Hemijsko oružje se intenzivno koristi od Prvog svetskog rata, kada su ga po prvi put masovno upotrebili Nemci protiv sila Antante u Belgiji, usmrtivši ili teško povredivši hlorom više od 5.000 neprijateljskih vojnika. Ono spada u oružje za masovno uništenje i kao takvo podleže posebno strogim međunarodnim pravilima. U zavisnosti od vrste prouzrokuje strahovite patnje civilnog stanovništva i ostavlja trajne posledice na život i zdravlje onih koji uspeju da prežive. NJegova proizvodnja i skladištenje su zabranjeni Konvencijom o hemijskom oružju potpisanom 1993. godine, koja je stupila na snagu 1997.
Najmasovnije je korišćeno i iračko-iranskom ratu koji je trajao od 1980. do 1988. godine i odneo desetine hiljada života. Hemijsko oružje je korišćeno je i u mirnodopskim uslovima. Najpoznatiji primer je kada je Sadam Husein kombinacijom sarina i sumpora u Halabdži 1988. usmrtio 5.000 Kurda.
U svom arsenalu ga i danas imaju mnoge vojske sveta, između ostalog i SAD i Rusija. NJime je do građanskog rata u toj zemlji raspolagala i sirijska vojska. Najveći deo je uništen u skladu sa sporazumom Sirije, SAD, Rusije i UN-a, dok je jedan deo tokom napada na kasarne sirijske vojske završio u rukama terorističkih formacija, koje se nisu libile da ga nekoliko puta upotrebe, sa katastrofalnim posledicama. Upotrebu hemijskog oružja od strane terorista je potvrdila i Karla del Ponte, ali to nije izazvalo pažnju zapadnog dela međunarodne zajednice. Dijapazon upotrebe hemijskog oružja je širok. Može se montirati na avionske bombe, krstareće projektile, ali i na daleko primitivnija oružja ručne izrade, koja posebno koriste sirijski teroristi u tamošnjim dramatičnim uslovima urbanog ratovanja. Iz takvih ručno izrađenih ili prilagođenih vrsta oružja izvedeni su hemijski napadi od strane terorista u Istočnoj Guti i DŽobaru (predgrađima Damaska) 2013. godine, kada su pripadnici sirijske vojske u akcijama oslobađanja delova ovih naselja pronašla kanistere sa hemijskim oružjem u podzemnim tunelima. Teroristi su tom prilikom koristili nervni agens sarin. Sarin su otkrili nacistički stručnjaci u fabrici IG Farben 1938. godine. Ipak, oni ga nisu koristili u Drugom svetskom ratu, verovatno i sami uplašeni od njegovog strahovitog ubilačkog potencijala i mogućnosti odmazde ukoliko bude upotrebljen. Po hemijskoj strukturi i biološkom dejstvu je sličan nekim insekticidima, a nema boju niti miris, što ga čini još ubojitijim. On napada nervni sistem živih bića. Prvi simptomi izlaganja sarinu su curenje nosa i stezanje u grudima. Slede poteškoće sa disanjem i gubljenje kontrole nad telesnim funkcijama. Sarin ubija na sledeći način. Neurotransmiteri prenose informacije kroz nervni sistem, i njima upravljaju osnovnim životnim funkcijama. Kada neurotransmiter prenese informaciju, postoji enzim koji ga uništava. Sarin, međutim, blokira taj enzim nastavlja da šalje tu informaciju nekontrolisano. Tako, na primer, ukoliko je normalna reakcija nervnog sistema na suvoću očiju da one postanu vlažnije, one će pod dejstvom sarina da nekontrolisano suze. Sarin, dakle, ubija tako što natera naš nervni sistem da radi isto ono što bi bilo uobičajeno, samo u nekontrolisanim količinama, što izaziva smrt u agoniji. Ovaj proces bi mogao da se napravi analogija sa karcinomom, ali neurotransmiteri se stvaraju i nestaju u milisekundama, tako da se čitav proces razaranja nervnog sistema odvija u nekoliko trenutaka. Smrt nastupa u rasponu od jednog do deset minuta, u zavisnosti od telesne težine osobe i koncentracije sarina u vazduhu. O tome koliko je sarin smrtonosan dovoljno govori činjenica da je više od 500 puta smrtonosniji od hlora. To konkretno znači da količina od 0.01 miligrama po kilogramu telesne težine ubija čoveka, a udisanje sarina ili njegov dodir sa kožom su podjednako opasni. Kao protivotrov se najčešće koristi atropin. Proizvodnja i skladištenje sarina je stavljena van zakona Konvencijom o hemijskom oružju. Pored pomenutog napada na kurde, sarin je korišćen i u terorističkim napadima. Japanska sekta Aum Šinrikjo je upotrebila ovaj gas u metrou 1994. godine, usmrtivši i povredivši više od 200 nedužnih ljudi. Isto opasni i zabranjeni, ali daleko manje ubojiti od sarina su iperit i hlor. Čisti iperit je bezbojna tečnost. Međutim, kada se u različitim formama koristi kao hemijsko oružje, ima različite nijanse smeđe boje i miris koji podseća na beli luk. Za razliku od sarina, on napada izloženu kožu i pluća na kojima stvara opekotine. Masovno je korišćen u iračko - iranskom ratu, gde je ostavio posledice na desetihe hiljada vojnika sa obe strane. Gasoviti hlor takođe nadražuje sluzne žlezde i disajne puteve, a kada se udiše u velikim količinama, smrtonosan je. Moguće ga je neutralisati uz pomoć para etanola ili razblaženog rastvora amonijaka. Iako izuzetno ubojito i opasno u rukama terorista i neodgovornih vlada, hemijsko oružje se nažalost često koristi kao moneta za potkusurivanje u međunarodnim odnosima, a ne kao ozbiljan problem koji trebaju da rešavaju sve zainteresovane strane na međunarodnom nivou. Tako su SAD dokazane hemijske napade terorista u svrhu ostvarenja svojih geostrateških ciljeva pokušali da pripišu zvaničnom Damasku, kako bi imali podršku međunarodne javnosti za vojnu intervenciju. Isključivo angažovanjem Rusije u ovom procesu ovakav scenario je izbegnut. Iako se najveći broj država usaglasio da svoje hemijsko oružje uništi i ne proizvodi novo, ostvarenje tog cilja ipak nije realno očekivati u dogledno vreme, posebno imajući u vidu zaoštravanje geopolitičke situacije u svetu. Izvor: Pravda
