Piše: Aleksandar Pavić Nema sumnje da je Trampov šef kabineta – što je inače jedna od najjačih političkih funkcija u SAD, daleko jača nego kod nas – Rajns Pribus šefu Predstavništva Republike Srpske u Vašingtonu Obradu Kesiću veče pre inauguracije rekao „mi volimo Srbe“.
Na prvom mestu, Kesić – koji dugo radi i cirkuliše u Vašingtonu u političkim krugovima koji nešto znače – nije neko ko bi olako tako nešto izgovorio, a kamoli pogrešno preneo reči jednog od najmoćnijih ljudi u Trampovoj Americi. Najpre zato što je, osim što je srpski patriota, pristojan čovek i profesionalac, a takođe i zato što zna pravila igre, i da bi mu pogrešno preneseni razgovor sa
Pribusom verovatno bio i poslednji, odnosno bar poslednji koji bi predstavljao išta više od pukog protokola.
Drugo, samo mesto gde se susret desio bilo je plodno tle za tu vrstu razmene: na prijemu Helenske inicijative (Hellenic Initiative) – globalne grčke nevladine organizacije koja je između ostalog povezana sa Grčkom pravoslavnom crkvom. A za one koji ne znaju Grci i Srbi u rasejanju, pogotovo oni okupljeni oko pravoslavlja, imaju dosta veću sinergiju i osećaj zajedništva i savezništva nego što ga imaju na svom matičnom prostoru neumrlog Romejskog carstva. To je nešto što valja preneti, odnosno vratiti nazad na naše prostore, i to što pre – ali to je tema za drugi put.
Kesić je bio, dakle, skoro pa „među svojima“. I to ne samo po kulturno-verskoj osnovi već i po geopolitičkim afinitetima i antipatijama. A za one koji nisu registrovali na prijemu su bila bar trojica Grka-pravoslavaca koji su članovi užeg ili šireg Trampovog tima, uključujući i samog Pribusa. Od njih je bilo prirodno tako nešto čuti.
Trampov govor praznik za srpske uši
Treće, ima razloga da i sama Trampova administracija, bar u nekom metafizičkom smislu, „voli Srbe“. Jer zapalo nam je da budemo prvi aktivni antiglobalisti na severnoj hemisferi, dok to još nije bilo ni pošteno artikulisano, a kamoli globalno popularno – i, da je bilo više kičme u Beogradu tokom 90-tih, bili bi i uspešni(ji). A, kao što sada već svi znaju, i zbog čega ološ-elite i njihov liberal-neokon-multikulti bašibozuk uopšte nisu dobro spavali u noći između Sabora Svetog Jovana Krstitelja i 21. januara – Trampov inauguracioni govor je vrvio od antiglobalizma.
Samo ove dve rečenice – „Težićemo prijateljstvu i dobroj volji sa svim nacijama sveta, ali sa razumevanjem da je pravo svih nacija da svoje interese stave na prvo mesto. Ne nastojimo da nametnemo naš način života bilo kome, već da ga učinimo svetlećim primerom za sve druge“ – trebalo bi da predstavljaju muziku za srpske i sve druge normalne uši. Četvrto, potencijalno ispunjavamo ključnu stavku Trampovog programa, odnosno vizije, koja je skoro u ravni ideologije. Kao narod (dakle, ne one naše anahrone političke „elite“, koje još uvek robuju klintonizmu), prirodni smo neprijatelji klintonističke, odnosno globalističke zaostavštine na ovim prostorima, od savezništva sa teroristima, islamistima, narko-mafijom i krimi-kartelima, do daljeg vazalstva prema Briselu, Berlinu i njihovoj soroševsko-globalističkoj, antiistorijskoj viziji Evrope. Trampu bi u borbi sa globalističkom hidrom koja mu tek predstoji bilo itekako korisno da pokaže i dokaže pogubnost njene zaostavštine gde god mu se za to ukaže prilika. A zatim i da je demontira. Jer, kao iskusan čovek od akcije, on je vrlo svestan opasnosti zaostalih mina i neraščišćenog terena u pozadini fronta. Dodikova Republika Srpska je već pokazala kapacitet i spremnost da bude deo takvog projekta. Zato nije slučajno što je Dodik dobio pozivnicu na inauguraciju, dok drugi sa ovih prostora nisu – bivajući najverniji vazali ne Amerike već gubitnika na američkim izborima. Bar neko bitan u Trampovom okruženju zna i za Dodika i za Srpsku i za borbu koju su vodili svih ovih godina. A Kesićevo prisustvo na prijemu Helenske inicijative je više nego jasan dokaz da se na tome i radilo proteklih godina. Kao što odsustvo nekoga ko zastupa interese Republike Srbije isto mnogo toga govori. Povratak nacionalnom principu vladanja U skladu sa krilaticom „Amerika na prvom mestu“, Trampu i njegovoj ekipi nacionalista će biti vrlo važno da se i druge zemlje vrate nacionalnom principu vladanja i međunarodnog delovanja zbog sledećih razloga: a) Biće im lakše da prave bilateralne sporazume, koje će očigledno favorizovati u svojoj međunarodnoj politici; b) Biće im lakše da biraju saveznike na bilateralnoj nego na multilateralnoj osnovi. Na primer, lakše im je da obnove delotvorno savezništvo sa Velikom Britanijom izvan EU – a Trampov prvi zvanični susret sa nekim stranim liderom države biće upravo sa Terezom Mej – bez briselskih posrednika i njihove anahrone i ideologizovane birokratije. Lakše im je da razmišljaju prvenstveno o svojoj vojsci i povratku njene moći neopterećeni rusofobičnim imperativima i atavizmima baltičkih državica i Poljaka. Lakše im je, nadovezujući se na prethodnu tačku, da razmotre operativno savezništvo sa Rusima u globalnoj borbi protiv islamskog terorizma bez zvocanja antiruskih kompleksaša unutar NATO, ili titranja neokolonijalnim fantazijama bivših evropskih sila. Nije, dakle, nimalo iznenađujuće što su se u nedeljama pre inauguracije neki Trampovi ljudi raspitivali koja će zemlja sledeća da napusti EU i što je sam Tramp za londonski Tajms otvoreno rekao da misli da će i druge zemlje da je napuste. Tramp i njegova ekipa za to navijaju, čega su poraženi obamo-klintonisti okupljeni oko bunkera Angele Merkel potpuno svesni i od čega ih hvata jeza; v) Biće im lakše da sklapaju bilateralne trgovinske sporazume do kojih im je stalo ako ne moraju da se suočavaju sa jakim trgovinskim blokovima, birokratijama i organizacijama; g) Svakako im je u interesu da se razbiju koncentracije globalističke moći gde god je to moguće. Jer, kao i svi iskusni igrači, znaju da se tako moćan neprijatelj ne predaje tek tako, pogotovo kad ima toliko toga, odnosno sve da izgubi. Peto, mi smo na prvoj liniji borbe protiv glavnog i jedinog vojnog neprijatelja kog je Tramp u svom govoru izričito pomenuo – Radikalnog Islamskog Terorizma (velika slova su iz samog govora, sa zvaničnog sajta Bele kuće), s namerom da se „izbriše sa lica zemlje“. I jedini koji smo mu kao narod bili i ostali iskreni i prirodni protivnici na ovim prostorima. Neka Tači, Haradinaj, Izetbegović, Ahmeti – ali i njihovi slovenački, hrvatski, montenegrinski, makedonski, albanski, austrijski i drugi perači novca i jataci o tome razmisle. A i oni među nama koji bi s njima da se „sporazumevaju“ i dodatno ih legitimišu. Imamo priliku da kroz aktivno učešće u toj borbi demontiramo važan deo četvrtvekovnog antisrpskog nasleđa poraženih globalista na našim prostorima. Ravno bi bilo nacionalnoj izdaji da na tome već sad ne počnemo da radimo. Sa obe strane Drine. Ne smemo ostati taoci gubitnika Što nas sve dovodi to pitanja – čak i ako neki bitni Trampovi ljudi „vole Srbe“, čak i ako je Trampov stric, po kome Donald ponosno nosi svoje srednje ime DŽon, neposredno upoznao Srbe preko Tesle i njegove zaostavštine – da li je to samo po sebi dovoljno? Naravno da ne. Smešno je tako nešto uopšte i pomisliti kada znamo da se do imetka od više milijardi dolara ne dolazi na osnovu gajenja nekritičkih simpatija ili sentimentalnih afiniteta. Vakuumi se uvek popune. Ako nas ne bude bilo „za stolom“, ako se sami ne budemo nametnuli, ako se ne izborimo za priliku da pokažemo da „govorimo istim jezikom“ – kao što se očigledno svih ovih godina trudila – i trudi (već se u neformalnim razgovorima sa Trampovim pristalicama ističu predlozi za ukidanje kancelarije visokog predstavnika) – Dodikova Srpska i njen predstavnik u Vašingtonu, biće propuštena (još jedna) istorijska prilika. O tome šta i kako je nešto detaljnije napisano u članku pisanom neposredno posle američkih izbora. No valja iznova podvući: ne treba da se pecamo na britanske lažnjake o „prekomponovanju granica“. Ima vremena za to, to je nešto što će biti logična posledica uspešnog sinergijskog delovanja sa najavljenom rusko-američkom antiterorističkom/antislamističkom osovinom. Umesto momentalnog otvaranja priče o granicama, što bi nas opet stavilo u fokus negativne pažnje, čini se da bi bilo svrsishodnije da pažnju najavljene međunarodne koalicije fokusiramo na glavne neuralgične tačke u regionu: Izetbegovićevo islamističko-terorističko gnezdo i prištinski narko-mafijaški i teroristički centar. Borbom protiv njih, jačaćemo i sopstvene državne i savezničke kapacitete. Gađajući islamističko Sarajevo jačamo ne samo Republiku Srpsku već i normalniji svet u ostatku BiH. Ciljajući neonacističko-mafijaško-terorističku Prištinu, jačamo Srbiju i destabilizujemo samu ideju Velike Albanije – koja bi ako bi se, ne daj Bože, proširila na deo Kosmeta, postala „nosač aviona“, odnosno odskočna daska za narko-terorizam i njegovo širenje, i na našem i na širem evropskom prostoru. Uostalom – ko god je gledao Trampovu inauguraciju, nije mogao da ne uoči njen jasni, izraženi judeo-hrišćanski karakter. Naša pravoslavno-hrišćanska tapija na celo KiM mora da bude jasno istaknuta. Treba ponoviti i to da ne smemo da ostanemo taoci političkih centara moći i grupacija koji su interesno ili na drugi način vezani za gubitnike na američkim izborima i njihove evropske izda(j)n(i)ke. Od životne važnosti nam je da aktivno učestvujemo u najavljenoj borbi za globalnu rehabilitaciju nacionalne države. Ako sve svoje napore, talente, veru, državotvorni osećaj i vojničku sposobnost uložimo u novi početak najavljen na Jovandan u Vašintonu, čak i oni koji nisu znali za nas ili su bili zatrovani sistematskim soroševosko-globalističkim lažima o nama, a imaju udela u tom novom početku – umeće to da cene. Čak ne moraju da nas vole. To je boljka od koje bi ionako trebalo da prestanemo da patimo. Dovoljno je samo da to mi sami ponovo počnemo da radimo. Izvor: Fond strateške kulture
