dobiju od nekih fondacija pare i koriste te nesrećne ljude.

- Sad je izašao tekst o meni u "Veniti feru", po mom mišljenju, najboljem listu na svetu. Nadao sam se da ću tamo ući kao pametan čovek, da će mi to biti kruna karijere... A ono pišu: "Čovek koji je mogao da bude srpski Bernar Anri Levi, srpski Truman Kapot, a on je iz nekog besa napravio najveće rijaliti đubre na svetu."

- Nađem svojevremeno sliku Stepinca na proslavi Dana ustanka naroda Hrvatske 27. jula 1945. na Trgu republike u Zagrebu sa Bakarićem, Stevom Krajačićem, ruskim generalima, svima. Onda nađem u Gestapou dosije o vladiki Nikolaju Velimiroviću i ispadne da je on bio najveći neprijatelj nemačkoj okupacionoj vlasti. Ovi naši kažu: ratni zločinac. Sve to objavim u "Dugi". Bio je to prvi pozitivan tekst o Nikolaju Velimiroviću koji je izašao u Srbiji.

- Bez Koštunice ne bi moglo da dođe do gašenja BK televizije i obračuna sa Bogoljubom Karićem. Karić je imao 18 odsto glasova i sa Borisom Tadićem je mogao da smeni Koštunicu. Nisam podržao Karićev ulazak u politiku, tad sam se i zakačio s njim: "Ne možeš da uzimaš političarima hleb iz usta, oni osim toga nemaju ništa. Ti imaš pare i bolje bi ti bilo da ih dočekuješ i ispraćaš s vlasti. Svaku garnituru, platiš šta moraš i gotovo." Nije hteo da me sluša.

- Neke stvari o kojima se danas priča otkrio sam još pre 30 godina. Evo, Slobodan Homen hoće da rehabilituje Dražu Mihailovića, jer ako on rehabilituje Dražu, onda je i njegov deda, Dražin branilac, rehabilitovan i biće im vraćena kuća na Dedinju. Izvor: Informer.rs