Pravda

Piše: Miroslav Lazanski Elem, generalica Žizel je dala nekakvo saopštenje o tome da su zakoni u BiH prekršeni time što se deo Trećeg pešadijskog Republika Srpska puka postrojio u Banjaluci povodom proslave Dana Republike Srpske. Pa je Ministarstvo odbrane BiH moralo da podrži stav generalice Žizel. Dan kasnije je Ministarstvo odbrane BiH izdalo saopštenje da je postrojavanje Trećeg puka ipak bilo u skladu sa zakonom, da bi dan posle drugog saopštenja stiglo i treće saopštenje tog ministarstva da postrojavanje nije bilo u redu. Ili se Ministarstvo odbrane BiH samo postrojilo pred generalicom Žizel. Koja je nadležna da kao general armije SAD tumači zakone i u državi koja nije članica NATO? Kakvo poniženje za BiH. Odnosno, samoponiženje. Ali ima toga i kod nas u Srbiji. Naime, nedavno sam pogledao jedan video-klip na „Jutjubu”, gde vojnici Srbije vežbaju, između ostalih, i sa vojnicima jedne baltičke države članice NATO-a. Vežba u okviru „Partnerstva za mir“. Naši vojnici uvežbavaju nošenje i ukrcavanje ranjenika u helikopter i zauzimanje položaja iza nekakvog zidića. Iza i pored naših vojnika ide američki narednik, izdaje im komandu da krenu, jedan naš vojnik izgovara „jedan, dva, tri“ i sva četvorica podižu nosila sa ranjenikom i nose ga do helikoptera. Američki narednik kaže „vrlo dobro“ i sve to snima kamerom. Oj, slavni naslednici heroja sa Cera, Kolubare i Kajmakčalana, Neretve i Sutjeske, vas sada stranci uče kako da nosite ranjenika. Naslednici armije koja je postigla prvu veliku savezničku pobedu u Prvom svetskom ratu, koja je nosila udar na Solunskom frontu, naslednici armije koja je u Trstu 1945. bila četvrta armija u Evropi, vas sada nekakav narednik stranac uči kako se nosi ranjenik i kako zaleći iza zidića! Što bi rekla bivša braća Hrvati – „za ne poverovati“... Ima u svemu tome i apsurda. Dok su u zapadnoj Evropi ratovi izgubili istaknuto mesto u javnoj istorijskoj kulturi i u stvorenom identitetu nacija, zemlje bivše Jugoslavije nisu učestvovale u toj vrsti promena. Neki su prošle ratove pretvorili u sadašnjost, ali samo one ratove u procesu rušenja SFRJ. To je pretočeno u državnu politiku pamćenja, u nešto što treba da služi kao pokretač državne i ideološke integracije u jednom sistemu kome su inače preostali tek malobrojni instrumenti stvaranja identiteta. Zvanična slika ratova 1991–1995, što se tiče Zagreba i Sarajeva, spada u neophodni arsenal legitimnosti, u koji ne sme da se dira, koji ne sme da se dovodi u pitanje i koji su u vezi sa svim oblicima izražavanja i svim aktivnostima državne politike obeležavanja prošlosti: gotovo svi praznici, većina spomenika, neproporcionalan deo istorijskih istraživanja i školske nastave istorije, vrte se oko ratova iz devedesetih godina, a beletristika i film su skoro u potpunosti u službi stvaranja jedne herojske slike tih ratova. Pri tome su u državnoj politici Sarajeva prema prošlosti prethodni ratovi 1914–1918. i 1941–1945. pali u drugi plan. Javno se pamti samo deo istorije, a time je sebe u ovom pamćenju mogao da nađe samo deo stanovništva. „Primarno iskustvo“ pojedinca i „sekundarna institucionalizacija pamćenja“ u javnom mišljenju na taj način se za delove društva – stanovništva razilaze, i to je poznati fenomen „plivajućeg jaza“ između individualnog i kolektivnog pamćenja, između Bošnjaka i Srba, između Hrvata i Srba. U BiH i u Hrvatskoj su ova pitanja lišena slobodnog diskursa, pa je i slika poslednjeg rata postala merilo preraspodele političkog, a i društvenog statusa u ovim zemljama. „Integrišuće mišljenje“, odnosno zvanično sankcionisana slika rata, svu krivicu i odgovornost eksternalizuje na „velikosrpstvo“ i time rasterećuje svoje društvo svojevrsne „obrade prošlosti“. U okviru aktiviranja tradicionalističkih slika prošlosti, simbolika i praksa inscenacije, ratovi 1991–1995. dobili su centralno mesto kao forma pamćenja u formiranju identiteta kako kod Hrvata tako i kod Bošnjaka. To je jedna agonalna slika o sebi, stilizacija rata u smisaoni kvalitet, insistiranje na sopstvenoj poziciji žrtve kojoj je u to ime sve dozvoljeno, pa i ratni zločini u cilju odbrane sopstvene egzistencije kao nacije. Sadašnji nesporazumi na relaciji Zagreb–Beograd, Sarajevo–Beograd i Banjaluka–Sarajevo–Zagreb posledica su upravo te slike. U tom kontekstu verovatno leži i svesno pristajanje na novu poziciju „okupiranih učenika“, koji moraju „sve iz početka” pred strogim stranim učiteljima. Naravno da tehnika nošenja ranjenika nije i deo nacionalnog identiteta, ali spasavanje ranjenika svakako jeste. Zašto smo se onda u vojnoj praksi svesno odrekli mnogo čega što znamo bolje od mnogih drugih? I po čijem naređenju? Lazanski apeluje da ako nas Albanci napadnu, Vojska Srbije zauzme sever Kosova. Više o tome čitajte OVDE. Izvor: Politika