Panično isticanje nuklearnog pitanja zanemarilo je realnost u kojem se nalazi vođstvo DNRK. Često se u svetskim medijima naglašava iracionalno ponašanje vlasti u Pjongjangu, međutim prava istina je drugačija. Severnokorejski nuklearni program nije sam sebi svrha već je to jedna od strategija koju su kreatori politike u Pjongjangu osmislili kako bi osigurali opstanak svoje zemlje. Skupocena odluka da se započne s nuklearizacijom je sve samo ne iracionalna. U stvari, odluka je duboko isprepletena jedinstvenim položajem u kojem se Severna Koreja nalazi na unutrašnjem i spoljnom planu. Sve je započelo još 1950-ih. To je razdoblje Korejskog rata koji se završio 1953. potpisivanjem primirja dve Koreje iako mirovni sporazum nikada nije postignut. Nakon rata sve je bilo obeleženo napetostima pa su obe Koreje želele da vojno nadmaše jedna drugu budući da se očekivao novi rat.
Godine 1956. Sovjetski Savez je počeo da obučava severnokorejske naučnike dajući im elementarna znanja kako bi mogli da započnu sa razvojem nuklearnog programa. 1958. Sjedinjene Države raspoređuju nuklearno sposobnu raketu MGR-1 Honest John u Južnoj Koreji. Prvi konkretan čin koji je bio okidač nastanka severnokorejskog nuklearnog programa dogodio se 1959. kada su SSSR i DNRK potpisali prvi sporazum o saradnji na nuklearnim istraživanjima. 
Postoji malo sumnji da je od najranijih početaka elita DNRK bila zainteresirana za razvoj nuklearizacije, ali ako je i bilo sumnji u smisao programa one su bile otklonjene 1970-ih. Naime, u to vreme je Južna Koreja naporno radila kako bi razvila nuklearna oružja sopstvene proizvodnje i opasno se približila uspehu. Za sever koji je zahvaljujući svojim obaveštajnim službama uvek bio dobro upoznat s namerama juga, nuklearne ambicije Seula su bile vrlo dobro poznate. Kao rezultat, oko 1975. Pjongjang je odlučio da ubrza svoj nuklearni program.
Ključna prepreka očuvanju i razvoju nuklearnog programa bio je stav SSSR-a u to vreme glavnog opskrbljivača DNRK nuklearnim znanjima i veštinama. Moskva je neproliferaciju ozbiljno shvatila i nije imala nameru da se njen nuklearni monopol naruši stvaranjem uslova da njeni nestašni i kvazi saveznici mogu da stvore ozbiljne nevolje. Uprkos svim problemima, Pjongjang je očuvao svoj nuklearni program.
Prilikom unapređenja i razvitka svog nuklearnog programa, severnokorejske vođe imale su na umu dva osnovna cilja. Prvi je za vojnu, a drugi za diplomatsku svrhu.
Prvo, severnokorejski nuklearni program služi vojnim svrhama. Nuklearna oružja su zastrašujuće moćnih kapaciteta i predstavljaju posljednju crtu odbrane od spoljne pretnje. Svaka država koje poseduje vjerodostojna nuklearna oružja može biti sigurna da je ni jedna druga država neće napasti. Činjenica da nuklearno naoružane države nisu doživele spoljnu invaziju govori sve. Razvojem nuklearnih kapaciteta Severna Koreja se osigurala od spoljne pretnje. 
Drugo, Pjongjangu su potrebna nuklearna oružja za diplomatske svrhe - efikasan alat za diplomatsku ucenu. Zapravo, Pjongjangu je nuklearizacija potrebnija za tu svrhu nego za svrhu vojne odbrane. Ako gledamo prema geografskim i makroekonomskim pokazateljima, država koja najviše nalikuje na DNRK je Gana. Ako je verovati informacijama CIA-e, 2010. Severna Koreja i Gana su imale stanovništvo od 24.4 i 24.7 miliona dok je njihov BDP po glavi stanovnika iznosio 1800 i 1700 $ respektivno. No, Severna Koreja je svetlosnim godinama ispred Gane kad se radi o međunarodnoj poziciji i mogućnosti manipulisanja spoljnim okruženjem. Kad se radi o obimu ekonomske pomoći, Severna Koreja nadmašuje svoju veličinu.
Prva nuklearna ucenjivačka kampanja ili prva nuklearna kriza započela je oko 1990. Dokazi o nuklearnim oružjima DNRK su počeli izlaziti na videlo usprkos činjenici što su severnokorejski zvaničnici službeno negirali postojanje takvog programa dok u isto vreme su tajno sredili curenje podataka o toj temi. Dok su tenzije rasle, Severna Koreja je pretila svojim povlačenjem iz režima neproliferacije i u jednom trenutku severnokorejski diplomati su zapretili da će pretvoriti Seul u "more požara" ako potrebne koncesije ne budu učinjene. Ta pretnja je od tada postala moto severnokorejskog arsenala verbalne ratobornosti.
1998. testirana je dalekometna balistička raketa Taepodong-1 koja je prošla kroz japanski vazdušni prostor bez dozvole. 
Stvari su se promenile nakon tzv. druge nuklearne krize koje je eruptirala u oktobru 2002. Tada, pomoćnik američkog državnog sekretara DŽejms Keli je bio u poseti Pjongjangu. Američke vlasti su tih dana primile informacije da DNRK izigrava Dogovoreni okvir i da Pjongjang tajno vrši program obogaćivanja urana (raniji program je bio baziran na plutonijumu). U Pjongjangu Keli se sukobio sa svojim severnokorejskim kolegom. Prema Keliju zamjenik ministra spoljnih poslova DNRK priznao je postojanje programa obogaćivanja uranom. Kasnije su Severni Korejci negirali bilo kakvo priznanje. Umesto toga službene vlasti su kreirale priču prema kojoj je severnokorejski diplomat izjavio da se misli da Severna Koreja ima program obogaćivanja urana.
Moguće je da su 2002. vlasti Severne Koreje imale nadu da bi mogle da izvuku dodatna finansijska sredstva pregovaranjem da se otkupi njihov program obogaćivanja urana. Šablon vrlo slična onoj iz 1994. kad se otkupio program plutonijuma. Ako je to bio početni plan nije uspeo. U Beloj kući tada je bio predsednik DŽordž Buš i njegovi neokonzervativni savetnici pa su stvari pošle drugim putem. Umjesto cenkanja za novu isplatu, Sjedinjene Države su uzele program obogaćivanja urana kao dokaz da se Severnim Korejcima ne treba verovati i široka ekonomska pomoć je prestala da stiže. 2003. Severna Koreja se formalno povukla iz Sporazuma o neproliferaciji napravivši presedan i postajući prva država koja je to učinila.
Još jedan nusprodukt druge nuklearne krize je bio pokretanje Šesteročlanih razgovora koji su započeli 2003. s ciljem postavljanja temelja za eventualnu denuklearizaciju Korejskog poluotoka. U razgovorima je učestvovalo šest sila koje su uključene u korejsku krizu: obe Koreje, SAD, Japan, Kina i Rusija. Od samog početka bilo je jasno da razgovori neće ispuniti svoj cilj i dovesti do denuklearizacije Korejskog poluostrva jer režim dinastije Kim nema ni najmanju nameru da preda svoj nuklearni program. Međutim, razgovori nisu bili beskorisni jer su smirili tenzije i stvorili koristan forum gde pitanja vezana za Korejsko poluostrvo mogu biti slobodno razmatrana. Izvor: Pravda
