Pravda

Piše: Aleksandar Pavić Pogotovo to deluje paradoksalno s obzirom da bi Republika Srpska trebalo da bude ta koja je, po mirovnom ugovoru, konstitutivni deo Bosne i Hercegovine, veštačke države pod zapadnom paternalističkom-neokolonijalnom upravom, dok je Srbija, navodno, nezavisna i suverena država. Srpska čak više nema ni vojsku, dok Srbija, eto već 15-ak godina, „modernizuje“ svoju. Pa ipak, zapadnija srpska država, oko šest puta malobrojnija, govori i radi ono što ona istočna, „napredna“, trenutno ne sme. Na prvom mestu, jasno i glasno se suprotstavlja zapadnom političkom nasilju i gušenju političkih sloboda. Naziva stvari pravim imenom. Otvoreno traži – i dobija – rusku diplomatsku podršku. Sve na zgražavanje i negodovanje „božanstava“ iz EU i SAD. U istočnoj srpskoj državi se, pak, iz vlasti permanentno nameće osećaj nacionalnog kompleksa inferiornosti naspram „naprednog“ Zapada. Po tom „pedagoškom“ narativu, mi Srbi zapravo i nemamo neke šanse da se ikada čak i poredimo sa nordijskim polu-bogovima, već eventualno možemo da stignemo standard zemalja Centralne Evrope, za šta će nam, pak, „biti potrebne decenije“. Ipak, ako je za utehu, „možemo u narednih deset godina da stignemo, pa čak i prestignemo“ neke od mediteranskih zemalja EU. Do guše zaduženu Grčku, Italiju ili Španiju? Inspirativno, nema šta… Čemu ovo neprestano ruženje naroda, osim kao deo preuzetog zadatka? Jer, sa čisto pedagoškog stanovišta, to je pogrešno. Tako se ne diže duh onoga koga želiš da vaspitavaš ili popravljaš. Naprotiv. Stvara se ili kompleks, ili osećaj krivice, ili osećaj potisnutog besa, odbojnosti ili inata. „Izgubili smo radne navike, naši ljudi rade u inostranstvu još od gastarbajterskog perioda, ali nisu navikli da budu preduzetnici“, konstatuje veliki preduzetnički mag, Aleksandar Vučić. Ali to nije tačno. Svako ko je duže živeo u inostranstvu zna da su naši ljudi i te kako preduzimljivi, čim im okruženje pruži i najmanju šansu. Onakvu kakvoj ne mogu da se nadaju u partitokratsko-birokratskoj državi poput Srbije. Ili čim dobiju osećaj, inspiraciju da rade i žrtvuju se za nešto više od njih samih, više od svakog pojedinca. Da li današnja Srbija nudi takav osećaj, izaziva li takav polet? Da li je neko čuo Putina da je na ovakav način ružio Ruse, čak i pre 15 godina, kada su još uvek bili zaglibljeni u Jeljcinovom blatu? Ili im je, malo po malo, otvarao nove mogućnosti i, još važnije, davao povod za vraćanje nacionalnog dostojanstva i dizanje patriotskog naboja, vodeći primerom. A, uz to, krenuo da vaspostavlja sintezu Crkve i države, znajući da bez moralnog temelja ni jedna društvena građevina, ma koliko spolja blistava, ne može dugo da stoji. To je ono što rukovodstvo zapadne srpske države očigledno mnogo bolje razume od rukovodstva ove istočne. Zato se valjda, između ostalog, i bolje razume sa Rusijom, s kojom Srbi dele ne samo krvno srodstvo, već i zajednički duhovno-civilizacijski temelj. Koji apsolutno nije protestantski. Nikolaj Velimirović je 1912. pozvan u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“. Kaže se da je tada „oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i upoznao se sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, LJubibratićem i drugima“. Posebno se ističu njegove tadašnje reči, da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“. Tada je to budući Vladika rekao ne samo da bi pozdravio svoje sunarodnike i braću i podigao im duh, već i da bi, onako srpski, javno bacio rukavicu Austro-Ugarskoj, i njenoj nezakonitoj, nasilničkoj aneksiji Bosne i Hercegovine. No, očigledno je da je tu postojala i jedna dublja nacionalna istina i uvid. Jer, sto godina kasnije, pravoslavna Republika Srpska je ta koja je, izgleda, pozvana da svojim velikim srcem i ljubavlju moralno diže i hrabri Srbiju. Onu Srbiju koja ni za hiljadu godina ne može – a i ne treba – da postane protestantski „dosadna“, ali može za samo nekoliko da se vrati sebi i svojoj istinskoj snazi. Izvor: Fond strateške kulture