Piše: Maksim Švajc Čak i kada idu da rade po inostranstvu, Belorusi pričaju u kakvoj prelepoj zemlji njihove porodice žive.
U poslednje dve godine stotine hiljada Belorusa su otišli u Rusiju da bi dobro zaradili. Ali, za razliku od istih takvih gastarbajtera iz Ukrajine, oni o svojoj zemlji pričaju samo ono najbolje. Po njihovim rečima oni žive u najboljoj zemlji bivšeg SSSR, samo su zarade u neku ruku problem. I to je tačno. U Belorusiji vlada pravi autoritarni režim. Ali ako nisi opozicionar, novinar ili borac za ljudska prava, nećeš to osetiti. To je zato što je diktatura u zemlji stvorena za gornje slojeve, a ne za osnovne donje.
Isričaću vam jednu priču koja se dogodila mojem poznaniku iz Belorusije pre oko 5 godina. Jednom je on šetao ulicama svog provincijskog grada, koji je centar regiona, i prolazio je pored kafića u kojem su milicioneri ''nalivali'' za oficirsko unapređenje njihovom drugu. NJima onako pijanima se nije svidelo kako ih je prolaznik pogledao, i njih petorica su izašli i počeli da ga biju. Sledećeg dana oštećeni je poslao telegram na adresu Državnog tužilaštva, u kojem je kratko opisao šta se dogodilo. Sva petorica su dobili zatvorske kazne, neki prave, a neki uslovne. U Belorusiji je lako poslati iza rešetaka bilo kojeg činovnika, podmitljivog saobraćajca, direktora lopova u fabrici ili gradonačelnika koji prima mito. U toj zemlji nema uzajamne kružne zaštite i skrivanja takvih dela. Vlast je tamo potčinjena narodu isti toliko, koliko je i narod potčinjen vlasti.
Iz tih razloga u toj zemlji nema korupcije i pronevere – u krajnjem slučaju ne u tolikim razmerama kao u drugim zemljama ZND. U Belorusiji je čisto. Praktično idealno. Na ulicama čak i jutro posle praznika se ne mogu naći razbacane limenke od piva, maramice i papirići. Tamo svakodnevno čiste asfalt čak i od peska. Nenaviknutom ruskom oku ta čistoća jednostavno ''bode oči''. Uprkos popularnom mišljenju, čistoća se ne obezbeđuje samo zato što ne zagađuju, već ljudi stvarno kupe smeće i bacaju ga gde mu je mesto. Radna disciplina ne dozvoljava čistaču da radi kako hoće ili da ne ide na posao: ako ga otpuste u skladu sa zakonom, berza rada nikada više neće prihvatiti njegov zahtev za isto radno mesto.
Minsk je uopšte surov što se tiče discipline. Sami Belorusi to ne primećuju, a strancima nije jasno zašto su centralne ulice sredinom dana prazne? Odgovor je jednostavan: Belorusi se stvarno nalaze na radnim mestima. Dokonih klošara na beloruskim ulicama i železničkim stanicama nema. Ima mnogo milicionera u patrolama, koji čak ni neprilično odevene ljude ne puštaju u metro, druge vrste transporta, niti u prodavnice. Ako uhvate pijanicu, u najboljem slučaju ga pošalju u stanicu na trežnjenje, a u najgorem prebiju u UAZ-u. Belorusija nije Rusija u kojoj policija hvata samo one od kojih mogu nešto da dobiju, a sirotinju ne diraju. Aktivnost milicije je lako razumeti ako bilo koji radnik MUP-a vidi da u stanicama milicije postoji neki ''nered'', može sve da ražaluje. Po beloruskim ulicama i fasadama skoro da nema grafita i reklama. Ispunjavanje slobodnog prostora reklamama i bilbordima ne odobravaju vlasti – bore se za čistoću grada. Za grafite tamo kažnjavaju, stvarno i ozbiljno. Mogu da kazne i sa nekoliko dana samice.
Loših momenata u životu isto ima. U Belorusiji je prava katastrofa sa garderobom. Kao prvo, zbog distanciranog odnosa države prema privatnicima (što je ostalo iz vremena SSSR), u zemlji je konkurencija na niskom nivou, a carine su visoke. Švercovanje robe na teritoriju Belorusije je vrlo rizično. Kao drugo, sam mentalitet Belorusa ne dozvoljava oblačenje u jarkim bojama. Da se na ulici ne bi privlačila pažnja milicije i drugih nezadovoljnih ljudi, bolje je da se u masi ne nosi ništa sa jarkim bojama, da se ne prave dredovi, da se ne nosi čudna oprema, itd. Država je tako pažljivo ''odstranila'' razne subkulture i nije ostao ni jedan njihov predstavnik u zemlji. Čak ni hipstera nema! Zato Belorusi imaju veru u budućnost, baš kao i za vreme SSSR. Svako može da računa na to, da ako prođe prijemni ispit, da će se besplatno školovati i završiti fakultet bez davanja mita, dobiti posao u struci, odslužiti vojsku, stupiti u brak i dobiti povlašćeni kredit za stan, koji će otplaćivati u sitnim ratama 40 godina, za mlade porodice. Život inženjera u Belorusiji je relativno jednostavan, spokojan i stabilan. I baš zbog uobičajnog načina života većina Belorusa glasa, ma šta oni sami rekli.
A novac? Novca ima malo, i to ih ugnjetava.
Kao i svuda u bogatijim zemljama, tamo omladina kasno odrasta, ne veruje u neizbežnu starost i ne plaši je budućnost nerođene dece. Ona slabo shvata vezu između skromne kupovne moći u supermarketima i prisustva visokih socijalnih garancija. Ona želi da živi tu i sada, da živi lepo: Live fast, die young! Na to su igrali više puta protivnici Lukašenka, ali bez uspeha, i razlog nije samo prekidanje demonstracija. Belorusku propagandu smatraju za staromodnu, ali je ona postigla ono što nije mogao ni sovjetski Antiprop. Ona je ubedila građane da nije važna količina novca koju poseduju, već količina stvari koje mogu za taj isti novac kupiti posle plaćanja svih dažbina. I u tome joj je pomogla mračna ruska realnost.
I tako je beloruski gastarbajter u dovoljnoj meri srećan. Kada donese svoju zaradu kući u Belorusiju, on ne mora da je troši na mito, lečenje roditelja i obrazovanje dece. On šeta po čistim ulicama, ne kačeći se sa agresivnim azijatskim njuškama. Luksuzna potrošnja njega ne brine mnogo: pred kime on ima tamo da se pokazuje? On će kupiti noviji automobil, proširiti životni prostor, izgraditi vikendicu. NJegov novac je njegov novac. I zašto bi on psovao svoju domovinu? Izvor: Pravda
