Piše: Željko Cvijanović1. Uprkos nikad većim otporima i ometanjima iz Sarajeva i nekih zapadnih centara, proslavu 25-godišnjice Republike Srpske, srpski narod na celom Centralnom Balkanu dočekao je sa nikad većom nadom u regionalne reflekse nastupajućih globalnih promena. U delikatnom trenutku, kad su promene izvesnije od njihovih konačnih ishoda, Republika Srpska i njen lider Milorad Dodik unutar celog nacionalnog korpusa imaju nezamenjivu ulogu. Naime, jasnom artikulacijom interesa i njihovom tvrdom odbranom Srpska i Dodik prekinuli su bezmalo dve decenije srpskog ćutanja i povlačenja ne samo pred zapadnim silama već i regionalnim rivalima. Teško da se tu može govoriti o incidentu; reč je o nezaustavljivom procesu, još daleko od svog vrhunca.
Prkoseći protivnicima, Dodik često pominje mogućnost izdvajanja Srpske iz BiH ukoliko Bošnjaci nastave sa majorizacijom nad Srbima. U jednom od poslednjih intervjua, međutim, tu pretnju je uozbiljio, govoreći da „postoji jedna sjajna ideja o kojoj smo nedavno mogli da čitamo“ – „da se RS izdvoji i napravi zajednicu sa Srbijom“. Uz pripajanje četiri srpske opštine na severu Kosova i vraćanje „srpskog predznaka Crnoj Gori“, kaže Dodik, „to sve bi nam dalo dugoročno rešenje za stabilnost Balkana“.
2. „Sjajna ideja“ je tekst nekadašnjeg britanskog diplomate Timotija Lesa, objavljen pod naslovom Disfunkcija na Balkanu 20. decembra u američkom časopisu Forin afers. Suočen sa promenama u međunarodnoj politici i činjenicom da uticaj EU na Balkanu slabi a magnetizam obećanog pristupa EU ne može da zaustavi nestabilnost u većini zemalja kandidata, Les predlaže pod komandom SAD „radikalan pristup kako bi se zadržao mir i uspostavila stabilnost u regionu“. To bi se, kaže, realizovalo stvaranjem „pravilno uređenih nacionalnih država“ – velike Srbije, velike Albanije i velike Hrvatske. Ergo, u nekoliko etapa hrvatski deo BiH pripojio bi se Zagrebu, Srpska postala deo Srbije, a bošnjački deo BiH bio zasebna država. Srbija bi još dobila sever Kosova, a možda i Crnu Goru. Tirani bi pripao veći deo Kosova, albanska „enklava“ u Crnoj Gori, većinski albanski delovi Makedonije i opštine na jugu Srbije, koje Les naziva „Preševska dolina“.
3. Na prvi pogled, Lesova ideja mogla bi da izgleda kao nova i primamljiva. Ali samo na prvi pogled. Jer ovaj plan prekompozicije Centralnog Balkana nije deo novih vetrova, koje u zapadnim centrima razduvavaju ojačane kontraelite. Bivši službenik Forin ofisa koji je radio i u britanskom konzulatu u Banjaluci, Les je deo liberalnih „starih elita“. Isto tako, Forin afers, u kome je Lesov tekst ugledao svetlo dana, časopis je notornog think-tank-a – Saveta za spoljne odnose – jednog od srca tame globalističke ideologije. Les je, dakle, stari, a novo u njegovom planu jeste tek model zadržavanja opadajućeg uticaja SAD u regionu i osujećenje rastućeg ruskog, što autor u svom tekstu i ne krije. Krije, međutim, nešto drugo: nastupajuće promene – posebno ukoliko dođe do saradnje SAD i Rusije u borbi protiv islamističkog terorizma, što izgleda kao prva tačka saglasnosti Putina i Trampa – teško da će netaknutim ostaviti depoe globalističkih nus-proizvoda – regrutne centre, poput Tetova, Prištine i Sarajeva, ili logističke i tranzitne punktove, poput Zagreba i Podgorice. Agresivna nervoza kojoj poslednjih nedelja svedočimo iz tih centara upravo je rezultat strahova od promenjenih okolnosti. Kad podrške više ne bude i kad provetravanje krene, mnoge države koje su SAD stvarale na Balkanu 90-tih pokazaće se u punom svetlu – kao propale države (failed states), nastale na političkom nasilju globalističke izgradnje nacija. Za to vreme, Srpska i posebno Srbija, ako ne podlegnu iskušenjima u prvoj polovini godine, dobiće priliku da budu prave oaze regionalne stabilnosti. 4. Lesova ideja je tako sakrivanje pištolja koji se puši i utapanje propalih država, celih ili u komadima, stabilnijim celinama. Sa druge strane, on nastoji da spasi uticaj SAD, posebno u okvirima hrvatske i albanske celine, kojima „daje“ i teritorije koje faktički ne kontrolišu, za razliku od Srba, kojima uglavnom „daje“ ono što već imaju. Les nastoji da „veliku Hrvatsku“ i „veliku Albaniju“ „ogradi“ novim granicama i spase ih dolazeće oluje zato što pravilno predviđa da će u novim okolnostima i albanski i hrvatski faktor biti u opadanju. Isto tako, Srbima je 90-tih u Dejtonu odgovaralo „ograđivanje“ interesa u Bosni, kad su i sami bili u opadanju. Radi se, međutim, o tome da se Srbima danas otvaraju nove karte, sa kojima bi, umesto o novom „ograđivanju“, mogli o sebi da razmišljaju ambicioznije – kao o glavnom lokalnom kreatoru promena na Centralnom Balkanu. 5. To defanzivno „ograđivanje“ problematično je i utoliko što gubitkom Preševa Srbija ostaje bez strateške veze sa Makedonijom i Grčkom na centralnobalkanskoj vertikali. Da i ne govorimo o tome da se odriče 90 odsto teritorije Kosova, i to u momentu kad je najgore za nas tamo već prošlo. Isto tako, pripajanjem Srpske dobija u Bosni teško branjivu granicu i očajne Bošnjake, potpuno zafarbane u ćošak bez ikakve perspektive, vruće pripremljene da budu jedino što im je preostalo – hrvatska pešadija. Bošnjaci su, sa svojom aktuelnom vladajućom garniturom, ostali bez saveznika, dok Lesova ideja pokazuje da su njihovi dojučerašnji zapadni zaštitnici rešili da ih još jednom žrtvuju zarad spasavanja svog uticaja. Zbog toga, veoma brzo, možda već tokom ove godine, Bošnjaci će biti prisiljeni da redefinišu svoju politiku iz 90-tih i uđu u ozbiljan dijalog sa Srbima kao rešenje njihovog fizičkog opstanka. Beograd bi, naravno, na svojim zapadnim granicama pre svega trebalo da brinu za Srpsku, ali ne bi smeo da gubi interes za celu Bosnu, utoliko pre što Bošnjaci, bez saveznika koji ih već ceo vek huškaju na Srbe, u osnovi jesu deo „srpskog sveta“. 6. Ne treba zbog toga biti agresivan i arogantan niti graditi velikodržavne ambicije i sanjati aneksiju Bosne. Ali se od Bošnjaka ne treba ni „ograđivati“. Umesto toga, nastupajuću krizu u regionu Srbija bi morala da iskoristi najpre za očuvanje svog mira, stabilnosti i jačanje suvereniteta (što sve, na žalost Timotija Lesa, podrazumeva dalje unapređivanje veza sa Moskvom), a odmah zatim i za formiranje srpskog kulturnog modela, koji bi baštinio kontnuitet 19-vekovne Srbije. Uz promenu ekonomskog modela, koja će politički biti moguća do kraja godine, Srbija bi već za desetak godina mogla da postane ne samo mesto najvećeg rasta u okruženju već i najpoželjnije mesto na Balkanu. To može biti formula i budućeg ujedinjenja Srba i model budućeg dijaloga sa Bošnjacima, Makedoncima i Crnogorcima. Važno je reći da izgradnja Srbija kao poželjnog mesta na Balkanu nikako ne bi trebalo da podrazumeva nekakav novi južnoslovenski pijemont. Ali ne treba ni bežati od mogućih budućih državnih saveza sa tim narodima, s tim što u njih valja ulaziti vođen isključivo srpskim interesom, dok će se za svoj interes Bošnjaci, Makedonci i Crnogorci pobrinuti sami. 7. Naravno, takav pristup, kome crtanje granica nije prioritet, nikako se ne sme mešati sa pasivnim nastupom Beograda u regionu, koji je obeležio poslednje dve decenije. Ako bi formalno pripajanje Srpske Srbiji na zapadnim granicama srpskih zemalja dovelo do stanja „večitog rata“, šta stoji na putu Beogradu da se već danas prema severu Kosova, severu Crne Gore i Srpskoj ponaša kao prema jedinstvenom kulturnom prostoru, naravno, pošto, zajedno s njima, odgovori na pitanje šta je to srpski kulturni model za 21. vek? Šta nas sprečava u većoj ekonomskoj saradnji na celom srpskom prostoru? Ko nam danas ne dozvoljava da, poput istočnih i zapadnih Berlinaca nekad, gradimo ceste koje su se posle rušenja zida nastavljale jedne na druge. Formalno ujedinjenje ne bi nas neizostavno dovelo do faktičkog (dovoljno je setiti se primera Treće Jugoslavije), ali faktičko bi nas svakako odvelo do formalnog. „Ograđivanje“ i crtanje granica, čak i kad je opravdano, jednostavniji je, ali neizvesniji put, jer stvara konflikte i krize. Širenje uticaja jedne poželjne zemlje plodotvornije je, nekonfliktno, i nije bez značaja da Srbija, prvi put posle sto godina, dolazi u priliku da tako nešto realizuje. Ima u tome i na koga da se pozove: dovoljno je da sledi poruke koje joj je o kulturi i prosveti ostavio mudri Stojan Novaković. Svakako bolji izbor od Timotija Lesa. Izvor: Novi Standard
