Pravda

Ako je do pre nekoliko meseci moglo da se govori o kreiranju političke nestabilnosti kroz slabe vlade i pritiske spolja, situacija je evoluirala u otvorenu konfrontaciju na najvišem nivou još od 1995. godine. Novi Balkan počiva na nekoliko osnovnih premisa, jednako važnih za budućnost regiona. Sve zavise jedna od druge, ali važe i nezavisno jedna od druge.

Najpre, radikalno izmenjena geopolitička mapa Balkana nakon pokušaja puča u Turskoj zahteva nove načine posmatranja razvoja situacije, sa potpuno izokrenutom prirodom ključnih igrača koji projektuju svoj uticaj, od Istanbula do Dubrovnika. Zatim, civilizacijske i geopolitičke razlike su ponovo isplivale na površinu, s tim što će zbog izmenjenih okolnosti u pravcu multipolarnosti one igrati ključnu ulogu u narednim godinama i decenijama. Na kraju, postepeno ali neminovno povlačenje SAD sa globalnog trona sa jedne, i nesposobnost EU da na efikasniji način popuni vakuum sa druge strane, dovešće do opasnih gibanja, od kojih je panika nastala oko referenduma u RS samo blagi pojavni oblik.

Kako bi se razvoj situacije razumeo potrebno ga je smestiti u širi okvir. Posmatrano iz šire perspektive, Hrvatska tradicionalno predstavlja člana antiruske koalicije, i to će biti konstanta i u budućnosti. Kada su Hrvati u pitanju, promenljiva se odnosi isključivo na manevarski prostor u okviru definisanih granica. On presudno zavisi od potreba sprovođenja atlantističke doktrine u našem regionu. Hrvatska je odrešene ruke dobila kada je trebalo „rešiti srpsko pitanje“ neposredno uz sever jadranske obale. Dobija ga i sada, kada je potrebno obuzdati Banjaluku koja se, osokoljena brižljivo kreiranim savezništvima, usudila da prkosi istorijskom kontinuitetu atlantističkih zamisli.

Ključni cilj na makro nivou je ojačati transatlantsko partnerstvo, pre svega u vojnoj sferi, i dodatno se približiti granicama Rusije. Kvazipartnerski odnos na transatlantskoj bazi ima geopolitički kontinuitet u cilju obuzdavanja geostrateških ambicija Rusije, bilo da se on naziva sanitarni kordon, ili nekako modernije poput Inicijative tri mora, transverzale Baltik – Jadran i tome slično. Ukoliko se suzi fokus na regionalne odnose, dobije se kopija globalnih odnosa u malom. Pucanje „normandijskog formata“ pregovora Putin-Porošenko-Merkel-Oland i sledstveno dalje zaoštravanje ukrajinske krize dodatno daje na značaju „rezervnim antiruskim pozicijama“ na liniji Viljnus-Varšava-Zagreb-Podgorica. Sada više nego ikada, naš region postaje pritešnjen između jadranskog i crnomorskog vektora saradnje. Crnomorski vektor u svetlu novih rusko-turskih odnosa ima izgleda da u potpunosti postane proruski, dok jadranski od kraja Hladnog rata predstavlja interesnu sferu Zapada, uz ambiciju da po svaku cenu postane deo zida geopolitičkog obuzdavanja Rusije. Crnu Goru treba tretirati kao poslednju kockicu u takvom mozaiku. Da li je nova mržnja prema Srbima mržnja prema preostalim starcima u opustelim selima Dalmatinske zagore i Korduna? Da li je odbijanje priznavanja elementarnih ljudskih prava Srbima u Crnoj Gori unutarcrnogorsko pitanje koje mora biti rešavano u tamošnjim institucijama? Odgovor na oba pitanja je negativan, iz čisto geopolitičkih razloga. Obe navedene političke inercije su za spoljnu upotrebu u najširem smislu. Rečeno terminologijom odlazećeg američkog državnog sekretara DŽona Kerija, potrebno je balkansku „liniju vatre“ održati živom, na bazi antiidentitetskog luka koji postoji zapadno od srpskih zemalja. Turska promena taktike Granični prelaz Batrovci, dakle, predstavlja mnogo više od mesta za carinske formalnosti. On je linija razdvajanja u ratu svetova, Hantingtonova linija sukoba civilizacija, i mesto gde počinje linija Pilsudskog, a završava se potencijalni prostor za značajnu projekciju ruskih interesa. Hrvati sebe vide kao vatikansku predstražu „šizmaticima“, muslimanima i „varvarima“ sa istočne strane „limesa“. Sa druge strane, svako lomljenje ćiriličnih tabli, srbofobni grafiti i spuštene roletne na srpskim kućama svakog petog avgusta samo nekoliko stotina metara zapadno od te civilizacijske granice govore šta Zapad zaista misli o Srbima. Ne treba imati iluzije da se sa prvim naznakama ozbiljnog zahlađenja odnosa sa Vašingtonom – i sledstveno tome okretanja Rusiji – Turska odrekla svoje interesne sfere i projektovane uloge budućeg regionalnog hegemona. Međutim, ona je prinuđena da nađe drugi okvir za provođenje neke nove strategijske dubine. Ovoga puta taj okvir ima evroazijsko ruho, što je daleko povoljnija pozicija po nas. Moskva ima značajne interese u našem delu sveta i uprkos neophodnim popuštanjima, neće dozvoliti prevelika iskakanja Ankare u smeru eventualne destabilizacije situacije. U ovom trenutku se teško nazire koliko su te granice široko postavljene. Međutim, upadljivo ćutanje Turske kao regionalno važne članice Saveta za implementaciju mira po pitanju održanog referenduma u Republici Srpskoj može da ukazuje na popuštanje Turske u zamenu za koncesije u nekim drugim delovima sveta, na primer, po pitanju intervencije protiv proameričkih Kurda. U opasnom procepu se nalazi Bakir Izetbegović i njegova ekstremna političko-verska struja. U geostrateškom smislu pritešnjen Srbima i Hrvatima, a u ideološkom Turskom koja se okreće šiitsko-pravoslavnom vektoru saradnje sa jedne strane, i saudijskom atlantističkom i SAD kao ključnom faktoru fizičkog opstanka protektorata BiH sa druge strane, njegova pozicija se postepeno urušava. Nivo popuštanja Bakira Izetbegovića u odnosu na Srbe će zavisiti u najvećoj meri od toga da li će on ostati lojalan Ankari sa izmenjenim geopolitičkim prioritetima, ili će se okrenuti svojim starim saveznicima koji su u Bosnu doneli vahabizam i kreirali dejtonski protektorat ovakvim kakav je danas. Takođe, ukoliko ostane uz Erdogana, on će zavisiti od toga da li će uspeti da se uklopi u rusko-turski kompromis i njihovu novu viziju ovog regiona. U prilog tome može da govori njegovo iznenađujuće pasivno držanje u odnosu na održani referendum. Imajući sve faktore u vidu, jasno je da će pozicija balkanskih muslimana ostati najveća nepoznanica u budućoj konstelaciji snaga. Nevolja leži u tome što je ona odlučujuća za prekompoziciju ovog regiona. Vreme ne radi za Ameriku Zaoštravanje geopolitičke situacije u Evropi po nas može biti mač sa dve oštrice. Migrantska kriza, ekonomska kriza, javna rasprava oko sporazuma TTIP, bazična identitetska pitanja i dileme oko budućnosti ujedinjene Evrope nakon „Bregzita“, definišu dva osnovna moguća pravca evropskih politika u odnosu na Centralni Balkan. U boljoj varijanti Evropa će biti zabavljena sopstvenim problemima, bez namere i političke moći da interveniše u balkanskoj „blatnjavoj periferiji“. U lošijoj, zaoštravanje situacije i izmicanje transatlantskog tla pod nogama može biti okidač da se odnosi na Balkanu jednom za svagda slome preko kolena u interesu Vašingtona i/ili Brisela, i u tome leži sva opasnost našeg položaja. U građanskom ratu na prostoru bivše Jugoslavije, ali i nedavno u Ukrajini se pokazalo da SAD ne mogu Evropskoj uniji da prepuste ni jedno ozbiljnije pitanje gde je potrebno uložiti određeni kredibilitet i pregovaračke kapacitete. Poučan primer za shvatanje pozicije EU i SAD u međunarodnim krizama je bosansko-hercegovački protektorat. Neuspeh EU da nametne sopstveno rešenje u građanskom ratu u BiH rezultiralo je direktnim nasilnim mešanjem SAD i postizanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma. EU je ekonomski džin ali politički patuljak, uprkos nadljudskim naporima pojedinih evropskih struktura da definišu i kreiraju sopstvenu spoljnu i bezbednosnu politiku koja daje nekakve rezultate. U tom kontekstu, imajući u vidu američko povlačenje, prostor za provođenje srpskih geopolitičkih zamisli se širi. Što se više SAD povlače, to se u većoj meri otvara prostor za samostalnije delovanje Beograda. Imajući to u vidu, Amerikancima vreme ne radi posao, nego upravo suprotno – gura ih ka provaliji. To je senka koja se nadvila nad našim parčetom sveta. Budućnost našeg regiona neće zaobići ni pitanje na koje nema odgovora ni nakon pet godina sirijskog pakla – šta će biti sa cevima? Raspodela karata između onih koji hoće jeftin gas i onih koji na svoju štetu štite američke interese će se direktno reflektovati i na naš region. Novi odnos snaga između Jadranskog i Crnog mora će u velikoj meri zavisiti i od toga koji će tok prvi poteći – Južni ili Turski. Bilo koji od njih će Srbiju snažno vezati za Istok, s tim što se manevarski prostor u jednom i drugom slučaju značajno razlikuju. Karakter rusko-turskog regionalnog dogovora i opadanje privlačnosti evrointegracija kroz sve rašireniju percepciju političke realnosti, umnogome će odrediti pravac kretanja Centralnog Balkana. Međutim, ključ regionalne vodenice koja se zaustavila, a uskoro kreće da se okreće u našem smeru je zaustavljanje atlantističke ekspanzije na globalnoj ravni. Demontaža američke dominacije će po svom tempu biti postepena, a po ishodu konačna. Zbog toga Beograd i Banjaluka imaju razloga za optimizam. Izvor: Pravda