Nakon pada sa vlasti 2012. godine Tadić je - umesto da uživa u privilegijama bivšeg predsednika, filozofira iz rezervne kancelarije i troškari političku dividendu kao savetnik za ovo i ono, što rade svi državnici sveta kad im istekne rok trajanja - uporno tražio (i našao) strminu niz koju se kotrlja i dan-danas, odirući deo po deo sopstvenog dostojanstva i kredibiliteta čiji dronjci vise po političkoj margini. Dok se na kraju potpuno ne ulupa i sam ne pretvori u krpu.

U sličnoj situaciji je trenutno aktuelni predsednik Srbije koji je na početku mandata još i umeo da natukne nešto o političkoj penziji kad mu mandat istekne, ali sad kad je taj trenutak pred vratima, on bi ipak da u Bajčetinu i dalje ide samo vikendom i službenom limuzinom. I da još pet godina obitava na Andrićevom vencu, deli ordenje, napiše još neku platformu o Kosovu pošto se onim prethodnim izgubio svaki trag, s vremena na vreme se zagrli sa Putinom ili Kolindom i izrekne neku novu "mudrost" na opšte veselje satiričara i dežurnih spadala sa društvenih mreža.

Problem sa Nikolićem je što se stvar ne završava samo na šali-komici, već što on obično ne propusti priliku da u političkoj staklari razbije neku skupocenu vazu.

Samo on zna koliko je vagao između opcije da se povuče i želje da zaigra na još jedan mandat, ali je očigledno da je "volja za moć" prevagnula nad "ljubavlju prema unucima", pa se nakon problema sa "šarenim vozom" za Kosovo naprasno dosetio da je vrhovni komandant Vojske i poslao Dragicu da mu očetka ratničku uniformu. Jedino što su mu bojni pokliči zvučali nekako kao izborne parole.

I Slobodan Milošević se svoga unuka setio tek kad je definitivno shvatio da je izgubio izbore i da više neće moći da se igra s državom i narodom, pa se onda naprasno dosetio kako će sad imati vremena da se zabavlja s unukom. Toma bi, očigledno, da sačeka da mu unuci još malo porastu i da se još pet godina hvale kako im je deda predsednik.

Svakakve i nikakve, zavisno iz kog ugla se gleda, ali tragika Nikolićevog položaja je što od njega praktično ništa ne zavisi, pa čak ni sam čin kandidature, ma koliko on tvrdio da "boljeg kandidata od njega nema". Ono, niko ga ne može sprečiti da se kandiduje, ali ako to uradi kao usamljeni jahač, ne gine mu ona trnovita strmina Borisa Tadića u čijem podnožju će ga ovaj čekati i zajedljivo mu saopštiti "kako to nije ništa, da će proći i da boli samo prvih pet-šest godina..." I teško da će, osim uže familije i Stanislave Pak, biti još mnogo onih koji će saosećati s njim pri tresku o ledinu.

Cvijetin Milivojević, politički analitičar i direktor PR agencije "Pragma", ovako vidi izlazni rezultat ovog hazarderstva:

- Kandidatura mimo Vučićeve volje mu može biti koristiti samo ukoliko ima nameru da se i dalje bavi politikom, zato što bi mu tih nekoliko stotina hiljada osvojenih glasova mogla biti baza za neku buduću stranku. Tu bi se okupili nacionalisti, natofobični, evroskeptični, rusofili, ali ne mislim da će se Nikolić na to odlučiti jer je u političkom zenitu - kaže Milivojević.

Đorđe Vukadinović, direktor Nove srpske političke misli, smatra da predstojeći predsednički izbori jesu Nikolićev poslednji voz, ali je pitanje da li će ga uhvatiti ili propustiti.

- Dilema je da li će biti kandidat vlasti, a neizvesno je da će biti. I on je sam sebe doveo u nultu poziciju da zavisi od milosti i nemilosti njegovog političkog sina kome je omogućio, što činjenjem što nečinjenjem, da postane apsolutni gospodar i u stranci koju mu je prepustio i u Srbiji. Na neki način Nikolić je u pravu kada kaže da Vučić, osim ako se sam ne kandiduje, nema boljeg kandidata od njega, zato što je u nekoliko kritičnih momenata kao što je Briselski sporazum ili smena policijskog vrha jasno i nedvosmisleno podržao Vučića. On je njemu zahvalan i solidan kandidat i nije tačno da ne bi mogao da pobedi ukoliko bi imao iskrenu podršku Vučića i koalicije - procenjuje Vukadinović, i napominje da je malo verovatan scenario da će se Nikolić kandidovati mimo podrške vlasti i tako naneti štetu kandidatu vladajuće koalicije, uprkos tome što u opoziciji to priželjkuju.

Kako god, Nikolićeva politička sudbina je u rukama Aleksandra Vučića i surovo je svestan da mu vizu za produženi boravak u Starom dvoru overava samo interes i procena omnipotentnog predsednika Vlade. Ukoliko se u to uklopi i dobije u leđa vetar Vučićeve medijsko-stranačke mašinerije, ima velike šanse da odsanja još jedan predsednički san. U suprotnom, naći će se u poziciji da na sopstvenoj koži oseti strašni bol političkog oceubistva. Isti onaj koji je osetio njegov politički otac Vojislav Šešelj kad je hteo da presvisne u ćeliji Haškog tribunala saznavši da mu se stranka pocepala, a da su glavni izvođači radova bili njegova desna i leva ruka.

Računa li Nikolić možda i na izvesni osećaj duga kod Aleksandra Vučića s obzirom na činjenicu da je svojom pobedom na predsedničkim izborima omogućio Srpskoj naprednoj stranci da dođe na vlast, a istu testamentarno zaveštao upravo Vučiću, nakon što je odlučio da bude "predsednik svih građana"? Upravo u tom potezu Milivojević vidi kardinalnu grešku Nikolića, koja mu sad dolazi na naplatu.

- Tomislav Nikolić će vrlo verovatno tražiti od Aleksandra Vučića da poravnaju račune. Ukoliko se Vučić bude kandidovao za predsednika, onda bi, ako bi hteo da ispoštuje pravilo koje je sam nametnuo, morao da podnese ostavku na mesto prvog čoveka stranke i "firmu" vrati Tomislavu Nikoliću i da onda od njega traži podršku na izborima. S tim što mislim da Nikolić neće tražiti mesto predsednika vlade, ali stranku hoće. U tom slučaju, Vučić bi se našao u poziciji Jovana Bez Zemlje, jer iskustvo govori da u Srbiji ne možeš biti predsednik ili premijer u punom kapacitetu ako istovremeno nisi i predsednik stranke. Teško da će on to uraditi. Najrealnija opcija je da Vučić bude predsednički kandidat i da zadrži sebe na čelu stranke, a onda više neće biti ni bitno ko će biti premijer - neki Mirko Cvetković će se naći, bio to Stefanović, Selaković, Mali... - kaže Milivojević.

A šta će biti s Nikolićem? Ako proceni da će ga bivša stranka i njen lider ostaviti na cedilu, može eventualno pokušati da je pocepa, s tim što teško da ima kapacitet da nanese štetu koju Vučić ne može efikasno sanirati. Ako se, pak, uzda u to da će mu se Vučić revanširati, živi u zabludi jer je kod njega taj osećaj duga odavno izbledeo, naročito nakon dva izborna ciklusa u kojima je aktuelni premijer dobijao i učvršćivao vlast na sopstveno ime i rejting i već odavno je iskreno ubeđen da je od njega sve počelo. Od svih dugova, oni politički se najbrže zaboravljaju, zna to dobro Nikolić, koji i sam u tom smislu dođe nešto Vojislavu Šešelju.

Može da se uzda samo u Vučićev interes i ako se u njega uklopi, onda ima neke šanse. Pitanje je samo da li bi to bio i interes onih "svih građana" kojima bi Nikolić još pet godina da predsedava. Teško, tako mi svih stiropora, štrajkova glađu, žutih ljudi i džakova s izbornim listićima iz kontejnera.

- Jedna od opcija za Nikolića je i da se časno izvuče, ali tu ima jedan problem. Ako ima imalo domaćinske časti, obraza i poštenja, morao bi da odgovori na mnoga pitanja na primer, kako to da se sad dva meseca pre isteka mandata i pre novih izbora setio da priča da je Briselski sporazum definitivno i formalno i pravno priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije. I zašto je on lično kao predsednik Srbije dva puta naredio Ustavnom sudu Srbije da ne sme da se bavi sadržinom Briselskog sporazuma koji se tiče upravo krnjenja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije. Dva puta je i otćutao i dan-danas ćuti na činjenicu da njegove platforme o Kosovu čuče u nekoj Vučićevoj fioci. Mora da odgovori šta je radio i zašto je tako radio. Da li je to učinio zbog nekog pritiska iznutra ili spolja ili se sa tim prećutno slagao - kaže Milivojević.

- Nikolić je čovek sa dugom kilometražom u politici i dugo je bio odličan broj dva, ali kad mu je sudbina poklonila priliku da bude broj jedan, tu se nije najbolje snašao. Kao da sam nije verovao da se tako nešto može dogoditi. Sad je ostalo da se uzda malo u Vučića, malo u Putina, da će mu biti pružena još jedna šansa. Od njega malo šta zavisi - kaže Đorđe Vukadinović.

Izvor: Blic