Iznuđeni odlazak Zorana Milanovića sa političke scene Hrvatske posle poraza na parlamentarnim izborima, i to s oreolom čoveka koji stvara konflikte, kako u zemlji, tako i van nje, i uspon novog lidera desničarskog HDZ-a Andreja Plenkovića, s potpuno drugačijim, „evropski umivenim licem” – slika je današnje Hrvatske, koju ni najbolji politički prognozeri nisu mogli da naslute. Prozivke na račun odlazećeg predsednika SDP-a ne prestaju, a političke akcije njegove stranke na najnižem su nivou od kada je došao na njeno čelo 2007. godine. Hrvatska je danas zemlja u kojoj se desnica prikazuje kao umerena i konstruktivna, a levica kao oštra i isključiva.
Milanovićevim likom ovih dana se bavila i predsednica Kolinda Grabar-Kitarović, koja se zbog izborne kampanje suzdržavala od komentara.
„Jedine izbore dobio je protiv Jadranke Kosor, koja nikad u politici nije dobila nijedne izbore”, rekla je Grabar-Kitarović u razgovoru za „Globus”, a poput mnogih na hrvatskoj političkoj sceni, bavila se i njegovim psihološkim profilom.
„Vlast i moć pretvorili su Milanovića u arogantnu i konfliktu osobu. Sve bi se to još moglo koliko-toliko tolerisati da se nije prenelo na celokupno hrvatsko društvo”, ocenjuje ona, opisujući ga kao nekada „pristojnog i dobrog dečka”, kome se nešto čudno desilo posle ulaska u politiku.
Od hrvatske predsednice, koja je nekad i sama bila deo najekstremnijeg krila Hrvatske demokratske zajednice, svakako se nisu mogle čuti pohvale na Milanovićev račun, ali je on sam dao povod za sve kritike koje mu se posle vanrednih izbora u Hrvatskoj upućuju. Ni posle izbornog poraza (a bio je ubeđen da će njegova desničarska retorika presuditi) nije uvideo u čemu je grešio. Stalno je ponavljao da je mala izlaznost kriva za izborne brojke koje mu nisu išle u prilog, relativizovao svoje izjave o ustaškom poreklu i pokazao koliko je zbog svega ljut, izbegavajući da čestita HDZ-u i Plenkoviću. Sve je to još više u celokupnoj javnosti, a ne samo među njegovim političkim protivnicima, učvrstilo sliku o njemu kao političkom negativcu.
Na drugoj strani političkog spektra, takoreći kao politička zvezda u usponu, nalazi se Andrej Plenković. Kako je to primetio hrvatski dnevni list „24 sata”: „Došao, ćutao, pobedio”. Iako je malo ko verovao da će briselski đak uspeti da se nametne i partiji i javnosti, Plenkoviću je to ipak uspelo za nepuna dva meseca od kada je preuzeo rukovođenje partijom posle smene Tomislava Karamarka.
NJegov dolazak na čelo HDZ-a, međutim, kako kažu izvori lista iz Hrvatske, nije slučajnost, već je dugo pripreman, poduprt mnogim lobijima. Karamarkova afera samo je bila prilika da se taj plan realizuje.
Srbi u Hrvatskoj, Beograd i deo tamošnje javnosti žele da veruju da je promena na čelu HDZ-a istinska, da je ova desničarska partija raskrstila s ekstremizmom, šovinizmom i da će Hrvatska, predvođena Plenkovićem, u pravom smislu biti država Evropske unije.
Možda bi, ipak, trebalo sačekati s previše optimističkim zaključcima. Najveći broj članova i pristalica HDZ-a, iako su prihvatili novog vođu stranke, neće se, ipak, tako lako odreći ideologije po kojoj je stranka poznata. To je bilo jasno i na završnom partijskom mitingu pred izbore, na zagrebačkom Cvetnom trgu, kad je mlako primljen Plenkovićev govor o ciljevima Hrvatske kao članice EU i njenom privrednom rastu, dok su ovacije doživeli samo govornici koji su podsećali da ni Hrvatska ni Zagreb nikad više neće biti crveni”, a ni sam Plenković nije propustio da spomene „Miloševićevu agresiju”. On svakako mora da ima u vidu činjenicu da biračko telo HDZ-a i te kako podržava ekstremne funkcionere partije, što se pokazalo i na ovim izborima, kad su Zlatko Hasanbegović i još nekoliko njih iz vrha partije odneli najveći broj takozvanih preferencijalnih glasova (birači su ih zaokružili na partijskim listama kao ljude koje žele da vide u Saboru).
Dakle, Plenković uspeva da „pliva” u stranci između desnog i „evropskog” dela, a pred njim je još jedan izazov – formiranje nove vlade uslovljeno zahtevima Mosta, kao treće po snazi grupacije. Nema dileme da je njihov ucenjivački potencijal posle obezglavljivanja SDP-a ipak manji. Iako razlika od sedam saborskih zastupnika u korist HDZ-a, nauštrb SDP-a, nije prevelika, posle Milanovićevih reči da je koalicija njegove stranke i Mosta u domenu hipoteze, SDP je bio izbačen iz igre. Prema nekim najavama, Most neće odustati od zahteva da se neki zakoni donesu pre formiranja vlade, odnosno odmah po konstituisanju Sabora, ali je ipak spreman i na ustupak da se donošenje nekih zakona odloži. Iz oba tabora najavljuju da bi ta vlada mogla biti formirana uskoro, a ukoliko se to desi, lider Mosta Božo Petrov sigurno će dobiti mesto predsednika Sabora.
Ova koalicija može računati i na glasove manjina, barem one srpske. To je već najavio i Milorad Pupovac, potpredsednik SDSS-a, dok je zastupnik češke manjine Vladimir Bilek napomenuo da se „zna ko je relativni izborni pobednik” s kojim će manjine razgovarati. Nova koalicija mogla bi da dobije još nekog zastupnika, recimo dva mesta Milana Bandića i jedno koje je osvojila Hrvatska demokratska stranka Slavonije i Baranje Branimira Glavaša. Sasvim dovoljno za komotno vladanje.
Izvor: Politika
