Ovladavanje nuklearnom energijom u vreme hladnoratovske podele sveta bio je strateški interes svakog društva koje je težilo političkoj i ekonomskoj nezavisnosti, a jedan od osnovnih ciljeva razvoja znanja o procesima kontrole nuklearnih potencijala bila je želja da se razvije atomska bomba, koja bi služila kao apsolutno sredstvo moći i vojno-političkog balansa.

S padom komunizma, preusmeravanjem globalnih interesa na razvoj telekomunikacijskih tehnologija i širenjem svesti o opasnosti nuklearne energije, čovečanstvo je ušlo u takozvanu postatomsku eru, a celi niz sporazuma, potpisanih kako bi se ograničila proizvodnja i distribucija nuklearnih tehnologija, nagoveštavala je da svet ulazi u novo vreme.

Ali, posljednje, otvoreno i demonstrativno, testiranje atomske bombe koje je provela Severna Koreja jasno pokazuje kako se atomska pretnja još uvek nadvija nad zemljinom kuglom. Osim toga, korejska težnja da u potpunosti ovlada procesom proizvodnje atomske bombe i iznalaženjem najpogodnijeg načina za transport nuklearnih bojevih glava na teritorije zemalja koje smatraju neprijateljskim najilustrativnije govori u prilog činjenici da je atomsko oružje još uvek snažan geostrateški i vojno-politički faktor.

Politički analitičar iz Zagreba Igor Tabak pojašnjava da, iako se tome danas ne pridaje pažnja kao nekada, većina čovečanstva živi u zemljama koje poseduju nuklearno naoružanje, napominjući kako najmnogoljudnije i ekonomski najrazvijenije zemlje sveta, poput Kine, Indije, Pakistana, Rusije, SAD-a, Velike Britanije ili Francuske, raspolažu arsenalom nuklearnog naoružanja, jer posedovanje takve vrste oružja daje svakoj zemlji veliku političku moć.

Razlozi zbog kojih Severna Koreja ne odustaje od svog nuklearnog programa sasvim su razumljivi, a njihovi atomski i raketni ogledi vanjskopolitičke su prirode. Korejsko nuklearno testiranje uglavnom ima za cilj da najavi nove zahteve za pregovaranjima, a njihova vanjskopolitička agenda sačinjena je iz četiri povezana segmenta; ucenjivanje, pregovaranje, vojne probe i nuklearna testiranja.

"Država koja ima nuklearno oružje i tehnologiju za isporučivanje na daljinu, odnosno rakete, teško da može biti kažnjavana i pritiskivana od velikih sila. Za razliku od malih zemalja, koje nemaju mogućnost takve odbrane", jasan je Tabak.

Severna Koreja sve svoje oglede i sva testiranja izvodi isključivo na važne državne i partijske obletnice, ili rođendane svojih vođa, pa je tako i poslednje nuklearno testiranje izvršeno na godišnjicu državne nezavisnosti. Takva simbolika ne sme nikoga čuditi, jer je Sjeverna Koreja zemlja koja ulaže mnogo sredstava u razvoj vojne tehnologije, dok istovremeno ima problema s prehranjivanjem vlastitog stanovništva, što je jasan indikator njenih državnih prioriteta.

"Severna Koreja je prilično zatvoreno i svojeglavo društvo, koje je shvatilo da ako bude imalo atomsko oružje neće biti sankcionirano kao što bi bilo da ne poseduje takvu vrstu naoružanja", zaključuje Tabak.

Vojni analitičar iz Beograda Aleksandar Radić kao najopasniji segment severnokorejskog nastojanja da ovlada procesima proizvodnje i upotrebe atomske bombe smatra njihovu želju da proizvedu podmornice naoružane nuklearnim bojevim glavama.

"Podmornice su glavni politički i vojni faktor pretnje, jer mogu da odu daleko od baza i do obala zemalja kao što su Južna Koreja, Japan i Sjedinjene Američke Države i mogu da budu otvorena pretnja potencijalnim metama. To je razlog velike zabrinutosti SAD-a. A ideja o posedovanju podmornica naoružanih atomskim bombama Severnu Koreju čini globalnom pretnjom", kaže on.

Ono što podjednako zabrinjava Zapad je činjenica da Severna Koreja, paralelno s razvojem atomskog oružja, radi na izgradnji raketa srednjeg i dalekog dometa, koje bi služile kao transportno sredstvo njihovom nuklearnom oružju. A kada znamo da je ponašanje Severne Koreje nepredvidljivo, naglašava Radić, jasno nam je koliko potencijalne opasnosti dalje usavršavanje nuklearne tehnologije može biti za ceo svet.

Sagovornici podsećaju da je i bivša Jugoslavija, u periodu nakon završetka Drugog svetskog rata, bila zabavljena idejom ovladavanjem procesom proizvodnje nuklearne energije, pojašnjavajući da se iza mirnodobskog nuklearnog programa verovatno krila želja za proizvodnjom atomske bombe.

Takve tvrdnje sasvim su opravdane, a jugoslovensko komunističko vodstvo imalo je mnogo razloga da se uključi u proces proizvodnje nuklearnog oružja. Najvažniji, kaže Tabak, svakako je ugrožena pozicija nesvrstane zemlje, fizički smeštene između dva hladnoratovska bloka.

"Jugoslavija se tih godina pripremala za napad i sa Zapada, i sa Istoka. Pored toga, postojala je jaka želja u jugoslavenskom rukovodstvu da zemlja bude prva članica pokreta Nesvrstanih koja poseduje nuklearno naoružanje", kaže Tabak.

Kada govori o jugoslovenskom nuklearnom programu, Radić kaže da projekat nikada nije odmakao od pripremne faze, ali postojali su ozbiljni i sistemski pokušaji da se ovlada procesom proizvodnje nuklearne energije. Kao dokaz ozbiljnosti s kojom se ušlo u projekat Radić navodi podatak da je u to vreme otvoreno niz instituta koji su se, među ostalim, bavili izučavanjem atomske energije, a stotine stručnjaka je iškolovano kako bi mogli biti uključeni u projekat ovladavanja tehnologijom za proizvodnju nuklearne energije.

Zanimljivo je, objašnjava Radić, da je potraga za nuklearnim sirovinama u bivšoj Jugoslaviji bila intenzivna, a za lokacijama koje kriju uranijum tragalo se na planinskim područjima Bosne i Hercegovine, Srbije i Makedonije. Ta je potraga završila otvaranjem jedinog funkcionalnog rudnika uranijuma u Kalni, na Staroj planini.

Jugoslovenski nuklearni program prekinut je 1966. godine, političkim padom Aleksandra Rankovića, koji je bio predsednik Savezne komisije za nuklearna pitanja. Nakon toga Jugoslavija više nije imala ozbiljnih pokušaja da ovlada procesom proizvodnje nuklearne energije, a gradnja nuklearne elektrane Krško bila je zasnovana na principu "transfera američke tehnologije". Jugoslovenski nuklearni program bio je mirnodopskog karaktera, a u pozadini njegovog razvoja, koji je bio javan i transparentan, stvarao se osnov za vojnu primenu, naglašava Radić.

Izučavajući dokumentaciju iz zaostavštine Avde Hume, profesor istorije iz Sarajeva Husnija Kamberović kaže da nailazi i na podatke koji su se odnosili na jugoslovenski nuklearni program. Humo je bio član Savezne komisije za nuklearna pitanja, što znači da je bio jedna od najupućenijih osoba u zbivanja oko razvoja nuklearne tehnologije.

Iz dokumentacije, koju je profesor Kamberović imao na uvid, jasno je da se ideja o razvoju nuklearnog programa javila kod jugoslovenskog rukovodstva još 1948. godine, a svi daljnji napori da se dođe do tehnologije za ovladavanjem nuklearnim procesima bili su seriozni. Članovi Savezne komisije bili su najugledniji naučnici Jugoslavije tog vremena, kao što su profesor Pavle Savić i profesor Ivan Supek, i najuticajniji političari vremena, Aleksandar Ranković (predsednik) te Avdo Humo i Ivan Gošnjak.

Kamberović kaže da je odluka za izgradnju postrojenja za preradu uranijuma donešena 1959. godine, da je rudnik Kalna, nakon godina potrage za lokacijom sa sirovinom, otvoren 1963. godine, a prestao je raditi u godini Rankovićevog pada 1969. godine.

Potraga za nuklearnom energijom bio je ozbiljan jugoslovenski projekat, a jedna od ideja bila je i da se Sarajevo snabdeva toplotnom energijom proizvedenom u toplani na nuklearni pogon. Plan je izradio sarajevski Energoinvest, a o planovima je u nekoliko navrata pisalo i sarajevsko Oslobođenje.

Priča o izradi atomske bombe javila se tek sedamdesetih godina, kada je Ivan Supek, u romanu koji se referisao na stvarne činjenice, napisao kako je Jugoslavija nastojala proizvesti bombu i kako je on bio izričito protiv toga, zbog čega je i napustio ceo projekat.

"Iza projekta je stajao Aleksandar Ranković, jer je želeo steći potpunu kontrolu nad Jugoslavijom. Od ranije je ovladao policijom i tajnim službama, a projektom izgradnje atomske bombe hteo je ostvariti kontrolu nad vojskom", kaže Kamberović objašnjavajući moguće motive za izgradnju atomske bombe.

Ipak, ozbiljni istorijski izvori govore, ističe Kamberović, da je jugoslovenski nuklearni program bio isključivo mirnodopski i da su svi kasniji navodi o tajnoj izradi bombe dolazili od neverodostojnih ljudi. Kao potvrdu teze navodi nalog, koji je Ivan Gošnjak izdao vojsci, o izradi elaborata isplativosti konstruisanja atomske bombe. Taj elaborat pokazao da Jugoslavija nije u stanju investirati tolika sredstva u izradu bombe. Osim toga, Avdo Humo, Ivan Gošnjak i Svetozar Vukmanović Tempo jasno su, u nekoliko navrata, rekli da Jugoslavija nije imala namjeru napraviti bombu.

Jugoslovenski nuklearni program, zvanično, nikada nije kao cilj imao izradu atomske bombe, ali sagovornici kažu da je rukovodstvo zemlje, s Josipom Brozom Titom na čelu, ozbiljno razmišljalo da proizvede takvu vrstu oružja. Nakon gašenja projekta, koji se, slučajno ili ne, podudario s krajem Rankovićeve uloge u jugoslavenskoj politici, nastojanja da se dođe do nuklearne energije i stvore preduslovi za izgradnju bombe potpuno su nestala.

U prilog tezi da je ideja o razvoju nuklearnog naoružanja postojala navode se složene geopolitičke okolnosti vremena i pozicija Jugoslavije, koja je, kao zemlja pokreta Nesvrstanih, bila priklještena između dva hladnoratovska bloka. Pored toga, čini se sasvim nelogičnim razvijati atomsku tehnologiju samo da bi se koristila za proizvodnju ekološki čiste energije. Atomska bomba je verovatno bio tajni cilj programa.

Izvor: Al džazira