Pravda

Prema rečima hrvatskih izvora, gusti oblak dima koji se vinuo u nebo nakon eksplozije, mogao se videti čak iz Mađarske, dok je prema nezvaničnim izvorima, oko 200 neprijateljskih vojnika poginulo u eksploziji. Poslednji govor “Vojsko, Slušajte me dobro! Ne znam koliko ćemo moći još ovako da izdržimo, ustaše će tek žestoko navaliti i nastojati da nas zaskoče. Zato su pažljivi sa vatrom i izbegavaju da udaraju po skladištu, jer ovo što mi imamo ovdje za njih je više nego dragocjeno. Isključivo je moja briga da oni to ne dobiju u ruke, jer možete zamisliti kakva bi to tragedija bila za naš narod. Ovo je moja davna odluka i molim da se ne komentariše. Kad dođe trenutak da se više ne može izdržati i kad dođe muka do oka, tražiću da se udaljite na pristojnu udaljenost od glavnog objekta. Dakle, ne zamjerite mi ako sam negdje prema nekom od vas pogriješio, ali hoću dvije stvari da uradim uz vašu pomoć: da ustašama ne dam Bedenik i da vi ostanete živi. Neka neko od vas sačuva ovaj moj ratni dnevnik. Voljno i zbogom, junaci moji!“ Konačna bitka Jula meseca 1991. major Tepić se našao u centralnom skladištu borbenih sredstava u selu Bedeniku, u blizini Bjelovara. Pripadnici hrvatskog Zbora narodne garde (Zenge) su pripadnike Jugoslovenske narodne armije, koji su se nalazili na odsluženju vojnog roka u kasarni „Božidar Adžija“ u Bjelovaru, držali u okruženju. U kasarni se nalazila 265. motorizovana brigada JNA i novopridošli regruti. Komanda 5. vojne oblasti JNA u Zagrebu je poslala Posmatračku misiju tadašnje „Evropske zajednice“ kojoj pripadnici Zbora narodne garde nisu dozvolili pristup u kasarnu. Prebeg iz JNA, potpukovnik Josip Tomšić, koji je u međuvremenu postao komandant odbrane Bjelovara, pripremio je napad na kasarnu u kojoj su se nalazili preostali vojnici, oficiri i njihovi članovi familija koji nisu prebegli na drugu stranu. Kasarna, u kojoj danima nije bilo vode i struje, je napadnuta sa 2.000 vojnika. Pošto komanda JNA nije poslala pomoć, komandant brigade, pukovnik Rajko Kovačević, je naredio predaju i odlaganje oružja. Po ulasku u kasarnu, tadgašnji predsednik Kriznog štaba Bjelovara, Jure Šimić, je naredio da se pripadnici JNA skinu do pojasa, nakon čea je iz stroja izveo komandanta Rajka Kovačevića sa pomoćnicima, potpukovnika Miljka Vasića i kapetana prve klase Dragišu Jovanovića, koje je potom odveo 50 metara dalje i ubio iz pištolja. Tepić je bio primoran da se sa svojim vojnicima povuče u skladište i organizuje odbranu od hrvatskih paravojnih formacija koje su opkolile objekat. U određenom času vojnicima JNA je naređeno da se povuku od glavnog objekta – na bezbednu razdaljinu. Ovo naređenje majora Tepića nije poslušao vojnik na odsluženju vojnog roka, Stojadin Mirković, koji je iz oklopnog transportera dejstvovao po neprijatelju sve dok nije bio pogođen protivoklopnim projektilom. U znak odmazde streljan je zarobljenik – komandir straže Ranko Stefanović. Otadžbina iznad svega Iza Milana Tepića, osim porodice i neizmernog herojstva, ostao je i zapis, odgovor majora JNA kolegi oficiru – zašto da se ne preda, i spase svoj život: „Jednom ljudi daju reč, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško.” Izvor: nacionalist.rs