Piše: Đoko Kesić Ugledne svetske bezbednosne i istraživačke agencije, moćni instituti koji se bave budućnošću čovečanstva, slažu se u jednom: Svet čeka turobna i teška budućnost uslovljena globalnim prestrojavanjem moći, što će u narednim decenijama prouzrokovati mnoge ratne sukobe, lokalne, regionalne, a moguće i svetske. U narednih desetak ili dvadeset godina svet će se suočiti s globalnim terorizmom i globalnim i opštim ekonomskim i društvenim tenzijama i pretnjama naspram kojih će Hladni rat podsećati na dečje pozorište. Globalni mir do sada čuvalo je atomsko naoružanje, već sutra to oružje bi moglo da uništi planetu.
Šta u ovom svetskom metežu traži BiH, veštačka politička tvorevina čije su vezivno tkivo i suštinski smisao postojanja, pojeli najpre kratkovidi komunistički režim Josipa Broza, zatim minuli rat i bosanska politička elita? Današnju bosansku državu napravila je surova, kratkovida i osiona logika Bila Klintona u senci Žorža Soroša i njemu sličnih. Ustav, zastava i sudnina ispisani su joj u inostranstvu. Zemlja s dva entiteta i tri naroda, država opasana nevidljivom bodljikavom žicom pomenutih moćnika, iz koje bi danas s pesmom izašli Srbi i Hrvati. To je zemlja koju su, ne svojom pameću, na početku poslednjeg rata osmislili kao „građansko društvo“ Alija Izetbegović, Muhamed Tunjo Filipović i Haris Silajdžić, ubeđujući nas da se građansko društvo uz Šerijat, pravo iz džamije, pravi preko noći i uz diktat. Baš su glupi oni Englezi, nekoliko vekova su klesali to građansko društvo, a mogli su to rešiti dekretom. Nisu čitali Ćopićevog Nikoletinu Bursaća, koji kaže majci „Majko nema boga“! „Od kada to sine Nidžo, kako to Bog s tobom?“ pita majka. „Od danas, rekao desetar“!
U BiH poslednjih meseci vazduh je gust, lepljiv, vaga se svaka reč, a svaka reč sluti zlo. Sve je počelo forsiranom proizvodnjum slučaja uz referendumom o Danu Republike Srpske. Strasti kulminiraju posle 9. Januara kad je obeležen taj Dan. U Sarajevu je proglašeno ratno stanje. Čudo neviđeno, ranijih godina taj Dan slavili su u Banjaluci, a u goste su im dolazili visoki dužnosnici iz Sarajeva i Širokog Brijega. Danas Sarajevo kaže da taj Dan vređa žrtve „genocida“, mada se u međuvremenu ništa nije dogodilo, izuzev što je Ustavni sud u Sarajevu, čije odluke do sada niko nije poštovao, proglasio referendum neustavnim.
Nije Bosna pupak planete, nije toliko bitna da bi zbog nje izbio novi veliki rat. Ona iz svih svojih gluposti, kontraverzi nedovršenog društva – zapravo silovane istorijske tvorevine, ona je samo plodno tlo za nove sukobe ali i snove o superiornosti navodne žrtve. Dakle, mogu li novi forsirani nesporazumi Srba, Hrvata i muslimana biti povod novom ratnom sukobu na Balkanu, poput Principovog ulaska u istoriju?
U Sarajevu kažu da! Ovom mišljenju pridružuju se jedne beogradske dnevne novine koje s naslovne strane poručuju “Dodik priziva rat”! Te novene ušuškane u kvazislavu primata u srpskom medijskom prostoru, deo su, ne informativnog nego profitnog centra, često podsećaju na taksi: Plati pa vozi. Reč je o staroj retorici, zapravo izlizanoj matrici sarajevske politike koja je izgubila tlo pod nogama. Dodik samo kaže:”Vratimo se izvornom Dejtonu, vratite Republici srpskoj sva ovlašćenja koja su joj oduzeli, ili da se razilazimo”.
Visoki predstavnici međunarodne zajednice u BiH, ranije su šamarali isključivo Srbe, devastirali Dejtonski sporazuma, a njihovo pravo lice danas pokazuje Valentin Incko koji poredi Republiku Srpsku sa Pavelićevom NDH!
Do juče, pre Trampa i Bregzita. Sarajevo i deo međunarodna zajednica hteli su da BiH pretvore u “građansko društvo”, baš logikom pomenutog Ćopićevog desetara, gde bi muslimani kao većinski narod od cele Bosne napravili džamahiriju, kao što je to grad Sarajevo danas. Zbog tog “građanskog društva” obespravljeni Srbi 9. januara 1992. proglasili su Republiku Srpsku, a potom je u BiH počeo rat koji još nije okončan.
Sve su to bivša vremena, nema ništa od te priče o značaju Bosne i najave novog velikog rata . Jer svetom danas vlada druga logika. Svet ima mnogo prečih briga pa otuda i poruke da bi na Balkanu trebalo iscrtati nove granice gde bi jedino Srbi,Hrvati i Albanci imali svoje države. To bi značilo da bi BiH valjalo podeliti i da trajni mir konačno zaživi na Balkan. Da konačno bude Mirna Bosna.
Politika velikog silnika Bila Klintona je mrtva. Dolaze racionalnija vremena, unipolarni svet je na samrti, ne odnosi se to samo na Bosnu, nego i na Kosovo, Baskiju, Škotsku, države koje je uništilo američko “arapsko proleće”, Siriju, Irak, Avganistan…
Ali vratimo se BiH. Haris Silajdžić, bavio se politikom dugo, nije u njoj ostavio traga, priča na TV N1 o srpskoj agresiji i muslimanskoj žrtvi te agresije, rešenje vidi u građanskom društvu, ali ne odgovara na pitanje:Protiv kojeg agresora su Srbi ratovali, niti ga to pita navodna novinarka koja ga gladi po međunožju.
Čak i da svet nisu pritisla globalna tektonska pomeranja, MH Federacija bi morala da ide na novi međunarodni remont. S razlogom obeležena kao sigurna kuća radikalnih muslimanskih terorista, zajedno sa Kosovom, gde se, po ekspertskim analizama EU, nalazi 28 kampova za terorističku obuku. Neki stravični teroristički zločini, kao onaj u Nici, ima rukopis MH Federacije. Uprkost tome Sarajevo se ne odriče radikalnog islama, MH Federacijom vladaju izvesne grupacije Arapa žitelja Sarajeva, zamislite još bez bosanskih dokumenata. Sarajevo se ne odriče ni onih 3 000 mudžahedina koje je Alija uveza 1992. uz potpunu saglasnost SAD i ostatka međunarodne zajednice. Došlo je vreme da se plate ti računi.
Na žalost, neće ih platiti činovnici prvog reda, od pomenutog Klintona do DŽona Mejdžora, Havijera Solane, rahmetli Alije i još živih Silajdžića, Tunje Filipovića,... Platiće te račune sirotinja koja je i ginula u građanskom ratu. Tako je bilo i među Srbima i Hrvatima. Ali, gde je rešenje? Rešenje je u mirnom razlazu, onako kako su to uradili Česi i Slovaci. Sva tri naroda u BiH probali su to rešiti ratom. Još lečimo te rane.
Važno je ko će biti čiji mentaro i mecena u globalnim centrima moći, jer o sudbini ovih prostora do sada i sutra odlučivaće svetske prestonice? Pitaće se Vašington, Peking i Moskva. Problem je što oni imaju većih briga, rešavaće to po kratkom postupku, verujući da su za složene konflikte, poput Balkanskog, najbolja jednostavna rešenja. Muslimani su imali zaštitnike u Vašingtonu, Sadijskoj Arabiji i Iranu. Pomenute zemlje nemaju ni moći ni interesa da se bave Bosnom.
Hrvati su imali sveopštu podršku Vatikana i Zapada uopšte. U izvesnoj meri i dalje imaju tu podršku, ali bi da se konačno ratosiljaju bede. Srbi u BiH su dobili određenu ali nedovoljnu naklonost Moskve i Pekinga. Oni veruju da će Bog biti pravedniji prema njima, zahvaljujući zgusnutim međunarodnim odnosima.
Međutim, ako Srbi u RS ozbiljno računaju na pomoć Beograda, imali bi više sreće da igraju Loto. Jer, i ovi ministri, koji su bili u Banjaluci 9. januara, vešto su se krili od kamera i javnost, što šalje jasnu poruku. Dali bi veći doprinos ovom značajnom datumu Republike Srpske da su ostali kod kuće. Izvor: Pravda
