Piše: Željko Cvijanović1. Inauguracioni govor Donalda Trampa nije bio pobednički, onaj koji zatvara sukobe otvorene dok se penjao na tron i poziva naciju i elite da se ujedine iza njega. Bio je to govor za pre, a ne za posle bitke. Govor čoveka koji se tek sprema da bude pobednik, mobilišući prekarijat protiv elita. Rat protiv vašingtonskih elita Tramp je u kampanji nazivao „isušivanjem močvare“, što je bila jedna od desetak krucijalnih tačaka njegovog programa. Vreme između pobede i inauguracije, međutim, pokazalo mu je da to ne može biti samo jedna od programskih tačaka, već ona od koje zavise sve ostale. U Americi će, dakle, da pršti.
Istovremeno, nijedan predsednik SAD u svom prvom govoru nije poslao više poruka o unutrašnjim američkim problemima i nijedan nije poslao manje spoljnopolitičkih poruka. Ali malo je bilo američkih inauguracionih govora koje je spoljnji svet slušao sa toliko pažnje – možda samo Obamin iz 2009. godine, danas utopljen u razočarenju u njegova dva mandata. Po prirodi globalizovanog sveta, programski govor američkog predsednika, čak i onaj o unutrašnjim problemima, redovno ima globalni značaj. Osim toga, malo je država koje podvodimo pod imenitelj „političkog Zapada“ na koje Trampov govor protiv elita nije doslovno primenjiv. Rečju, prštaće u Americi, ali će prštati i širom Zapada.
2. Naravno, prštaće i na periferiji. Centralni Balkan, srećom, ne postoji na Trampovoj spoljnopolitičkoj agendi, i to govori mnogo, ali ne sve. Ako nas na toj agendi nema i ako Reks Tilerson gvozdenom metlom počisti Stejt deparment – a stvar je viđena budući da takva koncentracija klintonista po metru kvadratnom ne postoji ni na jednom mestu u Vašingtonu – ko će, recimo, da obezbeđuje novac za gotovo polovinu prištinskog budžeta? Ko će u DC ostati spreman da u ime viših ciljeva proguta kad Bakir Izetbegović, viđeni član Muslimanskog bratstva, izgovori da je islamistički terorizam u Bosni manja opasnost od Republike Srpske? Hoće li biti ikog sa tako visoko postavljenim ciljevima da štiti Mila Đukanovića, poslednjeg svetskog kuma preddigitalne ere?
Centralni Balkan nije u Trampovm notesu, i svako će mu biti, kako sam priznaje, važnije da ustanovi razliku između Hezbolaha i Hamasa. To što nas nema u notesu, znači da Trampova Amerika nema nameru da nas zapali, što je već po sebi ozbiljan dobitak, budući da je taj požar za administraciju njegove konkurentkinje bio već viđen. Znači li to da su opasnosti za Srbiju i Srbe prošle? Ne znači. Idemo redom. 3. Pad interesovanja Amerike za zemlje Centralnog Balkana, i to u situaciji kad se ovamo umesto Amera više ne mogu poslati o sebi zabavljena Nemačka i rastočena EU, većinu novonastalih država odvešće u stanje nestabilnosti, sve dalje od šansi za samoodrživ opstanak. Rečju, bez zaštitnika koji su ih osnovali i držali im glave iznad vode, one se vraćaju u prirodno stanje, u kome važi pravilo da unutrašnja snaga svake države znači taman toliko njene stabilnosti i ni mrvu više. Problem je i što su sve te novostvorene države, dok su imale američkog pokrovitelja, grizle neuporedivo više nego što su mogle da podnesu. Recimo, Hrvatska je dve decenije glavni obaveštajni punkt za destabilizaciju Srbije a Crna Gora isto toliko uporišna tačka za svaku vrstu političkog pritiska na Srbiju. Da li su to mogle bez Amera? Naravno da nisu. I šta će sad, kad taj zalogaj njihova unutrašnja snaga ne može da proguta? Povući će se u sebe i baviti se sobom? Neće, jer će tako nestati, i one to dobro znaju. Šta će da rade, nedavno je pokazala Kolinda Grabar Kitarović, kad je odletela u Vašington kako bi Trampovoj administraciji izjavila večnu lojalnost i upozorila je na Srbe kao permanentni remetilački faktor i pretnju miru na Balkanu. Od sve volje da se vidi sa Trampovim ljudima, najdalje što je dobacila bili su senator Marko Rubio i Dejmon Vilson iz Atlantskog saveta. To je, poređenja radi, isto kao da hoćeš da se približiš Vučiću, pa to uradiš preko Vuka Jeremića i Velje Ilića, i to baš ovih dana. 4. Lako je smejati se Kolindi, ali valja sasvim ozbiljno uzeti u obzir da je za Zagreb, Sarajevo, Podgoricu, Prištinu i Tiranu od životne važnosti da na Srbima zadrže ludačku košulju navučenu 90-tih i nikad sasvim skinutu. Upravo to je svrha celog niza sinhronizovanih provokativnih izjava – od poređenja Srpske i ustaške NDH Valentina Incka, do tvrdnji Grabar Kitarovićke, Mustafe Cerića i Hašima Tačija o fašizmu u Srbiji. Ako ne uspeju lobiranjem u zapadnim centrima, susedi će biti spremni na svaku vrstu provokacija, pa i izazivanja nestabilnosti u regionu. Jer – nota bene! – zadržavanje ludačke košulje na srpskoj glavi za njih je pitanje svih pitanja. Da bi se izmerilo koliko daleko se može ići sa tim provokacijama, valja imati u vidu jednu stvar: jedini način da se Amerika vrati na Balkan jeste rat na Balkanu. Biće, dakle, veoma teško izdržati takve provokacije, i to bi pre svega Dodik i Vučić morali da imaju u vidu. Srbi se ne smeju navući. 5. Ali samo izbegavati provokacije i izazivanja nestabilnosti nije vrh mudrosti niti strategija pobednika. Zato će igrati mudro s tim biti utoliko teže što Srbi u isto vreme moraju da postepeno i uporno pomeraju granice političkog ponašanja u pravcu novog odnosa snaga. Naravno da je moglo i veštije, i mudrije, i efikasnije, tek srski voz iz Beograda za Kosovsku Mitrovicu je, pored nekoliko otvorenih rizika i promašaja, imao i nekoliko vrlo važnih pogodaka. Prvo, poslužio je da se prvi put posle mnogo vremena pošalje poruka da Beograd neće dozvoliti nikavo nasilje nad Srbima na Kosovu. Ta poruka ubuduće će za srpsku vlast imati snagu obaveze, a za Albance ozbiljne opomene. Drugo, vozom je ozbiljno testiran međunarodni faktor. Rusi su nas jasno podržali, i to na godišnjoj konferenciji za medije Sergeja Lavrova. Amerikanci su se javili sa proalbanskom izjavom, ali tek na nivou ambasade u Prištini. Evropljani su balansirali izjave, trudeći se da direktno ne optuže nikog, mudro tvrdeći da je bolje gledati u budućnost nego u prošlost. Naravno, druga je stvar šta su iza zavese i jedni i drugi savetovali Albance, tek činjenica je sledeće: da je tako dizajniran voz put Mitrovice krenuo pre šest meseci, i iz Vašingtona i iz Berlina bu nam nebo srušili na glavu. I, konačno, treće: voz je pokazao da najžešći otpor sinhronizaciji srpske politke sa promenom odnosa snaga neće doći ni iz Vašintona ni iz Berlina, pa ni iz regiona, već iz same Srbije. Teško da je bilo viđenijeg pripadnika pete kolone – od NVO do vlade – da Tomislavu Nikoliću, zbog pomena mogućnosti slanja vojske na Kosovo nije napisao otvoreno pismo ili bar tvit da ne računa na njega. Svega je bilo u tih nekoliko dana – i generala koji su tvrdili da u Srbiji „nema ko da ratuje“ (hej, generala!), preko nevladinika koji su izazivali incidente, do opozicije koja je tražila način da profitira na greškama umesto da podrži dobitke, sve do medija koji su danima vaspitavali Srbe o prednostima živih ništaka nad mrtvim junacima. 6. Naravno, Srbija treba da se čuva rata, pored ostalog i zato što bi joj on danas odgovarao manje nego bilo kome u okruženju, ali i da se priprema za trenutak kad izbora nema, utoliko pre što su oni itekako mogući. U međuvremenu – kako je neko pametan ovde već primetio – valjalo bi, poput voza za Kosovsku Mitrovicu, dizajnirati sve vozove, autobuse i vozila gradskog prevoza koji voze po Srbiji. Tako bi se Srbi posle duge pauze počeli privikavati da i oni i njihova država imaju nekakve nacionalne i državne interese i da se oni ne iscrpljuju u tome da uvek i svuda valja postupiti u skladu sa interesima naših protivnika. Ko se seća kako je pre samo neku godinu postavljanje ćiriličnih napisa na autobuse u Novom Sadu izazvalo nezapamćenu histeriju, neće to biti ništa lakše nego proterati voz pored Tačijevih specijalaca. Taj posao Donald Tramp naziva „isušivanjem močvare“. Iako teška, stvar je veoma jednostavna – ili je isušuješ ili si močvara. Takvo je vreme, teško da ima trećeg. Izvor: Novi Standard
