Kada se govori o kompleksnoj spoljnopolitičkoj poziciji Srbije uopšte, a posebno o njenom odnosu sa Rusijom, skeptici iz uverenja i oni koji su pozamašnim svotama u stranoj valuti podstaknuti da to budu skloni su različitim teorijama. Najznačajnija od njih, pojednostavljeno rečeno, podrazumeva da će Rusija, zbog svojih interesa u Siriji, na Baltiku ili Ukrajini, postići prećutni sporazum sa Zapadom i Srbiju u potpunosti prepustiti na milost i nemilost interesima onih koji nam, eufemistički rečeno, ne žele dobro.
Teorije o mogućim potkusurivanjima globalnih i regionalnih sila preko leđa vitalnih srpskih interesa posebno su dobile na značaju i intenzitetu nakon normalizacije odnosa između Moskve i Ankare, a posebno nakon propalog puča u čijem je sprečavanju Kremlj odigrao značajnu ulogu. Postoje činjenično i logički utemeljeni argumenti koji govore u prilog tome da životno važna pitanja na ruskoj spoljnopolitičkoj agendi, poput Ukrajine, Sirije ili američkog raketnog štita, moraju da budu rešavana po hitnom postupku, dok srpsko može da sačeka bolje vreme i okolnosti. Međutim, teze o tome da će Kremlj u potpunosti prepustiti Centralni Balkan posustalom neoosmanizmu zarad recipročnog popuštanja svog regionalnog rivala u zajedničkim interesnim sferama poput Bliskog istoka i Centralne Azije, zvuče infantilno i izgledaju poput projekcija političkih odnosa sa daleko nižih nivoa odlučivanja. Takva argumentacija ne stoji zbog najmanje dve grupe razloga – geopolitičkih i elementarno logičkih.
Rusija u ostvarivanju evroazijskog projekta civilizacijskog obima, razmera i trajanja ima za cilj da u jedinstveni vrednosni sistem objedini države „od Lisabona do Vladivostoka“. U toj strategiji Srbija, kao jedina zemlja Balkana koja ima volju i kapacitet da vodi samostalnu spoljnu politiku, ima presudnu ulogu. Bilo da njena uloga bude formulisana kroz grupu neutralnih država Balkana, tzv „B4“, ili na neki drugi način, ona je kao saveznik neophodna Moskvi.
Zašto je Srbija Rusiji važna?
Srpsko nacionalno biće, a posebno strateška uloga Srbije u potpunosti su nezamislive bez centralne pozicije kojoj gravitiraju okolne istojezične državne tvorevine. Srbi kao geopolitički samostalan narod, sa dubokom samosvešću i zavidnim državno-istorijskim kontinuitetom više puta su pokazali da su sposobni da u različitim formama okupe prostore na kojima žive oni koji se identifikuju sa određenim ciljem. Ovaj put je to vojna neutralnost, koja bi trajno sačuvala srpski suverenitet, teritorijalni integritet, političku nezavisnost i mogućnost za ostvarenje nacionalnih interesa. Takođe, ona bi na duge staze omogućila pravo na kontrolu strateški važne Moravsko-vardarske doline, i Crnu Goru kao poslednji izlaz na severni Mediteran gde nisu usidrene NATO korvete. Da li bi i jedna ozbiljna spoljna politika ispustila ovakve komparativne prednosti koje razvojem situacije postaju sve veće i značajnije? U spoljnoj politici je, kao i u mnogim drugim delatnostima, presudno uspostaviti ravnotežu, koja neće narušiti ni jedan proklamovan nacionalni interes, a koja će istovremeno biti sredstvo da se iz postojećih okolnosti postignu opipljivi rezultati. Ukoliko to, pak, zbog različitih razloga nije moguće, otvorena konfrontacija je poslednje sredstvo koje se upotrebljava. Rusija svakako neće ići na agresivno sučeljavanje i otvarati nova žarišta tamo gde to nije neophodno kao odgovor na ofanzivne poteze protivnika. Međutim, ona će se, kao i do sada, pridržavati taktike da požare koje atlantizam izaziva gasi precizno određenom i vešto kombinovanom dozom upotrebe različitih sredstava prinude. Dakle, Rusija neće činiti nikakve nagle poteze, posebno se neće odricati vekovnih savezništava zarad namirivanja kratkoročnih interesa. Kada su logički argumenti u pitanju, potrebno je shvatiti da odnos Rusije i Turske nije igra nultog zbira, niti između ove dve sile može biti bilo kakve vrste otvorenog nadjačavanja. Potkusurivanje može da se odvija samo između strana koje su ravnopravne ili makar blizu da to budu i koje imaju interese koje su prinuđene da žrtvuju zarad onih koji su više pozicionirani na spoljnopolitičkoj agendi. Prostor za srpsku identitetsku matricu Erdogan svoj opstanak u političkom i fizičkom životu može da zahvali isključivo Kremlju. Nakon pokušaja vojnog puča, iza koga nedvosmisleno stoje najmoćnije zapadne obaveštajne strukture, jasno je da je Erdogan izgubio i poslednji nivo kredibiliteta koji je imao kod zapadnih lidera. Ovakav potez Zapada se takođe može tumačiti kroz paničan strah od geopolitičkog zaokreta Turske, koji je doveo do pokušaja puča u drugoj vojnoj sili NATO. Da nije bilo odlučne reakcije ruskog obaveštajnog aparata, sa Bosfora bi se sada šepurili proamerički generali i bespogovorno sprovodili interese Vašingtona, od Sirije do Bosne i Hercegovine, što je za nas od posebnog značaja. U tom kontekstu se postavlja ozbiljno pitanje – da li bi referendum u RS prošao bez i najmanje reakcije Izetbegovićevog Sarajeva da nije stigao mig iz Istanbula, a možda i Rijada, imajući u vidu politički kredibilitet i sredstva koja su do sada uložena kako bi se dejtonska tvorevina održala u životu? Ukoliko je pre nekoliko godina tadašnji ministar spoljnih poslova Turske izjavljivao kako „će se Srbi izviniti zbog ubijanja Turaka u Srebrenici“ i pretio slanjem turske flote u Neum, dok na jasnu ofanzivu Banje Luke poslednjih meseci iz Ankare kao odgovor dolazi glasna tišina, jasno je da je došlo do promene, i to kolosalne. Ne treba imati iluziju da nju nije kreirala telefonska veza Kremlj – Bela palata. „Zbog čega bi se Rusija odrekla svoje geostrateške sfere interesa, u kojoj ima prvorazredne ekonomske, političke i energetske interese u korist svog prevrtljivog regionalnog suseda?“, argument je koji objedinjuje obe grupe razloga. Takav stav bi mogao da proizilazi samo iz apsolutnog nerazumevanja geopolitičkih procesa, odnosa snaga, kao i potpune kratkovidosti u odnosu na događaje koji predstoje. Oni koji gaje uverenje da je Južni tok definitivno stavljen ad acta, kao i da će konačno odredište Turskog toka trajno ostati sama Turska, biće skloni i uverenju da Kremlj vodi politiku koja više liči na cenkanje na pijaci nego na ozbiljno promišljanje strateških interesa jedne imperije. „Postdemokratija“, ako ne u punom, onda u makar delimičnom smislu, obuhvata fijasko neoliberalnog shvatanja sveta. Kriza ekspanzije NATO je nepovratno iz boce oslobodila duh koji preti da dezintegriše klintonističke elite i njihove pomagače, posebno u bezbednosno nedovršenim regionima. Dok EU pokušava da održi privid globalnog igrača koji igra jedinstveno, njene države članice sve glasnije osporavaju političke postulate na kojima je zasnovana. Podržan uspravljanjem „ruskog medveda“, takvim okolnostima se za Srbiju širi manevarski prostor, a samim tim se i pali lampica u Pentagonu, u kancelarijama onih koji već decenijama predano rade na tome da u korenu saseku svako nastojanje Beograda da za sebe obezbedi pijemontsku ulogu i trasira sopstveni put razvoja. Uspostavljanje temelja svakog novog poretka u međunarodnim odnosima potencijalno sa sobom nosi veliku opasnost, jer još uvek nisu uspostavljena jasna pravila njegovog funkcionisanja. U takvom okruženju se nenadano otvorio prostor za srpsku identitetsku matricu da konačno, oslobođena prevaziđenih ideoloških okova, dođe do izražaja i ostvari snove prethodnih generacija. Otuda se i pojavljuju ni u čemu utemeljene teorije koje imaju za svrhu da targetiranu spoljnu politiku neke države poljuljaju u pravilnoj percepciji buduće orijentacije koja nije u interesu onoga ko takav uticaj vrši. Bilo bi besmisleno da zbog iluzija sami sebi zatvorimo vrata koja se silom istorijskih prilika širom otvaraju. Izvor: Novi Standard
