Piše: Željko Cvijanović1. Da sam na Vučićevom mestu, sad bih pokušao da se setim ko mi je proletos najviše upirao da Lončar ostane u vladi. Podsećam, bilo je to vreme kad je sam Vučić najavio kako će da ga otpusti. Iskreno, ne znam ko je to bio, ali mi ponešto što natucam o „periodnom sistemu“ kaže da je taj isti bio i protiv ulaska Nikole Selakovića u vladu. I da je sad među tvrđima da Vučić ide na predsedničke izbore. Danas je jasno i zašto je tad sačuvan Lončar. Velja Ilić je tu kriv koliko i poštar kad donosi presudu u koverti, doduše, utoliko ekspeditivniji što su ga ubedili da mu je to dostavljanje u najboljem interesu. Žrtvovanje za istinu i pravdu da i ne pominjem.
Za to vreme, Vučić je bio u Minsku, pre nego što sam ga tamo očekivao. I nije se krio, pregovarajući o fenomenalnim Lukašenkovim traktorima, nego je govorio o onom zbog čega je stvarno došao – o oružju. Zašto? Treba mu za izbore? Možda, ali šta to na izborima ne može da završi šest Putinovih Migova, nego trebaju i Lukašenkovi? Možda je bolje pitanje: šta to on zna što mi ne znamo?
2. Za to vreme, u zemlji i oko nje počinje kermes: Lončar i Šiptar u nastavcima; Vacićev test inteligencije na N1; šef NS policije sa narko-dilerom; drugi narko-diler u kolima Vulinovog ministarstva; rafalni napadi na Tomu Nikolića; velečasni Žarkica Korać od Tome brani Tačija; Inicijativa mladih na kastingu dobija ulogu Otpora, Alijin sin preti „revizijom optužnice“, albanski ambasador u Prištini obećava da će njegova zemlja braniti Kosovo od Srba, Mekalister u prepoštenom Danasu...
Odakle sve to za tako malo vremena? Kreiranje predizborne atmosfere? Teško, utoliko teže što je gotovo svaki od pomenutih događaja dao više merkalija nego kad se sabere sve što su dosad pokrenuli opozicioni kandidati. Pre će biti da su i sami izbori deo nečeg većeg. Možda nečeg zbog čega Vučić ide na noge Lukašenku, koga je samo pre par godina izbegao u Beogradu.
3. Šta god mislili o srpskoj vladi, iole krupnija slika je jasna. Uprkos bombardovanju i decenijama razaranja, Srbi danas nisu samo najjači politički faktor između Beča i Istanbula nego i nosioci jedine dve države na tom prostoru koje su uspele da zadrže konture samostalnosti. Čak i kad bi se, prema istim kriterijumima, pravila lista evropskih zemalja, Srbija i Srpska bile bi veoma blizu vrha. I? Ništa, samo što je na svetu sve više zemalja – a posle Trampa biće ih još više – koje znaju da se samostalnost još kako sipa u traktor. Oporavak srpske samostalnosti u promenjenim okolnostima neće samo pogodovati Srbiji već će biti i neka vrsta balkanske bombe koja će, i bez neke naročite srpske namere, promeniti geopolitiku regiona. Kako su nove balkanske države 90-tih nicale sa istom motivacionom i identitetskom legitimacijom – borba protiv srpske hegemonije – tu legitimaciju su zadržale i danas. Hajde sad da zamislimo koliki bi makar delimičan oporavak Srbije i Srpske bio zemljotres za te „nove države“. Samo naš oporavak prikazaće ih u punom formatu manje ili više propalih država. Zato je antisrpska motivacija Zagreba, Sarajeva, Podgorice, Prištine i Tirane danas i veća nego što je bila 90-tih, kad su se okupljali oko zajedničkog projekta. Oni danas taj projekat odsudno brane, a s njim i sve odnose koje su izgradili za poslednjih 25 godina, koji ih, poput nekog veštačkog skeleta, drže uspravnim i prividno živim. 4. I baš zato sve oko nas počinje da liči na 90-te. Srbija i Srpska ne smeju da ustanu, jer, ako se to desi, mnogo toga oko njih će da padne. Zato je Vučić u Minsku, jer za nastavak rušenja Srbije strategijom ljuštenja luka više nema vremena, dok bi jedan blickrig od nekih 15 dana, za koje vreme bi se Srbiji ruke držale zavezanim, već bio neko rešenje. Zato je ovde podignuta sva peta kolona; zato ton kritikama Srbije u Evropskom parlamentu daju poslanici iz Hrvatske; zato su sve afere plasirane u javnost ispričane jezikom razumljivim aktuelnim i budućim kolonama korisnih idiota, koji se prepoznaju po rečenici da ih baš briga za geopolitku i svetska događanja ako oni loše žive. Naravno, platforma na kojoj se zida ta vrsta afera ne pripada ni domaćoj petoj koloni ni strancima. Pripada samoj vlasti. Pitanje je dakle kako to da ta vlast u tako važnom času proizvodi toliko entropije, toliko Vacića i Lončara. Jednostavno: Srbija nikad nije imala vlast kojoj su se toliko razilazile ose strategije, identiteta i ideala. Da su se druge dve ose podudarile sa prvom, bilo bi isto kao pre: niko ne bi smeo da pomene zapadne ambasadore, Rusiji bi zalepili sankcije a Migove bi videli na filmu. Da je prevagnula osa identiteta, Srbija bi imala socijalnu revoluciju, u kojoj bi sirmošani nabijali bogate na kolac. Da je pobedila osa ideala, vlast bi pala na nekom majdanu negde kad i Janukovičeva. E sad, tri tako razroke ose automatski stvaraju široku lepezu obaveza prema spoljnim i unutrašnjim akterima, međusobno često sasvim nespojivim. Proizvod toga jeste unutrašnja konfuzija koju stvaraju međusobno suprotstavljene figure, politike i interesi. Takva vlast teško može da krije svoje slabosti, entropiju proizvodi lopatama. Naravno, te entropije ne bi bilo kad bi tri pomenute ose bile manje razroke, ali pre nego što se baci kamen, valja videti šta bi se desilo da je neka od njih pretegla. Čak i kad sve to nije nimalo lepo izgledalo, takva politika imala je svoj raison d'être. Ali vremena se menjaju. 5. Predsednički izbori na proleće su obavezni, parlamentarni nisu. Ali, govoreći iz perspektive već ispričanog, ovi drugi su neuporedivo potrebniji. Zašto? Zato što predsednički izbori mogu da posledično kreiraju personalne postavke, ali samo parlamentarni imaju snagu kreiranja politike. Rečju, možda je vreme da se u vlasti ozbiljno analiziraju promene u svetu, da se naprave neki zaključci i da se prema njima oprezno i ambiciozno koriguje politika. Ili – da budem sasvim jasan – da se ose strategije i identiteta, koliko je to moguće, približe osi ideala. Takva manje razroka politika danas je moguća, po definiciji, proizvodiće manje entropije, biće u obavezi prema manje političkih aktera i, što je najvažnije, manje raznorodnih aktera. Izvor: Novi Standard
