Islam Karimov je u Uzbekistanu imao praktično neograničenu vlast, ali nije imao istaknutog naslednika. Glavni nedostatak autokratskih režima poput Karimovljevog je taj što su i pored sve stabilnosti takvi režimi ranjivi kada je reč o nasledniku aktuelnog lidera. Po našem mišljenju, to se manje ili više tiče i drugih zemalja Centralne Azije, tj. Kazahstana i Tadžikistana. Pre ili kasnije će se i te države suočiti sa istim problemom, tj. sa smenom elite posle odlaska "doživotnih" predsednika.
Uzbekistan će se posle Karimova suočiti sa ozbiljnim problemima. To je pre svega islamski ekstremizam. Dalje, za razliku od Evrope, to je i veliki procenat mladih patrijahalno vaspitanih a i suočenih sa siromaštvom i nezaposlenošću.
Centralna Azija se graniči sa Avganistanom, gde dejstvuju Talibani i ID. Uzbekistan je najproblematičnija zemlja po pitanju širenja islamskog fundamentalizma, jer su Uzbeci autohtoni narod. Oni su se uvek pridržavali tvrđe i radikalnije islamističke struje nego, recimo, njihovi nomadski susedi, i glavni saveznici Rusije Kazasi (predsednik Kazakstana je takođe blizu osamdesete godine života). 
Za samu Rusiju, ali i Kinu nije toliko važno ko će konkretno doći na vlast posle Karimova, Nazarbajeva (predsednik Kazahstana od 1990. godine) i Rahmona (predsednik Tadžikistana od 1994), koliko je važno da ti „naslednici“ sačuvaju svoje zemlje. Ne treba posebno apostrofirati da je interes SAD, dijametralno suprotan, otuda i po ko zna koji put pokrenuta priča o demokratskim procesima i poštovanju ljudskih prava, iako se Karimov pošteno još nije ni ohladio.
Rusija u ovom području igra na duže staze. Glavni adut u odnosima između Rusije i država Centralne Azije sastoji se u tome što veliki broj došljaka iz tih zemalja živi i radi u Rusiji, i tu bliskost Moskva brižljivo podržava i razvija.
Poslednji vekovi su bili obeleženi iskorišćavanjem i pljačkanjem afričkog kontinenta. Posledice se osećaju sve do danas i spadaju u uzroke bega mnogih Afrikanaca u Evropu. Na Bliskom istoku su, dodaje, brojni razlozi doveli do izbegličkog talasa koji traje, a jedan od važnijih je američka i britanska invazija na Irak. Iračani i dalje beže iz svoje zemlje pred sektaškim sukobom koji pre invazije na taj način nije postojao. Kada se sve to bolje osmotri, onda se vidi da postoje određene države koje su svojom politikom izazvale izbeglički talas u regionu — a među tim državama su SAD i Velika Britanija.
Da li će narednih decenija sličnu sudbinu doživeti države Srednje Azije, pre svega zavisi od snage Rusije, ali i Kine da ovaj prostor uključe u političke, ekonomske ali i bezbednosne integracije prostora Evroazije. 
Posle raspada SSSR-a na karti sveta se pojavilo 15 nezavisnih država. Nove državne tvorevine imaju složene, a ponekad i otvoreno neprijateljske međusobne odnose, a to važi i za njihove odnose sa centrom nekadašnje koncentracije vojne, ekonomske i političke moći. Taj centar sada predstavlja Ruska Federacija kao pravna naslednica SSSR-a. Od petnaest bivših sovjetskih republika četiri današnje države nemaju međusobne diplomatske odnose (Jermenija i Azerbejdžan, Rusija i Gruzija). Nerešeno pitanje granica je veliki problem praktično za sve države centralne Azije.
Svoje interese na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza formulisali su veliki međunarodni akteri SAD, Evropska unija, Kina, Japan, Turska i Iran, kao i velike integracione strukture (NATO) i velike transnacionalne korporacije. Tako su teritorije nekadašnje jedinstvene države pretvorene u poprište konkurencije.
Moskva je zainteresovana da okončanje raspada Sovjetskog Saveza bude unutrašnja stvar bivših sovjetskih republika. Međutim, mnoge nove nezavisne države (tačnije njihove elite) zainteresovane su za učešće spoljnih aktera u tom procesu.
Vojnotehnička saradnja između Moskve i otcepljenih centara novonastalih država uvek je zauzimala posebno mesto u odnosima između njih. Sve strane su uvek, čak i u periodima neznatnog zahlađenja odnosa, povezivala pitanja bezbednosti koja se odnose na pretnju od strane Avganistana i uticaja radikalnog islama.
Među ove pretnje predsednici su ubrojali terorizam i ilegalnu trgovinu narkoticima. Islam Karimov je čak izjavio da se pribojava da bi se u Avganistanu mogla ponoviti situacija iz Iraka. Očigledno da je mislio na pojavu terorističke organizacije ID. U tom kontekstu svi lideri su skrenuli pažnju na povezanost između ekstremističkih grupacija u Avganistanu sa jedne i u Iraku i Siriji sa druge strane.
Bliži se odlazak trupa SAD i NATO-a iz Avganistana. Zajednička je ocena eksperata, da je njihova misija bila neuspešna. O tome ne govore samo eksperti ODKB, nego i rukovodstvo Avganistana. Ono nedvosmisleno tvrdi da je misija neuspešna, da nisu ostvareni ciljevi sa kojima je tamo poslat prilično veliki kontingent zapadnih trupa.
Postoje četiri glavne pojave karaktesistične za Avganistan danas. Prvo, Avganistan je sam po sebi zona nestabilnosti. Drugo, to je teritorija na kojoj se nalazi veliki broj naoružanih odreda različitih ekstremističkih organizacija. Treće, to su kampovi za obuku ratnika. I četvrto, to je trgovina drogom. 
Ne očekuju se vojne akcije većih razmera. U Avganistanu danas verovatno ne postoje sile koje bi mogle da organizuju nekoliko hiljada naoružanih vojnika i krenu u osvajanje Tadžikistana, na jug Kirgistana, Uzbekistana i drugih oblasti, ali da će biti pokušaja prodora na te teritorije, to je sigurno. Takvi pokušaji se već sada preduzimaju.
Dolaze teška vremena. Očekuje se pokušaj ideološkog uticaja na stanovništvo zemalja Centralne Azije, kao i stvaranje ekstremističkog podzemlja. Očekuje se prodor bandi kojima će biti cilj da reše neki lokalni zadatak i destabilizuju situaciju u zemljama regiona. Tome treba dodati i dugoročnu opasnost koju stvara proizvodnja i trgovina narkoticima.
Rusija treba da sarađuje sa svim snagama koje su zainteresovane za normalizaciju situacije u Avganistanu. Takođe, vlada u Moskvi treba da pomaže kontingentima NATO-a u tranzitu. NJihov zadatak je bio pozitivan. Oni su pokušavali da obezbede stabilnost u Avganistanu. Vojnici koji direktno zavise od tog tranzita nisu ni za šta krivi. Dejstvujući u vrlo teškim uslovima i ekstremnim situacijama oni su potpuno časno ispunjavali svoj dug, što je za svaku pohvalu. Ne ulazimo u zadnje namere političara koji su ih tamo poslali. Kako god, suočene sa izazovima sa svih strana, Sjedinjene Američke Države gube vodeću poziciju na međunarodnoj sceni.
To je posebno aktuelno u tri regiona, u Istočnoj Aziji, gde se američka Ratna mornarica odnosi prema Južnom kineskom moru kao prema američkom jezeru, u Evropi, gde je na snazi NATO, i na Bliskom Istoku. Za Centralnu Aziju je od vitalnog značaja da ostanu što dalje od direktnog uticaja NATO. Rusija mora da zadrži agendu ne mešanja, jer vreme radi za nju, u smislu da lokalno stanovništvo, koje je godinama školovano na ruskom jeziku i privrženo je ruskoj kulturi sve više vidi Rusiju kao zemlju zaštitnicu, a ne hegemona, a za Kinu da pokuša da se infliltira sa što više investicija.
Najnovije zbližavanje Rusije i Turske, direktni dogovori oko realizacije projekta "Turski tok", povećanju isporuka nafte, kao i o izgradnji nuklearne centrale "Akuju", govore o tome da će tranzicija vlasti u Centralnoj Aziji biti uspešna, te da će za početak Uzbekistan, sa novim liderom, proruski orijentisanim premijerom Šavkatom Mirzijojevim, priključiti projektu Evroazijske Unije, što će značiti početak kraja aspiracija Vašingtona u ovome delu sveta. Izvor: Pravda/Miloš Zdravković
