Pravda

Na vrhuncu ekspanzije sredinom 2014. godine, teritorije pod kontrolom ID su zahvatale velike delove teritorije Sirije i Iraka, od predgrađa Bagdada na istoku do Rake granice sa Turskom na Zapadu. Pad Palmire u maju 2015. godine je bila njihova poslednja velika pobeda, kojom je zaprećeno da bi mogli da napreduju još više, ka glavnim sirijskim gradovima. Islamistička nezaustavljivost u tom trenutku je inspirisala Abu Bakra al Bagdadija da kao konačne ciljeve osvajanja definiše Konstantinopolj i Rim. Al Bagdadi i njegova grupa su izgradili paradržavu, uspostavivši sistem državne uprave, administrativne institucije, i pokrenuvši „poslove“ krijumčarenja nafte preko tursko-sirijske granice. Tokom prvih meseci kampanje protiv ID-a predvođene SAD-om i njihovom koalicijom, Kurdi su značajno napredovali, posebno u Siriji. Izgleda da cilj koalicije nije bio da se ID porazi, već da se njihovo delovanje ograniči na određeni prostor kako bi se destabilizovala sirijska vlada. Zatim je došla ruska intervencija u septembru 2015. godine. Za razliku od američke intervencije, ona je bila u skladu sa međunarodnim pravom, na poziv sirijske vlade i u koordinaciji sa njom. Ruski vazdušni udari su se pokazali kao efektivni, i nisu ciljali samo vojne ciljeve, već i ekonomsku infrastrukturu „kalifata“ – najviše sistem krijumčarenja nafte. Nakon nekoliko meseci, sirijska vojska i njeni saveznici uz podršku ruske avijacije oslobodili su vazduhoplovnu bazu u Alepu u oktobru 2015, dok su u martu 2016. oslobodili Palmiru. U isto vreme, iračke snage su napredovale u velikim gradovima poput Ramadija i Faludže, uz američku i iransku podršku, da bi im sada cilj bio Mosul. Američki saveznici u siriji, poput „Sirijskih demokratskih snaga“ i „Nove sirijske vojske“ su zauzeli velike delove sirijskih granica, na severu i jugu. Turskom intervencijom na severu zemlje krajem avgusta 2016. ID je potpuno odsečena od sveta, jer ne deli granicu sa Turskom, Jordanom, niti bilo kojom drugom državom. U suštini, ona je ostala u velikom "džepu" u Siriji i Iraku, gde su jedino Raka i Mosul od velikih gradova ostali pod njihovom kontrolom, ali bez preostalih linija snabdevanja. Razlog za ovakav razvoj situacije leži u novim geopolitičkim okolnostima. Erdoganova podrška islamistima je isparila nakon pokušaja puča podržanog od strane SAD-a u julu 2016. Samo nedelju dana pre toga, Ankara je pokušala da uspostavi bolje odnose sa Rusijom, izvinivši se za obaranje njihovog aviona. Erdogan je shvatio da je njegov neootomanski san bio loš za turske interese na dugi rok. U isto vremen, Ankara je zabrinuta zbog vašingtonske podrške kurdskom entitetu na severu Sirije koji bi mogao da se prelije u Tursku. Kako je većina islamističkih formacija u Siriji pod turskim patronatom, njihovo oživljavanje na severu Sirije ima za svrhu da stvori tampon zonu između ID-a i Kurda podržanih od strane SAD-a. Na drugoj strani, jasno je da napredak sirijske vojske i njenih saveznika znači da to neće biti lak zadatak. Izvor: Pravda