Pravda

Piše: LJuban Karan Čim je shvatio o čemu se radi, preko noći je promenio fundamentalne stavove, jer ne dodvorava se tako samo hrvatskom narodu, koji je većinski proustaški opredeljen, nego i Zapadu, koji to svesno i smišljeno toleriše. Shvatio je zašto je izgubio vlast u Hrvatskoj i koji je to način da je ponovo osvoji – da bude veći ustaša i od onih najokorelijih – Glavaša, Merčepa, Šuška, Štedula, Meštrovića, Pšeničnika i ostale ustaške žive i mrtve elite. Nismo samo mi u Srbiji zgranuti Milanovićevom transformacijom, još više od nas iznenađene su same ustaše. Bezobrazno i drsko, kao da je rođeni ustaša, uzeo im je iz ruku najjače predizborne argumente i prikazao ih kao svoje. Ustaški pokret se i ljuti i likuje u isto vreme – jeste izgubio neke važne izborne adute, ali to ima i svoju dobru stranu – u Hrvatskoj više nemaju protivnika, a na Zapadu ga nikad nisu ni imali. Ćutanje Zapada je deo plana raspirivanja sukoba. Otvara se fantastična i neverovatna šansa veka koja se ne sme propustiti – da se ostvari treći i poslednji strateški cilj ustaškog pokreta – Hrvatska u granicama bivše NDH. Ako ne odjednom, a onda po fazama. Sve je sada okrenuto u tom pravcu i osnovne teme su „trbuh Bosne“ i ugroženi Hrvati u BiH koji se neće ostaviti na cedilu. Nije se Milanović tek tako i tek sad prisetio dede ustaše. Oduvek je bio raspolućen – Milanović u javnosti i Milanović u duši. Neverovatno je, ali istinito: u Hrvatskoj je ustaški naboj toliko eskalirao da uvek ekstremni „branitelji“ sada smiruju i opominju političare da spuste loptu kad je Srbija u pitanju. Sada ustaše i ekstremisti upozoravaju na opasnost od superekstremizma Milanovića i u svojim upozorenjima došli su dotle da ga hitno treba smiriti i obuzdati – maltene vezati. Velike su naše srpske zablude o SDP u Hrvatskoj, i to od samog osnivanja ove stranke pa do danas. Prilikom njenog osnivanja, projugoslovenski korpus je umislio da je to projugoslovenska stranka i da bi joj trebalo pružiti maksimalnu podršku. Kako to izvesti, bilo je osnovno pitanje, jer Hrvati su bili izdeljeni. Osnovni adut da ustaše ne dođu na vlast u Hrvatskoj bili su Srbi iz Hrvatske, jer se pretpostavljalo da će, uz Hrvate antifašiste, obezbediti većinu. Nije se tako dogodilo jer profašistički Hrvati predstavljaju veliku većinu u Hrvatskoj. U tim kriznim vremenima Srbima iz Hrvatske sve je bilo jasno u samom početku, jer oni, na osnovu porodičnih predanja, nepogrešivo prepoznaju ustašku opasnost. Svakome je neko blizak završio u Jasenovcu tokom Drugog svetskog rata. Jedina uzdanica bila im je JNA i njoj su do kraja verovali. Mi, tadašnji oficiri JNA, dobili smo instrukciju da ih nagovorimo da ne glasaju za svoje srpske stranke, koje su tada bile u osnivanju, nego za Ivicu Račana i Savez komunista Hrvatske, koji je kasnije (1992) promenio ime u SDP, jer se pogrešno zaključivalo da je to ipak projugoslovenska stranka. Bila je to katastrofalna zabluda. Trebalo je znati da ni tadašnji hrvatski komunisti nisu bili za Jugoslaviju i da su napustili 14. kongres SKJ sa ciljem odvajanja Hrvatske iz Jugoslavije, čemu su težile i ustaše. Ni meni, kao tadašnjm oficiru JNA i KOS, danas nije savest mirna iako je to bio zvanični stav i direktiva vojnog vrha – da utičemo na srpski korpus. Meni i mojim kolegama oficirima džepove su pocepale mesingane petokrake koje smo delili srpskom narodu dok smo ih ubeđivali da glasaaju za Račana, a ne za svoje srpske stranke. Masovno su nas poslušali, i SDP (SKH) je imao punu podršku srpskog naroda u Hrvatskoj od svog osnivanja do danas. Da li je rapolućeni Milanović sve to zaboravio? Naravno da nije, jer i sada, u jeku uvredljivih antisrpskih izjava, on kaže da, od deset Srba u Hrvatskoj koji izađu na izbore, osam glasa za njega. On i sada, nakon svega što je izrekao i uradio očekuje da će Srbi i dalje glasati za njega. Naravno da to tako neće biti, jer maske su pale. Sad Srbi dobro znaju zašto se etničko čišćenje istom žestinom nastavilo u Hrvatskoj i za vreme njegove vladavine. Milanović nije ono za šta se decenijama predstavljao. On je mrzeo Srbe iako su glasali za njega i mislio o njima sve ono što danas govori. On je jednostavno ono što mu je bio i deda. Nekad su mu srpski glasovi bili važni, pa je prikrio suštinu svoje ličnosti, danas, nakon etničkog čišćenja, koje je i sam provodio, srpski glasovi su postali beznačajni za izbore u Hrvatskoj i Milanović je pokazao svoje pravo lice. Račan je bio premijer Hrvatske od 2000. do 2003. godine a Milanović od 2011. do 2016, ali za vreme njihovih mandata nije se ništa promenilo za Srbe u pozitivnom smeru. Iseljavanje se nastavilo a povratak proteranih nije omogućen. Tako se može reći da je Milanović učestvovao u etničkom čišćenju svog biračkog tela iz Hrvatske, a sad se čudi zašto je izgubio vlast. Da je bio iskreno opredeljen za stavove svoje stranke, mnogi Srbi bi ostali u Hrvatskoj kao njegova glasačka mašina. Danas je jasno da su njemu za vreme njegovog mandata bili važniji stavovi ustaškog pokreta, o kojima danas otvoreno govori jer ih je sprovodio perfidno i tajno po ko zna čijim instrukcijama. Vreme je da se upitamo kome smo mi to verovali. Milanović je postdiplomske studije završio je u Briselu. Tri i po godine bio je član hrvatske misije pri EU i NATO. Bio je pomoćnik ministra inostranih poslova Tonina Picule zadužen za međunarodne organizacije i pregovore sa NATO. On je pravi naslednik Ivice Račana od 2007. godine, jer je Željka Antunović Račana nasledila vrlo kratko kao vršilac dužnosti predsednika SDP. Milanovićeve veze sa Zapadom i NATO jače su nego većine vodećih HDZ-ovaca. Tako nije daleko od pameti mogućnost da su ga na mesto šefa ove partije smišljeno i planski dovele zapadne obeveštajne službe. Ne bi trebalo zaboraviti da je Milanovića na posao u Ministarstvu inostranih poslova Hrvatske svojevremeno primio lično Ivo Sander, bivši predsednik HDZ. Zoran Milanović je živi primer da termin „crvene ustaše“ nije prazna priča i da je ta struktura političara imala značajan uticaj na Hrvatsku istoriju, pa i na sadašnju poraznu stvarnost. Kraljevinu Jugoslaviju nisu rušile samo ustaše nego ustaše udružene sa KP Hrvatske uz podšku Kominterne. Kao dokaz ove tvrdnje, bivši upravnik KP doma Sremska Mitrovica Trivun Ivković u javnost je izneo dokument koji su potpisali ustaški glavešina Mile Budak i jedan od vođa Komunističke partije Moša Pijade, dok su bili zatvorenici u tom zatvoru. Dokument govori o saradnji i pomaganju ova dva pokreta na rušenju Jugoslavije. Zato ne čudi što je slična saradnja dva pokreta uspostavljena 1990. godine u Torontu jer je značajan deo levice činilo levo krilo HDZ. Ono što treba da zabrine državni vrh Srbije jeste činjenica da neke tako važne stvari za srpski korpus nismo uspeli da saznamo na vreme. Znači, naš obaveštajni i diplomatski aparat nije uradio svoj posao ne samo trenutno nego decenijama unazad. O stvarnom raspoloženju Milanovića i njegovog dede saznali smo iz hrvatskih medija i Milanovića lično. Dok Srbi imaju pravo da se iznenađuju ponašanjem i uvredama Zorana Milanovića, Milorad Pupovac, predsednik Srpskog narodnog vijeća (SNV) i podpredsednik Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) – nema to pravo. On je od osnivanja SNV u čvrstoj vezi sa SDP, pa tako i blizak saradnik sa Milanovićem. Nema opravdanja ako neke stvari nije shvatio na vreme. Čak i sad, kad se Milanović potpuno razotkrio i kada ga svi protivnici fašizma žestoko kritikuju, Pupovac to čini veoma umereno, kao da očekuje da se njihova ovako traljava i po Srbe pogubna veza nastavi. Tako nas Pupovac dovodi u nezgodnu situaciju da i njega preispitujemo, što u ovom trenutku samo može da škodi Srbima iz Hrvatske. Moramo se pitati da li je moguće da i nakon svega Pupovac glasove tri srpska predstavnika u Saboru ustupi Milanoviću i posle predstojećih izbora. Ako bi to učinio, to bi bilo ravno izdaji srpskog naroda i zato je Pupovac zabrinut, uplašen i neodlučan. Zašto bi inače bilo tajna šta su to Pupovac i Milanović razgovarali telefonom ako već ništa nije tajna što je Milanović u poslednjih godinu dana izgovorio. Zašto Pupovac mudruje sa distance, iz Beograda, i zašto ne ode da se pogleda u oči sa svojim dugogodišnjim saradnikom umesto da vodi tajne razgovore telefonom. Ako je njihov razgovor tajna, da li su to onda razgovori ili neki novi pregovori sa Milanovićem. Ima mnogo pitanja na koja b Pupovac trebalo da odgovori. Jednostavno rečeno – došlo je vreme za preispitivanje politike srpske manjine u Hrvatskoj koju je kreirao isključivo Pupovac. Pupovac nikad nije bio autentični predstavnik Srba u Hrvatskoj. On je bio predstavnik malog broja Srba koji su bili lojalni svakom režimu, makar on bio i proustaški. Bio je predstavnik i zagovornik pukog srpskog preživljavnja u Hrvatskoj i kao takav prihvaćen od hrvatskih zvaničnika nove nezavisne Hrvatske. Autentični predsatvnici Srba, koji su prvi shvatili i pružili oružani otpor proustaškoj hrvatskoj vlasti ili su pobijeni, ili protereni sa srpskim narodom, ili uhapšeni i suđeni u Hagu. Pupovac je svojevremeno podržao osnivanje nezavisne Hrvatske i kao takav prihaćen je i od Hrvata, i od međunarodne zajednice, i od tadašnjih srpskih vlasti. Od novostvorene srpske manjine u Hrvatskoj i od proteranih Srba nikad nije prihvaćen iskreno – jednostavno im je nametnut. Zato nikad nije imao svoju stranku nego se švercovao uz dr Vojislava Stanimirovića (autentičnog predstavnika jer je učestvovao u oružanom otporu) u SDSS iz Vukovara, najjačoj srpskoj stranci u Hrvatskoj, gde je potpredsednik. Pomenuću samo neka pitanja na koje bi Milorad Pupovac, kao najupečatljiviji predstavnik srpskog naroda u Hrvatskoj, trebalo da odgovori. Na primer, SNV svake godine na Božićnom prijemu dodeljuje sledeće nagrade (povelje i medalje): - Nagradu „Svetozar Pribićević“ za doprinos unapređenju odnosa između Hrvata i Srba; - Nagradu „Nikola Tesla“ za doprinos razvoju srpske zajednice u Hrvatskoj; - Nagradu „Gojko Nikoliš“ za afirmaciju antifašizma; - Nagradu „Diana Budisavljević“ za predanost i humanost. Dodela ovih nagrada i priznanja za doprinos srpskom narodu u Hrvatskoj veoma je sporna, jer su je dobili neki koji su zaslužni za srpska stradanja. Na primer, nagradu za doprinos unapređenju odnosa Hrvata i Srba dobili su 2011. godine Vesna Škare Ožbolt i Ivan Vrkić. Nagradu za borbu protiv fašizma dobili su 2010. Slavko Goldštajn; 2012. Josip Boljkovac; 2013. Stjepan Mesić. Ivan Vrkić je, kao političar HDZ, bio zadužen za mirnu reintegraciju Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u Hrvatsku. On je dao garancije u ime Hrvatske da će Srbi na tom području imati sva prava zato što su ovu teritoriju dobili na poklon i na obraz da će sa Srbima postupati korektno. Zato je ovaj čovek jedan od najzaslužnijih za sve što se Srbima danas tamo događa, gde su im pogažena sva prava koja je garantovao. Da li je zato dobio priznanje? I Vesna Škare-Ožbolt ima velike zasluge u mirnom preuzimanju, kako oni to kažu, „hrvatskog Podunavlja“ i tako je stekla popularnost u Hrvatskoj. Dakle, i ona ima zasluge za Srbe iz Hrvatske koliko i Vrkić. Hrvatki istoričar jevrejskog porekla Slavko Goldštajn poznat je po svojim radovima u kojima je i deset puta smanjio broj ustaških žrtava u Jasenovcu. On je u javnost izašao sa „naučno istraženom tezom“ i dao „najpreciznije podatke“ da je u Jasenovcu ubijeno 83.767 ljudi? Tako je naneo nepopravljivu štetu srpskom stradanju jer se kao Jevrejin pridružio minimiziranju ustaških zločina, vrlo slično kao što to čine „ustaški istoričari“. Da li je za to dobio srpsko priznanje? Znaju li Milorad Pupovac i SNV, a morali bi znati, da je Josip Boljkovac, iako deklarativno antifašista, jedan od najzaslužnijih ličnosti što su ustaše došle na vlast u Hrvatskoj. On lično je nagovorio Josipa Perkovića da sarađuje sa ustaškim pokretom pri rušenju Jugoslavije i naoružavanju Hrvatske. Da li je zato dobio priznanje od srpskog naroda u Hrvatskoj? Stjepan Mesić je grobar Jugoslavije koji je uz ciničan osmeh rekao: „Moj posao je završen, Jugoslavije više nema“. Tako je najzaslužniji za sve patnje i stradanja srpskog naroda u Hrvatskoj. Da li je SNV znao šta radi kada je ovakvim ljudima davao priznanja za zasluge prema Srbima? Ako su to ličnosti koje su dale nekakav doprinos srpskom narodu u Hrvatskoj, onda smo dobro i prošli. Rad SNV nije lak jer ga finansira Vlada Hrvatske iz budžeta i prisutne su česte pretnje zavrtanjem slavine zbog kritike hrvatskog režima od srpskih predstavnika u Saboru. Prisutno je i stalno ometanje rada od tajnih službi Hrvatske, ne samo SNV nego i SDSS, najjače srpske stranke. Hrvatske tajne službe i javno iznose podatke da su im Srbi u Hrvatskoj u težištu rada kao najveća opasnost po Hrvatsku. Tako im je veliki uspeh u radu kada uspeju da Srbima nametnu ili tajno nabace predstavnike koji su potpuno pod njihovom kontrolom, kao kada je u pitanju Mirko Rašković, za koga je definitivno utvrđeno da je špijun SOA od građanskog rata do danas. Ometanja i destrukcije organizovanja srpske manjine su svakodnevni posao tajnih službi Hrvatske. Zašto nema adekvatnog odgovora i osude sa srpske strane i zašto se takve stvari ne nazovu pravim imenom? Zašto se nisu potrudili da otkriju špijunažu i kompromituju državne institucije koje to nezakonito rade? I tu bi Pupovac štošta trebalo da objasni. Kako je moguće da mu tako blizak i višedecenijski politički parner Mirko Rašković bude klasičan špijun, a da on to ne primeti? Kako nije primetio promenu njegovog imovnog stanja? Zašto je i lično sa drugim predstavnicima SDSS insistirao da se Mirko Rašković vrati iz Beograda u Knin i uključi u politički život Srba na tom području prilikom mirne reintegracije Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u Hrvatsku? Zašto nikad nije objasnio šta se to stvarno dogodilo sa Mirkom Raškovićem sa stanovišta špijunaže, nego isključivo govori o jednom od tri mandata koje je ukrao u korist HDZ ili jednostavno o svemu ćuti? Zašto nije oko toga postavio pitanje jer sagledavanje političkih stranaka od tajnih službi to svakako zaslužuje i nije prihvatljivo u demokratskom društvu, za kakvo se predstavlja Hrvatska? Da li je i tada bio blag samo zato što je u to vreme još uvek predsednik vlade bio njegov koalicioni parner Zoran Milanović? Itd. Nema Srbina iz Hrvatske koji je iznenađen ustašizacijom Hrvatske i nema ga u Srbiji koji nije iznenađen. U tome je suština stvari. Srbi iz Hrvatske su sve to jasno videli još 1990. godine, a očekivali su još mnogo gore, što se danas i događa, i zato su pružili oružani otpor jer drugačije nije moglo. Srbi u Srbiji pravu istinu nikada nisu znali, pa ni razumeli. Srbi iz Hrvatske su osetili ustaški program, po kome oni moraju da budu uklonjeni iz Hrvatske – ili iz zemlje ili pod zemlju. Ne razumevajući suštinu, dobar deo Srba u Srbiji i danas krivi proterane Srbe što se nisu dogovori sa Hrvatima i ostali u svojim kućama. Kao da ne znaju kako su prošli oni koji su ostali plaćajući najpogubniju srpsku zabludu – ja nikome nisam ništa kriv, mene niko neće dirati. Nema kraja čuđenju srpske javnosti i srpskog političkog vrha kad je u pitanju ćutanje EU u vezi sa otvorenim manifestacijama i veličanjima ustaštva u Hrvatskoj, pa tako i valičanja fašizma, kome ustaški pokret bez dileme pripada. Koliko do juče srpska vlada je bila ubeđena da neka vrsta javnog oglašavanja i upozorenja Hrvatskoj od strane EU predstoji, samo treba imati dobre živce i sačekati. Sad je već preovladala neverica i dilema – šta i kako dalje, jer EU je slepa i gluva prema ustaškom fašizmu, koji Srbi ne mogu da tolerišu. Šta i kako dalje ako je ustaški pokret u Hrvatskoj za Zapad prihvatljiva politička opcija. Srpska vlada odlučila je da ne odgovara na uvrede i provokacije iz Hrvatske, BiH i sa Kosova i da se potpuno posveti započetom poslu – privrednom razvoju. Takva poruka je direktno, preko dipomatskog kora, poslata u svet. Nije loše da svet vidi naš miroljubivi stav i opredeljenje, ali dalji razvoj događaja na Balkanu neće mnogo zavisiti od nas. Zato je predsednik Vlade Aleksandar Vučić posebno zabrinut i kaže da mu je ovo bila najteža sedmica. Ako se već Srbija ne može isprovocirati ni teškim uvredama da preduzme nešto što bi se moglo tumačiti kao povod za drastične mere, gospodari rata i mira na Zapadu uvek imaju rezervnu varijantu – da se povod inscenira ako odluka da se krene u haos zaista padne. Naravno da srpska vlada to zna i naravno da je zbog toga zabrinuta, ali u ovom trenutku smatra da je još uvek najbolji put kojim su krenuli. Malo nedostaje da se kompletna vizija i strateški plan menjaju. Koliko god situacija za Srbiju i srpske građane bila neizvesna i teška u narednom periodu, trebalo bi da se setimo da postoji jedan deo našeg naroda kome je u ovom trenutku stotinu puta teže nego nama – Srbima u Hrvatskoj. Zato je Vučić primio predstavnike Srba iz nekih regiona Hrvatske (Zapadne Slavonije, Korduna, Gorskog Kotara i Istre), koji dolaze da mu objasne kako je situacija za Srbe u Hrvatskoj sve teža. Dobra je to odluka da se razgovara sa narodom direktno, a ne samo sa Miloradom Pupovcem, koji sa svojim saradnicima ne može da nađe pravo rešenje i donese prave odluke. Ako se desi da Zoran Milanović dobije izbore u Hrvatskoj i ako se Zapad ipak odluči za smirivanje tenzija, nećemo dugo čekati da ga vidimo u Srbiji. Reći će on da ga nismo razumeli, da on to nije tako mislio, da su ga novinari pogrešno citirali i slično, a ne bi se trebalo čuditi ako padne i neko izvinjenje sa njegove strane. Nama odgovara normalizacija odnosa sa Hrvatskom i sa drugima u regionu, ali nikad više ne smemo zaboraviti ko je Zoran Milanović. Taj čovek više nikad ne sme dobiti niti jedan srpski glas u Saboru i sa njime se ne sme uspostavljati nikakav dogovor niti koalicija. On je deo višedecenijske prevare srpskog naroda u Hrvatskoj i zato mu se ne može verovati. I Pupovac bi morao dobro da zna da nikava saradnja sa ovim podvojenim prevarantom više ne dolazi u obzir i da se strategija Srba u Hrvatskoj mora menjati iz korena – ako se nema sa kim, onda ni sa kim. Izvor: standard.rs