Hladno decembarsko jutro. Tmurni oblaci gotovo su progutali drevni grad Prizren na Kosovu i Metohiji. Naselje Potkaljaja, najstariji deo grada iznad Bogoslovije uz reku Bistricu, gotovo da se ni ne vidi. Krivudavi uski put do naselja gde žive Srbi povratnici, jedini u ovom gradu, popločan je kaldrmom. Sa obe strane nove kuće. Na njima katanci. Ipak, mnogo je više onih spaljenih do temelja, zaraslih u korov. U samom Prizrenu obnovljeno je oko 40 kuća, ali povratnika Srba je — malo. U čitavom gradu, računajući Srbe koji nikada nisu ni napuštali Kosmet, ima ih oko 15.
„Preživljavamo, ne živimo. Struje malo-malo pa nema. Nema pomoći ni egzistencije. Sa dva metra drva ne može da se preživi zima. Žena mi prima minimalac, i da nam deca ne šalju, ne bismo preživeli. Vratio sam se jer sam 14 godina plaćao kiriju po Srbiji. Aplicirali smo za povratak u ženinu rodnu kuću, i ovde smo faktički podstanari jer kuća pripada njenom bratu“, priča Siniša. Najbliže ambulanta im je udaljena 55 kilometra. Za lekove i sve ostale potrepštine moraju da idu u Štrpce. „Sve kupujemo… Na selu je lakše jer nešto mogu da proizvodu sami od hrane, a mi ovde ne možemo ništa!“, uključuje se Sunčica u razgovor. U Prizren idu normalno i nemaju nikakve probleme sa Albancima, ali ipak dodaju da im nedostaju naši ljudi — nema nikoga… „Da nam se nešto desi, nema ko da nam priđe… Nema komšije, nema svoga… Ništa se ne dešava. Lakše je tamo gde ima bar dvoje-troje komšija. Mi smo ovde potpuno sami“, kaže ona. Kivna je pomalo na one koji su obezbedili kuće, koji su u penziji i mogu da se vrate u Prizren, ali neće. Siniša, inače, izrađuje filigran. To mu je zanimanje. Problem nije samo to što nema gde da proda ovaj unikatni nakit, već i što ne može da nabavi materijal da radi. „Od ovoga bismo mogli da živimo… Ali nema ko da mi da materijal. Ja sam ne mogu da nabavim i tako…“, nije završio Siniša rečenicu jer nije imao šta više ni da kaže.
Osim u Prizrenu, u ovom delu Kosova i Metohije Srba ima u još nekoliko razuđenih sela podno Šar-planine. Najviše ih je trenutno u selu Novake, koje je od grada udaljeno oko 15 kilometra.
Branko kaže da se vratio na golu livadu, jer od njihove kuće nije bilo ostalo ništa, ali dodaje da se ipak „nekako uspelo“. Sina je u međuvremenu oženio, a iako klasične svadbe nije bilo, ipak se na taj dan na kući vijorila — srpska zastava.
Sin Branimir je medicinski tehničar i „pokriva“ bukvalno sva srpska sela u prizrenskom okrugu. „Ovo je bilo najveće srpsko selo koje je pre rata imalo 120 porodica sa više od 600 stanovnika, sa 180 učenika i školom koja je radila u dve smene. Sada kad deca stasaju za obdanište ili predškolsko ili školu, porodice se sele u Štrpce, tamo plaćaju kiriju radnim danima, a za vikend se vraćaju kući. Ili ovde, ili u Prizren, ili već gde je ko iz kog mesta. I mala Milica, koja je doskora bila jedino srpsko dete u Prizrenu, sada ide u školu u Štrpcima i tamo živi sa majkom, dok deda i dalje živi u Prizrenu. I oni odlaze samo vikendom“, kaže Branko, glava porodice. Branimir gleda vesti na internetu. Zaustavlja nas na vratima sa rečima:
Sneg polako provejava… Poneka pahulja već se zadržala na obrezanim lepo negovanim voćkama. Mali Mateja veselo trčkara po dvorištu. Čeka da mu se probudi sestra da bi imao sa kim da se igra… Izvor: rs.sputniknews.com
