Pravda

Piše: Miloš Zdravković Da je lako biti uspešan general posle završene bitke, indirektno je potvrdio i ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić rekavši: „Jugoslaviji smo dali sve, a danas nam lupaju šamare“. Šef srpske diplomatije rekao je da će Srbija igrati konstruktivnu ulogu u rešavanju problema u regionu, ali da bi mogla da glasa protiv interesa susednih zemalja koje nisu podržale Srbiju u za nju važnim pitanjima, kao što su priznanje Kosova ili njegovo članstvo u Unesku. Nije mnogo vremena prošlo pa da predstavnici „druge Srbije“ odgovore u svom stilu: „Politički potezi Ivice Dačića nanose sve više štete nacionalnim interesima Srbije“. Srbija, po njima dužna je da se ponaša konstruktivno, ponavaljajući staru mantru o odgovornosti Srbije za dešavanja devedesetih... Daleko od toga da sam obožavalac lika i dela Ivice Dačića, SPS, ili njihove politike devedesetih - ali da izanaliziramo šta je to Dačić zapravo rekao, poručivši našim dobrim komšijama u Makedoniji. I da vidimo dokle je ta i takva politika Makedonije prema Albancima dovela samu Makedoniju. Krenimo redom. Prizanje Kosova i podrška njegovom članstvu u Unesku, po Dačićevim rečima, opterećuju odnose Srbije sa susedima. Ali to ne znači da će Srbija preduzimati bilo šta protiv tih zemalja. Govorio je o našem teritorijalnom integritetu. Zamislite sada kada bi Srbi u Crnoj Gori jednostavno proglasili otcepljenje... U čemu je razlika između Srba u Crnoj Gori i Albanaca u Srbiju? Albanaca je procentualno manje u Srbiji! Što se nas tiče, ne interesuju nas problemi u Hrvatskoj - neka oni rade šta hoće, nas interesuje njihov odnos prema Srbima koji tamo žive, prema Srbima koji su bili u žrtve u Drugom svetskom ratu. Jer danas Srba u Hrvatskoj ima manje od pet odsto, a do pre 30 godina ih je bilo 15 odsto. Crna Gora je glasala za prijem Kosova u UNESKO, a sada treba mi da kažemo „neka ste glasali“. Slobodno vi nastavite da glasate protiv nas, a mi vas i dalje volimo. Dačić je rekao da se isto odnosi i na Makedoniju, odnosno da je Srbija pogrešila što je tu zemlju priznala pod njenim ustavnim imenom – jer je Makedonija priznala Kosovo. Cela Evropa i svet koriste naziv „Bivša jugoslovenska republika Makedonija“, a mi smo našim prijateljima Grcima udarili šamar, a sada očekujemo od Grka da oni ne priznaju Kosovo. A Makedoniju smo priznali vređajući Grke, dok oni (Makedonci) uvek glasaju za Kosovo. Kamo sreće da se nismo nikad ni ujedinjavali, već da smo 1918. godine potvrdili državu Srbiju kao jednu od ratnih pobednica... Sada da se manemo Ivice Dačića i da vidimo dokle je ta i takva politika popuštanja Albancima (često na štetu Srbije) dovela BJRM. Nedavno održani prevremeni parlamentarni izbori u Makedoniji umesto izlaska zemlje iz dvogodišnje političke krize, svojim tesnim izbornim rezultatima upućuju na mogućnost eksplozije nacionalnih tenzija i sukoba u toj etnički vrlo podeljenoj zemlji. U Makedoniji je realno pat pozicija – do sada vladajuća stranka VMRO-DPMNE na čelu s Nikolom Gruevskim osvojila 51 mandat, dok je glavnoj opozicionoj stranci (Socijaldemokratskoj stranci Makedonije) koju predvodi miljenik Zapada Zoran Zaev, pripalo 49 mandata. Vlast i sudbina zemlje zavisi od dobre volje partija Albanaca. Ipak, da sve bude komplikovanije doprinela je i činjenica o  raskolu unutar albanskog političkog bloka. Naime, dosadašnji koalicioni partner VMRO-DPMNE, Demokratska unija Albanaca za integraciju, kojoj je pripalo 10 mandata, izgubila je brojne mandate. Ali su se zato dobro pozicionirale druge albanske političke stranke: Albanska alijansa za Makedoniju osvojila je tri poslanička mesta, dok je Demokratskoj partiji Albanaca pripalo dva mandata, a islamističkoj stranci Pokretu BESA pet mandata. Paradoksalna situacija proizilazi iz činjenice da su Albanci, zapravo dobili najmanji broj narodnih poslanika - ali najveću (ucenjivačku) moć u smislu postavljanja uslova i odlučivanja o sastavu nove makedonske vlade. Od 2008. godine poštuje se neformalno načelo prema kojem pobedničke makedonske stranke uvek prave koaliciju sa pobedničkim albanskim strankama. Takvom je praksom makedonska strana u kontinuiranoj „defanzivi“, jer spremno prihvata sve zahteve albanskih koalicionih partnera. Do sada je to bio DUI, pa je na primer tokom sastavljanja vlade 2011. prihvaćen i zahtev DUI za amnestijom osumnjičenih i optuženih za ratne zločine iz 2001. godine. Zoran Zaev je u svojoj predizbornoj kampanji Albancima ponudio mnogo toga, čime je osigurao 50-60 hiljada albanskih glasova. Naime, makedonski su izbori zapravo pretvoreni u referendum, naročito zbog predloga lidera SDMS Zaeva kako je spreman da proširi službenu upotrebu albanskog jezika u Makedoniji na celoj teritoriji države – mogućnost dvojezičnosti, federalizacije ili kantonizacije države. Rašireno je mišljenje (na čemu insistiraju mediji pod pokroviteljstvom Soroša) da je prisutnost američke vojske na terenu osigurala postojanost Makedonije u uslovima sve jačih međuetničkih tenzija između Makedonaca i Albanaca, te postojanja otvorenih teritorijalnih aspiracija prema teritoriju Makedonije od strane Grčke, Albanije, Bugarske i Srbije. A ti isti mediji su itekako dali otvorenu podršku Zaevu. Bugari su osporavali makedonsku nacionalnost, kao i makedonski jezik i kulturu, smatrajući da se radi o bugarskom narodu. Grčka je istovremeno osporila Makedoniji pravo na ime jer je Grčkoj pripao najveći deo Makedonije – Egejska Makedonija, kao i iz nespornih istorijskih razloga. Spor oko imena ostao je trajan problem zbog kojeg Makedonija nije ušla u NATO, niti može napredovati u procesu pristupanja Evropskoj uniji. Srbija ništa nije tražila, a dobila je progon SPC sa svoje kanonske teritorije, priznanje Kosova i podršku Kosovu za članstvo u UNESKO. Albanci su sa druge strane na zapadu Makedonije, početkom 2000-tih počeli označavati svoja područja albanskim crvenim zastavama sa dvoglavim crnim orlom i bezbrojnim džamijama. Danas je gotovo cela seveno-zapadna Makedonija naseljena albanskim stanovništvom. Albanci su najzastupljeniji na području Tetova, Gostivara i Struge u kojoj je posebno uočena stalna tendencija povećanja broja Albanaca. Ovo je područje bilo naseljeno većinskim makedonskim stanovništvom do skora. Albanci su, što doseljavanjem, što prirodnim priraštajem zauzeli i veliki deo Skoplja na levoj obali Vardara. Nametnuti popisi, odobreni od strane SAD, pokazuju da Makedonija inače broji oko 2 miliona stanovnika, sa tim da Makedonci čine 64,2%, Albanci 25,2%, a Turci nešto manje od četiri procenta. Ako rezultate popisa uporedite sa brojem glasova albanskih stranaka, jasno je da je broj Albanaca prenapumpan. Scenario sličan kosovskom. U Makedoniju je sa područja Kosova i Metohije pristiglo oko 300,000 Albanaca, od kojih je makedonsko državljanstvo dobilo oko 150,000 - što se, naravno, odrazilo i na etničku strukturu Makedonije. Ali ne u meri u kojoj žele da prikažu sami Albanci - ne razmatrajući pritom zašto, kako i ko je dao tolikom broju Albanaca državljanstvo. U okviru takozvanog „Ohridskog sporazuma“, izglasano je nekoliko zakona koji su trebali da ojačaju prava Albanaca poput Zakona o upotrebi jezika (albanski je postao službeni jezik), Zakona o zapošljavanju u administraciji i Zakona o policiji (ustanovljene kvote za zapošljavanje Albanaca u javnoj administraciji i policiji).  Rešavanje sukoba oko imena sa Grčkom ostaje za Makedoniju zapravo nemoguća misija. Stvari su se počele komplikovati i zbog zahteva Bugarske, koja je zatražila da makedonska vlada izmeni delove udžbenika iz istorije koji se odnose na Bugarsku. Albanci sve češće postavljaju zahteve za federalizacijom, koji treba da budu potkrepljeni novim popisom stanovništva koji nikako da se sprovede. (Gruevski želi pošten popis).  Sa druge strane, Makedonci u potrazi za svojim identitetom, prelaze svaku meru - pa je projekt „Skopje 2014“ gotovo u potpunosti izmenio lice glavnog grada Makedonije. Realizovan je na mešanju vrlo različitih arhitektonskih stilova, epoha i kultura, a ideje su lažne barokne fasade zgrada, hiljade statua - od 30 metara visokog Aleksandra Makedonskog, do Toše Proeskog i niza „no name ličnosti“, koji bi trebalo da osveže slavnu makedonsku istoriju. Posebno treba pogledati ogromne brodove na jedva metar dubokom Vardaru. Novi etnički sukobi poklapaju se sa ozbiljnom političkom krizom u zemlji. Makedonija, kao i druge zemlje na zapadnom Balkanu, pokazuje zavisnost o inostranoj pomoći, uz veliku nezaposlenost i siromaštvo. To dugoročno može rezultirati socijalnim nemirima i novim etničkim tenzijama. Na lokalnim izborima 2013. u zapadnom delu Makedonije, čak u sedam opština koje su deo projekta Velike Albanije (Prizrenska liga) pobedila je najveća albanska stranka u Makedoniji koju predvodi Ali Ahmeti. On je bivši oficir Oslobodilačke Nacionalne Armije (ONA) u Majedoniji, kao i bivši komandant Oslobodičačke Vojske Kosova (OVK) - inače intimus predsednika Kosova Hašima Tačija. Sporazum Rusije i Turske 2013. godine o izgradnji gasovoda „Turski tok“, kao alternative „Južnom toku“ koji je pod snažnim pritiscima SAD i EU zaustavljen. Ovaj gasovod je bio trn u oku američkoj administraciji, koja se potpuno posvetila blokiranju tog projekta. Makedonija, preko koje je trebalo da vodi priključak „Turskog toka“ ka EU, američkim „pokroviteljima makedonske nezavisnosti“ u tom kontekstu se zapravo učinila kao najpogodnija tačka za miniranje takvog plana. Na decembarskim parlamentarnim izborima 2016. godine makedonski SDSM Zorana Zajeva, očito pod zapadnim uticajem, postavio je novi spisak zahteva pred makedonske vlasti. Tojest odlučeno je da se unaprede odredbe „Ohridskog sporazuma“, koje zapravo sve albanske stranke bez obzira na svoje razdore i te kako podržavaju. U svom predizbornom programu SDSM je podržao kantonizaciju Makedonije, kao i izjednačavanje albanskog i makedonskog jezika. U ovom trenutku, albanski politički blok koji samostalno nastupa prema budućim koalicionim partnerima, ne želi samo izjednačavanje albanskog jezika, već zahteva i proporcionalnu podelu državnog budžeta. VMRO Nikole Gruevskog je ovakve zahteve odbacio još u izbornoj kampanji koja je bila temeljena na anti-albanskim pozicijama. Ovi izbori predstavljaju prekretnicu u odnosu na dosadašnju političku praksu u Makedoniji u stvaranju vladajućih koalicija. Vremenom je postalo jasno kako Makedonija zapravo nema moćnih prijatelja u međunarodnoj zajednici koji bi zagovarali njihove interese. U takozvanoj „međunarodnoj zajednici“ Grci imaju jak lobi, Bugarska je članica EU, dok su Sjedinjene Države moćni pokrovitelj i apsolutni zaštitnik Albanaca. A i Srbija ima dovoljno svojih problema da bi energiju trošila na zaštitu i onako nezahvalnih komšija. Izvor: Pravda