Pravda

Piše: Aleksandar Pavić Krenulo je od američke savezne države Južne Karoline u avgustu, da bi se potom proširilo na 20-ak država na pet kontinenata. Prijavljeno je na stotine, što pravih što lažnih incidenata. Fenomen se najviše prijavljivao preko društvenih mreža, ali su i mejnstrim mas-mediji, poput londonskog Gardijana, takođe iscrpno o tome izveštavali. Čak je i ruska ambasada u Londonu u oktobru 2016. upozorila na opasnost od klovnova i njihovih egzibicija – istina samo par sati pošto je britanski ministar spoljnih poslova Boris DŽonson pozvao narod da protestuje ispred ruske ambasada povodom ruske intervencije u Siriji, što je kod nekih izazvalo podozrenje o tome na koga se tačno rusko upozorenje odnosilo. I, taman kad je normalan svet pomislio da je klovnomaniji došao kraj, javio se prvi slučaj u 2017-oj, u liku „visokog predstavnika međunarodne zajednice“ u Bosni i Hercegovini, Valentina Incka, koji je, po rečima Milorada Dodika, „izigravajući klovna… od međunarodne zajednice u BiH napravio cirkus“.Poslednji ekces klovna-ubice Incka, koji je, istina, više izazvao zaprepašćenost i ogorčenost nego nekakvu paniku ili histeriju – bilo je njegovo poređenje Republike Srpske sa Nezavisnom Državom Hrvatskom, povodom obeležavanja jubilarnog 25-og Dana Republike Srpske: „Ako bismo počeli slaviti praznike kao što je 9. januar, onda bi se neki mogli dosjetiti i da se slavi, recimo, 10. april, dan kada je osnovana Nezavisna Država Hrvatska (NDH)“, rekao je nesrećni koruški pajac za portal faktor.ba, i ostao živ. Uz sasvim solidnu platu od 25.000 evra mesečno, što bi ga otprilike stavilo u kategoriju srednje plaćenih javnih zabavljača. Nažalost, mada je Incko suštinski neozbiljan kao figura, on nije nimalo zabavan. Čak i da je tako nešto izjavio kao običan građanin, to bi bilo zapanjujuće. Ali on to, opet nažalost, nije, već je, uprkos svom prizemnom duhu, „visoki predstavnik“. I očigledno je da njegove reči suštinski reflektuju stavove zapadnog dela tzv. međunarodne zajednice, s obzirom da ona ni jednom rečju nije komentarisala Inckove reči, a kamoli ih osudila. Poruka je jasna – a to i nije neka vest – sadašnji politički Zapad, kojim još uvek vladaju isti agresivni globalistički krugovi koji su i razbili Jugoslaviju, i dalje Republiku Srpsku žele da etiketiraju kao zločinačku, genocidnu tvorevinu poput NDH. Uostalom, zato su i organizovali Haški tribunal za bivšu SFRJ, da bi legitimisali i ozakonili svoju na lažima utemeljenu antisrpsku propagandu, da bi napravili lažnu simetriju između Srba i nacista, Srba i svojih lokalnih vazala, istih onih koji su bili i Hitlerovi vazali; da bi revidirali i oprali sopstvene istorije, i opravdali svoj najnoviji nezakoniti, krvlju natopljeni intervencionizam. I kod nas i svuda u svetu gde je to moglo da prođe: Avganistan, Irak. Libija, Jemen, Ukrajina, Sirija, Sudan… Ovo, inače, nije Inckov prvi ekces ove vrste. Krajem maja 2011. je, povodom protesta koji su organizovani zbog hapšenja generala Mladića, „klovn-ubica“ izjavio kako u njegovoj Austriji „ne bi bilo dobro prihvaćeno kada bi ljudi protestovali u korist takvih nacističkih ratnih zločinaca“. I nikom ništa, ni glasa od bilo koga merodavnog sa „prosvećenog Zapada“, gde bi, ako ništa drugo, čak ako bi iskreno smatrali Srbe za najveće zločince koje je ljudska istorija iznedrila, trebalo bar da vlada pretpostavka nevinosti dok se ne okonča suđenje. Sličnu svinjariju je Incko napravio i prošle godine, čak četiri meseca pre nego što je jedan devetogodišnji američki dečak prijavio da su dvojica u klovnovskim kostimima pokušali da ga namame u obližnji šumarak. Naime, u intervjuu za bh portal klix.ba, povodom vesti da je Studentski dom na Palama nazvan po Radovanu Karadžiću, Incko je izjavio: „Veoma sam razočaran činjenicom da još uvijek ima ljudi koji biraju veličanje ratnih zločinaca i sakrivaju istinu. To nije put naprijed. To šalje potpuno pogrešnu poruku javnosti i to je anti-liderstvo. Možete li zamisliti situaciju da se neki studentski dom u Austriji zove, recimo, Hajnrih Himler? Automatska reakcija na takvu vijest bi bila da je to sramotno. I bilo bi. To je potpuno sramotno i neprihvatljivo. Relativizirati zlo također je čin zla. Umjesto da se okrenu ka budućnosti, neki pokušavaju zatvoriti sadašnje i buduće generacije u najmračnija poglavlja historije ove zemlje. Takvim ponašanjem sami sebe isključuju iz civiliziranog svijeta“. Treba li ponoviti – niko od zapadnih zvaničnika na ovu odvratnu klevetu nije reagovao. Jer, to je ono što nam istinski misle, uprkos svim slatkim rečima kako nas „žele u njihovom klubu“, kako će maltene crći bez našeg članstva u njihovoj ofucanoj EU građevini. Da ovo sve ne bi zvučalo kao priča bez pokrića, još jednom ću se osvrnuti na samo jednu diplomatsku varnicu sa zapadnim faktorom u kojoj sam lično učestvovao u predsedničkom kabinetu u Banjaluci, negde krajem 1996. godine. Za vreme sastanka na kojem su ambasadori šest članica tzv. Kontakt grupe uručivali najnoviji diplomatski demarš Republici Srpskoj, nemački diplomata se malo zaneo, pa je krenuo da našu stranu optužuje za sva zla koja su BiH zadesila, „retorički“ postavljajući pitanja o tome ko je odgovoran za sva razaranja, smrti, izbeglice, nesreću, itd. Valjda očekujući da ćemo svi „kooperativno“ da klimamo glavom i sami sebe optužimo dok on, putem lažne moralne ozlojeđenosti, pere svoju nečistu nacionalnu savest. Srećom, sedeo sam direktno preko puta njega, pa sam iskoristio priliku da mu najdirektnije odgovorim: NEMAČKA. Do kraja sastanka se više nije čuo, na zadovoljstvo njegovog mladog muslimanskog prevodioca, čiji je osmeh i čvrsti stisak ruke posle sastanka sve govorio. Drugim rečima, znaju oni svi vrlo dobro šta je prava istina, znaju oni da i mi znamo. I baš zato im je metod da, poput klovna-ubice Incka, što bezobraznije i glasnije izvrću istinu i lažu nas u oči. Ne samo zato što će to njihovi mediji preneti, i što će to dati dodatna krila lokalnim vazalima, kolaboracionistima i saradnicima okupatora, već i da bi nas direktno ponižavali, ubijali u pojmu, terali da priznamo očigledne laži o sebi samima i, na kraju, legitimisali njihov agresivni i nezakoniti intervencionizam na našim prostorima. To prvo poluvreme post-dejtonskog otpora nastavku globalističke agresije drugim sredstvima, u kojem sam imao čast i privilegiju da učestvujem, trajalo je dok otpor nije razbijen i spolja i iznutra – a s njim umalo i Republika Srpska, posle čega su se na vlasti skoro punih deset godina uglavnom smenjivali političari koji su se utrkivali u svojoj „kooperativnosti“, stičući nenadoknadivu prednost nad onima koji su držali do sebe i svoje nacionalne časti. No, drugo poluvreme, koje je počelo oko 2006. obeležilo je postepenu obnovu nacionalne čvrstine, u liku evolucije Milorada Dodika, čiji je sve uspravniji nacionalni stav, s obzirom na političke uspehe koje već godinama ređa, očigledno verna slika narodnog raspoloženja. I Dodik i oni koji ga podržavaju su u pravu kada za Incka kažu da je klovn. Ne samo zato što je to najblaži epitet koji zaslužuje ništarija koja se usuđuje da mnogostradalni srpski narod bezočno vređa, već i zato što predstavlja simbol nepristajanja na njihove bezobzirne laži, simbol naše nacionalne svesti da znamo da oni lažu, da nas svesno vređaju i da to nećemo više da trpimo – a nije nikad ni trebalo trpeti. Ako ćemo biti dostojni, kao Srbi sa obe strane Drine i svuda – Republike Srpske i svih tekovina naših oslobodilačkih borbi. Kao i Svetog Arhiđakona i Prvomučenika Stefana, koga je Emir Kusturica u svom nezaboravnom obraćanju povodom 9. januara, smestio u prave istorijske okvire, kao sveca zaštitnika države Tvrtka Kotromanića, kralja Srbalja, Bosne, pomorja, Humske zemlje, Donjih Kraja, Zapadnih strana, Usore, Soli – iz vremena pre nego što je otomanska noga i agresivni islam koji je sa sobom donela, i kročila na ove prostore. A ovi naši prostori zaslužuju mnogo više od klovnova koji bi da njima upravljaju. Izvor: Fond strateške kulture