Od 2008. hrvatski sistem i pojedinci učinili su sve da ih šikaniraju, otmu im novac, izvrte oko malog prsta i konačno ih isporuče na operacioni sto, na kojem je čovek spašavao srce od stresa i nepravde koji mu je priuštila država.
Evo ukratko istorije nevolja belgijskog para koji želi da pobegne “glavom bez obzira”.
Hrvatska traži od Luisa i Elke 79.000 kuna PDV-a na brod koji je čovek kupio još 2001. i u čijim papirima piše da je na njega već plaćen PDV u Belgiji. Prete oduzimanjem imovine, i teretom na penziju. Žive u 90 kvadrata u selu koju su platili 190.000 evra, a kuća ih je dočekala, uprkos dogovoru, bez struje, vode, izolacije, ma ičega osim fasade koja jedva stoji na cigli. Do danas su u nju morali da ulože još 50 hiljada da bi bila koliko-toliko adekvatna za život. Neko im je prodao tu nekretninu, a pokušao je da je proda drugim ljudima posle. Vidljivo je u katastru.
Belgijancima se dopala Hrvatska pre devet godina. Nekoliko puta pre su je obišli, vole more, hteli su da plove...pada odluka. Luis poznaje ljude u Hrvatskoj još od rata. Radio je u vazduhoplovstvu NATO. Bilo mu je jasno, kaže, da je sistem prilično slomljen, ali vezala ga je neka čudna spona za te krajeve.
Par je prodao svoju dobru kuću u Belgiji, neke stvari i došli su do hrvatske ganice. Počinju problemi. Kako je bilo već16 sati, špedicija više nije radila, carina bez njih ne može ništa. Rekli su im da moraju da ostanu na granici i dočekaju sledeći dan. Bilo je hladno. Ni kafića ni toaleta.
- Još 2007, znači godinu dana ranije, počeli smo u Briselu da ispunjavamo formulare i papire da budu spremni iduće godine, kada se selimo u Hrvatsku. I šta? Na dan polaska saznali smo da je čovek u hrvatskoj ambasadi izgubio naša dokumenta i sav trud je bio uzaludan. Kuća prodata, stvari poslagane u kamion, a mi nemamo pola papira koji nam trebaju. Iako sam uredno prijavio svoje stvari posle izlaska iz Belgije, trebalo je da platim carinu na sve što smo uneli - odeću, nameštaj ... konfiskovali su nam kamion, odvezli ga u skladište fabrike u Šibeniku i držali ga tamo pet dana. Brojali su stvari... Pet dana nismo imali ništa, osim odeće s kojom smo došli na sebi. Morali smo da odsednemo u drugom apartmanu vlasnika koji nam je prodao kuću. U podrumu”'.
Poglavlje drugo - kuća. Preko jedne agencije dogovorili su sa vlasnikom da će do 1. oktobra biti spremna za useljavanje:
"Ništa, ali apsolutno ništa nije bilo urađeno. Nema vode, nema struje, nema grejanja, nema podova, nije legalizovana. Dogovorili smo se ranije s agencijom i vlasnikom i pisalo je u ugovoru da će nam kaucija biti vraćena u dvostrukom iznosu ukoliko nas ne dočeka dogovoreno stanje stvari. Odlučio sam da odustanem od kupovine i kupim neku drugu kuću, ali me sused upozorio da nikada neću videti svoju kauciju ukoliko to učinim. Vlasnik ne samo da nije sproveo legalizaciju, nego nikada nije ni priložio papire da se pokrene postupak. Bilo mi je čudno još u vreme kada smo mu plaćali kauciju. Agencija je na moje oči dala novac vlasniku u ruke. To se nigde ne radi. Bilo gde u Evropi, da kupujete kuću, kaucija ostaje kod notara dok se ne ostvare uslovi i konačna prodaja."
Zima 2008. Belgijanci su useljeni. Nemaju ničega. Smrzavaju se. Voda. Kako do vode? U selu su baš stavili novi asfalt, ne buši im se. Sve ostale cevi su na privatnim terenima. Dogovaraju sa susedom da napravi mali vodovod do njihove kuće. Može. Ali sused uslovljava da plaćaju vodu pola-pola. NJih je 11 u kući, Belgijanaca dvoje. Ne može poštenije. Kako nemaju izbora, Luis i Elke pristaju. U pregovorima oko vode čuju sina gradonačelnika kako kaže da im neće uvesti vodu dok ne nauče hrvatski. Znali su već nešto jezik.
Ubrzo se dogovaraju sa drugim susedom da od njega uzimaju vodu. Čovek je dosta u Švajcarskoj, biće malo lakše. Ali njegova cev je samo 20 centimetara ispod zemlje i pre dve godine se smrzla. Slomio se brojčanik. Vodovod došao da ga popravi. Cev je uskoro pukla, isteklo je 3000 kubika vode. Naplatili su Belgijancima sve što su mogli. 24.000 kuna.
Pre ulaska Hrvatske u EU strani državljani EU su morali svake godine da obnavljaju dozvolu boravka. Zahtev je morao biti predat najkasnije mesec dana pre isteka važeće dozvole, a 2010. Luis i Elke su greškom predali zahtev tri dana posle roka. Bam. Kazna od 500 kuna svakome. Vojnički disciplinovan i sa vrhunskim osećajem za korektnost, Luis je platio kaznu odmah isti dan.
Od onda do danas svaki put kada prelazi granicu hrvatska policija ga odvlači u stranu jer im se pali crvena lampica u sistemu. Dva puta mu se dogodilo da je zakasnio na avion jer ga je policija na aerodromu odvela u sobu sa saslušavanje. Svaki put se radi o famoznih 500 kuna, čije plaćanje izgleda niko nije uveo u sistem. I svaki put Luis vadi uplatnice, dokazuje da je platio, nakon čega ga puštaju.
U poređenju sa sledećim, mahanje avionima za koje imaš kupljenu kartu izgleda kao opuštajući aerobik. Još posle prelaska granice 2007. Hrvatska je naložila Luisu da svoj, auto, skuter i brod mora da vrati u Belgiju u roku od šest meseci. Bez objašnjenja.
Da skratimo priču, čoveku dolazi prvo kazna zato što drži brod u zalivu nadomak kuće, 600 evra. Plus - PDV na brod 79.000 kuna
Odlazi Luis u carinu na konsultacije. Poveo je prevodioca. Izneo slučaj. U jednom trenutku carinski advokat okrene se prevodiocu i kaže na hrvatskom: "Postoji zakon da ako se nešto ne ocarini, nakon tri godine se više ne može cariniti, ali nemojte mu to prevoditi." Takođe, postoji zakon da se PDV ne plaća na brodove starije od osam godina. Luisov brod je iz 2001, na njega je plaćen PDV, a hrvatska carina nikad nije tražila da im Belgijanac dostavi dokaz o plaćenom PDV-u, nikad nije stavila svoj žig na brodske papire pa da čovek, ako i kada plati hrvatski PDV, može dobiti povraćaj plaćenog poreza u Belgiji, a da ne pričamo kako mu pokušavaju naplatiti PDV na oštećen brod star 16 godina sa neispravnim motorom. Procenili su ga na 37.000 evra, vođeni cenom iz kataloga, a tržišno vredi pet do sedam hiljada.
Luis je prošle godine završio na operaciji srca usled sužavanja krvnih sudova. Kaže, isključivo od stresa. Pokupio je stvari i otišao kod hirurga u Belgiju. Još ga jedino drži ideja da okonča sudski spor, proda kuću u Bilicama i mahne sa smeškom...
Ima i poruku za ostale strance: "Ne kupujte u Hrvatskoj. Nikako. Ili iznajmite ili bežite odavde. Ovde su samo trikovi i manipulacije. Evo, poštar mi neki dan baci preporučeno pismo na koje moram odgovoriti u roku od osam dana, a ja sam u Belgiji. Pa je l 'to normalno? Zar nije poenta preporučenog pisma u tome da ga moraš lično primiti? Stvarno smo pokušali. Ima tu divnih ljudi. Dosta meštana nam je pomoglo. Čak smo se i trudili da naučimo hrvatski... ali dolazak ovde bio je najveća greška koju sam ikada učinio." Izvor: T Portal
