Piše: Alesandar Pavić Da bi samo kurtoazno poželeo Republici Srpskoj – zajedno, doduše, sa BiH – sve najbolje, i uopšteno razgovarao o proširenju ekonomske, bezbednosne i ostale saradnje (pošto ima vremena na pretek, pa eto, da popuni inače polu-praznu kremaljsku agendu, da ljudi steknu utisak da se bar nešto tamo dešava)? Jasno je – susret ruskog predsednika Putina i predsednika Republike Srpske Dodika upriličen je da bi se javno i otvoreno, urbi et orbi, obznanila ruska podrška Srpskoj. Ne samo referendumu („Putin i Dodik u Moskvi: Referendum je pravo naroda“) – za to je prvenstveno bio zadužen ruski ambasador u BiH Ivancov, koji ga, ponovo, javno podržao posle poslednjeg zasedanja Ustavnog suda BiH 17. septembra („Ivancov: Građani Srpske imaju pravo da izađu na referendum“), ali i visoki funkcioner Jedinstvene Rusije Železnjak („Referendum u Srpskoj će biti važna prekretnica za ceo srpski narod“) – nego baš samoj Republici Srpskoj.
Na prvom mestu, kao državi (u državi) u kojoj živi bliski i prijateljski narod. Državi koja ne dozvoljava usisavanje BiH u evroatlantsku već prepunu i bušnu, ali eksplozivom natovarenu vreću. Državi koja je, od svih u okruženju, najposvećenija aktivnom suzbijanju islamističko-terorističke opasnosti. Državi koja ne kleči ni pred kim, bez obzira na svoju malobrojnost i nimalo jednostavan (geo)politički položaj. Državi koja je pod sve većim pritiskom već tradicionalne koalicije zapadnih „demokrata“ i islamističkih džihadista. A, možda najvažnije, kao državi koju vodi čovek koji drži reč, kako je glasio naslov članka o Dodiku objavljen na srpskoj stranici Sputnjika neposredno pred Dodikovu posetu Moskvi („Za Moskvu je Dodik čovek od reči“). Još jednom čoveku je, ne prvi put, nedavno data prilika da bude „od reči“ u svojim odnosima i postupcima prema Rusiji. Dve sedmice po povratku iz ruske prestonice nakon, za javnost, iznenadnog susreta sa Vladimirom Vladimirovičem skoro dva meseca uoči formiranja sadašnje Vlade Srbije, u beogradskoj Politici osvanuo je naslov: „Premijera Vučića držimo za reč“. A ispod je sledio intervju sa ruskim ambasadorom u Beogradu, Čepurinom, koji je vrlo konkretno rekao: „Mogu nedvosmisleno da kažem da su u Rusiji zadovoljni rezultatima sastanka i pregovora“. Od tada se ruski ambasador vrlo malo obraćao srpskoj javnosti, uključujući i prilično suzdržan intervju Sputnjiku posle izbora nove Vlade Srbije, sa ipak jednom jasnom porukom: „Ne možemo da radimo na stari način ako želimo da postignemo suštinski napredak (u rusko-srpskim odnosima). Treba konstativati i to da tačan datum posete ruskog premijera Medvedeva još uvek nije objavljen, iako je oktobar već sasvim blizu. Neka svako izvuče sopstveni zaključak o rečima i ko ih je održao…
Ono što je sigurno je – bez susreta u Kremlju od 22. septembra, i onih slika nasmejanog i opuštenog Putina sa Dodikom – Republika Srpska bi, posle bednog i kukavičkog stava zvanične Srbije, bila na diplomatskom brisanom prostoru uoči referenduma. Rusija je, dakle, još jednom priskočila u pomoć kada je to bilo najpotrebnije, baš kao i prošle godine kada je sprečila usvajanje rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama. Mogu se zamisliti zajedljivi, zlobni komentari iz zapadnih kuhinja, kao i kuloarski šapati domaćih kolaboracionista: Rusija sve to radi samo iz pukog interesa, itd. itd. Dok, razume se, Zapad zabranjuje referendume i permanentno preti Srbiji, Srpskoj i Srbima uopšte iz svoje velike, pedagoške dobrodušnosti, zabrinut zbog naše poslovične lenjosti i sentimentalnosti prema onima od kojih nam nikakvo zlo nikad nije stiglo. Umesto da shvatimo da su sve pedagoške bombe, otrovi, „tranzicije“, „uspešne“ privatizacije i ostale pogodnosti sa Zapada nama došle radi našeg dobra, da bi i mi jednog dana, za oko dvesta godina, postali uzorni, istina zombirani, ali marljivi protestanti… I to kada ostali protestanti već uveliko budu nestali sa zemljinog šara, zamenjeni nekadašnjim migrantima koji za gej brakove i transrodne toalete ne mare. Praznih crkava i još praznijih pogleda, ali bar punih pelena! Srbija koja bi tek da uđe u doba Jure…
Ima ih koji su takvu budućnost već izabrali. Verovatno zato, od silne razdraganosti, toliko često uzdišu, mršte čela, kukaju i prenemažu se, dok nas ubeđuju kako nam super ide. Ali ima, sigurno, mnogo više među nama onih koji bi da izaberu onu budućnost koja im se 22. septembra nasmešila sa utvrđenih, zlatnim kupolama oplemenjenih obala reke Moskve. Izvor: Fond strateške kilture
