Pravda

Piše: Dušan Proroković Prvi mirovni sporazum, potpisan između egipatskog faraona Ramzesa Drugog i hetitskog vladara Hatušila Trećeg 1270. godine p.n.e. često se navodi i kao prvi sveobuhvatni međudržavni sporazum. NJime je utvrđeno da se dva vladara neće međusobno napadati, da će priteći u pomoć jedan drugom u slučaju napada nekog trećeg, da će se vršiti ekstradicija političkih begunaca, regulisan je deo ekonomskih odnosa i pitanje nasledstva hetitskog prestola. Još pre tri milenijuma su političari zaključili kako usmeni dogovori nisu dovoljni. Oni ne predstavljaju solidnu osnovu za razvoj odnosa i održavanje mira. Podložni su raznim tumačenjima, a poseban problem je što sa promenom vladara, onoga koji je učestvovao u dogovoru, prestaje i njegovo važenje. Pisanim sporazumima je obezbeđivana dugoročna stabilnost. Istina, i kroz istoriju i danas je bilo situacija kada jedna strana izvrdava da ispuni ugovora ili ga direktno krši. Ali ta strana onda gubi politički legitimitet i suočava se sa opštom osudom, kako od ostalih aktera, tako i od domaće i međunarodne javnosti. Često se grubo kršenje sporazuma završava krvavim pobunama ili prevratima. Petar Treći Romanov, unuk Petra Velikog, kome je put do trona prokrčila tetka-carica Jelisaveta održao se kao vladar svega 186 dana između ostalog i zbog samovolje i kršenja sporazuma potpisanih sa Francuskom i Austrijom. Pošto mu je otac bio vojvoda od Holštajna-Šlezviga vukao je na stranu Prusije, zanemarujući međunarodne obaveze. Plemstvo predvođeno braćom Orlov ga je zbacilo i na vlast dovelo Katarinu (pored Petra, ostaće još jedina u ruskoj istoriji sa pridevom Velika) koja nije imala ni kapi ruske krvi, a pre dovođenja u Petrograd je bila mlađa kneginja siromašne državice Anhalt-Cerbst. Potpisano ostaje. Dok se ne potpiše novi ugovor, stare obaveze se moraju poštovati. U politici nema usmenih dogovora. Ili, ako ih ima, ograničeni su na unutrašnju politiku i relativno kratko trajanje. Zbog toga i izjava premijera Vučića kako postoji usmeni sporazum sa NATO da oružane formacije kosovskih Albanaca neće moći da deluju u srpskim sredinama deluje neverovatno. S obzirom na to da je premijer u svojoj generaciji bio jedan od boljih studenata Pravnog fakulteta, u određenoj meri su i nepojmljive. Pravnik tako nešto ne može govoriti. NATO je, očekivano, kako saznajemo iz nezvaničnih izvora, brzo sve demantovao. Još je i dodatno da "kosovske vlasti ne moraju od Kfora tražiti odobrenje za upućivanje svojih policijskih snaga širom Kosova". Čak i da postoji usmeni dogovor, zašto bi on obavezivao NATO? Poslednji politički gaf sa usmenim dogovorima je napravio Boris Jeljcin. Praveći niz ustupaka prema SAD, tadašnji predsednik Rusije je rekao kako je od DŽordža Buša dobio garancije da se NATO neće širiti na istok, te da bezbednost zemlje neće biti ugrožena. Samo deset godina kasnije, Estonija je postala punopravna članica, a njena istočna granica je udaljena svega oko 170 kilometara od centra Sankt Peterburga. Da li je to ugrozilo bezbednost Rusije? I šta je značio usmeni dogovor Jeljcin - Buš kada odavno nijedan više nije bio na vlasti? Sudeći prema poslednjim dešavanjima i tumačenjima šta je tokom pregovora između Beograda i Prištine dogovoreno, Srbija je u ozbiljnom problemu. Vraćamo se na staru priču, definisanu još 2008. godine o američkoj "strategiji mekog prizemljenja Srbije". Nizom sporazuma je neophodno predavati nadležnosti Prištini dok se, u jednom trenutku, taj proces potpuno ne zaokruži. A onda za Srbiju ili više neće biti izbora, ili će Albancima biti svejedno da li ćemo ih priznati i de jure. Istina, ovaj proces teče sporije nego što su Amerikanci planirali, ali nam je to slaba uteha. Previše smo dali, a zauzvrat nismo dobili gotovo ništa. Usmeni dogovori, obećanja, tapšanja po ramenu i lepe reči se ne računaju. Izvor: Večernje novosti