Pravda

Piše: Miroslav Lazanski Istina, ne bih se mnogo iznenadio da upravo gospođa Merkel bude ta koju će novi predsednik Donald Tramp prvu pozvati telefonski. Iako ju je nedavno propisno „izribao“. Videćemo, London ili Berlin. Čudnovat je odnos koji se tokom decenija razvio između SAD i Nemačke: svaka teza je tačna, ali i njena suprotnost. Jedinstvena priča o uspesima, partnerstvu na planu bezbednosti i ekonomskoj saradnji, ali i priča o žestokoj konkurenciji. Naime, Evropa nikako da postane ravnopravan partner SAD, dok Amerika već duže diskretno, a sada pod Trampom i javno, predbacuje evropskim saveznicima nedovoljna izdvajanja u vojne budžete, iako je zauzvrat sve vreme imala poslušnog mlađeg partnera bez samostalne strategijske perspektive. Zapravo, Amerikanci su prema Nemcima naizmenično praktikovali tri stava: sve dok nema neslaganja Vašington sa neskrivenim emocijama patetično govori o uspešnom prijateljstvu. Čim se jave mali sukobi, raspoloženje se naglo menja u američku uvređenost. Svaka suzdržanost sa nemačke strane, Irak 1991. i 2003. godine, izaziva bes Amerikanaca. Ako i tada Nemci ne promene stav, onda sledi treća varijanta: kao slučajno „međunarodna zajednica“ baš tada počinje diskusiju o greškama nemačke izvozne privrede, počinje rasprava o kaznenim merama. U toj trećoj varijanti Amerikancima više nije potrebna ni „međunarodna zajednica“, dovoljno je da nemačka auto-industrija bude u SAD optužena za prikrivanje fabričkih grešaka na automobilima. Kazne su u milijardama dolara. Dolaskom Donalda Trampa u Belu kuću, akcenat američke politike prema EU pomera se na ovu oštriju varijantu. On to i ne krije, jer je sa evrom kao zajedničkom valutom Evropa prvi put ozbiljno osporila ulogu Amerike kao svetske sile. Ekonomski rezultati EU polako se bliže ili su već nadmašili rezultate SAD, i to zahteva novu koncepciju odnosa sa dve strane Atlantika. I dalje postoji zajednica vrednosti i svojevrsni identitet zapadnog društva, ali nema više političke ideologije koja bi bila izazov ideji pluralističke demokratije. Nema više komunizma. Dakle, menja se odnos između Amerike i EU, Angela Merkel je na kritike Donalda Trampa odgovorila „kako je sudbina Evrope u evropskim rukama“. Videlo se 1914. i 1941. kako je to bilo kada je sudbina Evrope bila u evropskim rukama. Upravo je ta „sudbina Evrope u evropskim rukama“ poslužila Amerikancima da Evropu 1945. shvate kao ratni plen. Pa su je još jednom shvatili kao ratni plen 1991. godine, istina tada istočni deo Evrope. Kako će Donald Tramp sprovoditi svoju spoljnu politiku, promene koje je najavio, pored otpora u Kongresu – i demokrata i dela svojih republikanaca? Kada je odlučio da bombarduje SR Jugoslaviju 1999. Bil Klinton se nije konsultovao sa Kongresom, na taj način samo je sledio primer Harija Trumana koji je angažovao američke trupe u Koreji bez prethodne dozvole američkih parlamentaraca. Isto su uradili i Ričard Nikson u Indokini i Ronald Regan u Centralnoj Americi. Kongres može da se protivi politici administracije, ali on ne može da je promeni niti da predloži neko koherentno rezervno rešenje. Spoljnopolitički odbori Senata i Predstavničkog doma često su osuđivali politiku Bele kuće, ali nisu predlagali nikakvu strategiju kao zamenu. Gotovo svaki predsednik SAD posle Drugog svetskog rata smatrao je da mu je dozvoljeno da obmane američki narod u pogledu suštinskih pitanja spoljne i vojne politike. Lindon DŽonson je 1964. godine, nekoliko nedelja pre nego što je izabran, bez oklevanja obećao suprotno od onoga što je već odlučio da će uraditi u Vijetnamu: „Nismo spremni da naše momke pošaljemo na put od gotovo 15.000 kilometara, Azijati mogu sami da se brane“. Tada ga je podržavalo 42 odsto anketiranih lica, kada su američki momci stigli u Vijetnam podržavalo ga je 72 odsto anketiranih. Kada se u javnosti SAD spomenula ideja da se američki vojnici nađu u borbenim operacijama u Kambodži – ta ideja imala je podršku od samo sedam odsto ispitanika, kada je Nikson izdao naređenje da vojnici tamo i odu, to je podržalo 50 odsto anketiranih građana. Karakteristika američkog izbornog sistema, uz često izjašnjavanje, svake druge godine za Kongres, a svake četvrte godine za Belu kuću, jeste i tendencija javnog mnjenja da se okupi oko svog predsednika u krizama, ratovima i u svim drugim prelomnim trenucima istorije. Donald Tramp je obećao da će promeniti Ameriku, još više da će promeniti odnos Amerike prema ostatku sveta. Da mu poverujemo, jer inauguracija je bila baš na Svetog Jovana i kao što mi reče gospodin Marko Umičević, vlasnik fabrike cipela u Banjaluci: „To nije slučajno“. Gospodin Umičević je prvoj dami gospođi Melaniji Tramp poslao na poklon dva para cipela i tako je ušao istoriju. A kreacija, pojava i držanje gospođe Tramp na inauguraciji bila je vrhunac elegancije. Divan dan za Balkan. Izvor: Politika