Piše: Ivan Ristić Bliski istok je najnestabilniji makroregion na svetu, koji je u više navrata u istoriji opasno pretio da u svoj smrtonosni vrtlog povuče i ostatak planete. Čak i u periodima relativnog mira, uspostavljenog ne nasuprot, već zahvaljujući panarapskim autoritarnim režimima, on je prouzrokovao globalne potrese u vidu naftnih šokova, diplomatskih skandala, međunarodnih intervencija širokih razmera, i, na kraju, migrantske krize. Zbog toga njegov značaj seže dalje i dublje nego što to govore objektivni politički i ekonomski pokazatelji ključnih zemalja koje ga čine.
Faktori koji utiču na geopolitičku percepciju Bliskog istoka mogu se podeliti u konstantne i promenljive. Konstanta su energetsko bogatstvo, panarapski režimi (uprkos pritiscima, dva su opstala – u Siriji i Egiptu), nedemokratska tradicija, kao i pogubno kolonijalno nasleđe potvrđeno Sajks-Pikotovim sporazumom. U promenljive svakako spada ISIS i odnos prema teokratskom režimu u Teheranu. Ova dva pitanja su na prvi pogled u mejnstrimu razdvojena, neraskidivo su vezana logikom interesa onih koji za „zelenim stolom“ prekrajaju sudbine bliskoistočnih naroda.
Diskontinuitet
Za bezbednosnu i političku arhitekturu određenog prostora najopasniji su periodi kada dolazi do diskontinuiteta jednog poretka, a da pritom nije stvoren drugi koji bi ga na adekvatan način zamenio i preuzeo logiku delovanja i interesa ključnih igrača u njemu. Prvi vakuum spolja dirigovanom propašću manje ili više sekularnih arapskih režima kroz tzv. Arapsko proleće popunio je širok dijapazon ekstremnih islamističkih opcija, od Muslimanske braće, preko Al Kaide do ID. Drugi vakuum će nastati porazom ISIS na širokom prostoru od Alepa u Siriji do Mosula u Iraku, gde i dalje opstaje teritorija anarhije i zla, prećutno podržana od strane zapadnih centara moći, uprkos deklarativnoj borbi koja se protiv nje vodi. Trenutno živimo u međuperiodu, gde se po svetskim diplomatskim kuloarima lomi sudbina kalifata. U 2017. godini Bliski istok će biti ponovo na naslovnim stranama jer će ove godine verovatno doći do potpune propasti islamističkih tvorevina na delovima teritorije Sirije i Iraka. Bliskoistočna geopolitička slagalica će tako još jednom poprimiti nove obrise koje će karakterisati novi odnos snaga, ovaj put na korist šiitskoj transverzali, a na štetu sunitskih petromonarhija i njihovih vašingtonskih sponzora. Američki intervencionizam i sad već tradicionalno pravljenje računa bez krčmara otvorili su pandorinu kutiju, koja će morati da bude zatvorena ogromnim ulogom svih uključenih strana. Uspostavljanje novog poretka Prelazak sa gerilskog modela ratovanja na efektivnu kontrolu nad delom teritorije Sirije i uspostavljanje paradržavnog aparata predstavljao je kvalitativni skok za teroriste, ali istovremeno i seme njihovog uništenja. Ono što im nije uspelo 1982. u Hami činilo se da će uspeti na tragu „proleća naroda“. Ipak, ruska intervencija je podsetila svet da je došlo do dramatičnih promena, dok su džihadisti shvatili da su im dani odbrojani. Pat pozicija u Al Babu, u koju su uključeni Kurdi sa državotvornom ambicijom, Turci u nameri da ih u tome osujete, kao i sirijski režim, koji teži da spasi šta se spasiti da, dodatno komplikuje situaciju. Izrael i Hezbolah na sirijskoj teritoriji nastavljaju nedovršeni konflikt iz 2006. godine, čiji će ishod zavisiti od definisane trase odnosa novog trijumvirata Putin-Tramp-Netanjahu. U Siriji je trenutno na papiru primirje. U realnosti se pak trenutni period koristi za uspostavljanje novih odnosa snaga pre nalaženja konačnog političkog rešenja koje bi zadovoljilo sve osim ekstremnih grupa na vezi sa Rijadom. Ponovno otvaranje kurdskog pitanja ovaj put neće biti zatvoreno dok se za njega ne nađe trajno rešenje. Intenziviranjem bitke za Mosul fokus kurdskog pitanja se premestio sa istoka Turske i severa Sirije u dezintegrišući Irak. Akciju oslobađanja Mosula sa severa sprovode Kurdi, dok su sa juga pretežno šiitskim selima opasno blizu prišle sunitske formacije. Konačni slom terorista na teritoriji Iraka neće značiti i konačan mir – na površinu će ponovo izbiti sektaški sukobi, unutar kojih se kao najozbiljnije pitanje postavlja uloga turske vojske u provinciji Niniva. Takođe, sporazumom unutar OPEK o smanjenju cena nafte nije se izašlo u susret Iraku. To će u značajnoj meri pogoršati unutarirački konflikt između Bagdada i Erbila oko političke moći i raspodele naftnog bogatstva. Cilj Stejt departmenta je da ostavi uporište u Iraku stečeno intervencijom i neće dozvoliti da rezultate dva rata i decenije embarga Iran svojom ambicioznom politikom poništi u samo nekoliko godina. Dok se Turska predstavlja kao zaštitnik sunita, iza kulisa teži da reši kurdsko pitanje izvan svojih granica pre nego što se ono svom silinom prelije preko njih. To dodatno vezuje kurdski čvor koji bez mača neće biti moguće raspetljati. Cilj turske vlasti je da se učvrsti kao regionalni lider na bliskoistočnoj osi svojih neoosmanističkih ambicija i o istom trošku trajno reši problem Kurda. U oba slučaja nepremostiv problem predstavlja režim sirijskog predsednika Asada, koji, sa jedne strane, čvrsto kontroliše teritorije prema kojima Ankara neguje aspiracije, a, sa druge, podstiče kurdske zahteve za autonomijom, u nadi da će mu to omogućiti bržu pobedu nad militantima i osiguravanje teritorijalne celovitosti na severu. Nakon propasti julskog puča i međusobnog približavanja i opipavanja pulsa, Turska je svesno dobar deo svoje samostalnosti u delovanju na Levantu neraskidivo vezala za Rusiju. Saterana uza zid bliskoistočnog haosa, ona će morati svesno da žrtvuje svoje vitalne interese zarad golog opstanka na sceni. Sudbina Al Baba će biti lakmus koji će svedočiti o tome da li još uvek postoji slamka spasa za Davutogluovu „strategijsku dubinu“. Iran će se na majskim izborima tradicionalno suočiti sa izborom između nastavka reformi i strategije delimičnog popuštanja i povratka na tvrđi kurs, koji je po volji Veću čuvara revolucije i ajatolahu. Otvaranje Irana kroz postepeno obaranje spoljnog zida sankcija, izuzeće od zamrzavanja proizvodnje u okviru OPEK, kao i potraga za investicijama u energetski sektor guraju iransku privredu do respektabilnih stopa rasta. Na tim krilima rastu i regionalne ambicije Islamske Republike. Uloga ranjenih sunitskih panislamističkih rivala Turske i Saudijske Arabije je da u što većoj meri osujete regionalne ambicije Irana koristeći širok dijapazon sredstava – od vešto upravljanih sektaških sukoba na severu Iraka, do učešća u posredničkim ratovima u Siriji i Jemenu. Iran i ID su dve suprotstavljene ogoljene paradigme buduće „geografske osovine istorije“ Bliskog istoka. Hobs ili Sajs-Piko? Međuprostor nastao propašću ID ispuniće regionalni posrednici, dok će globalne sile dati sve od sebe da u što većoj meri uberu plodove. Cilj Stejt departmenta je da očuva pozicije ostvarene Arapskim prolećem i spreči Rusiju da popuni vakuum nastao propustima Obamine administracije i njihovim direktnim sponzorisanjem vehabizma. Sa druge strane, interes Kremlja je očuvanje Sirije u postojećim granicama, sa ustavom koji garantuje kontinuitet dosadašnjeg sistema. Takođe, potrebno je očuvati kurdsko pitanje u celini otvorenim kao polugu za disciplinovanje prevrtljive Ankare ukoliko se za tim ukaže potreba. Sajks-Pikotov sporazum je definisao Bliski istok onako kako on izgleda sa prozora Dauning Strita i Jelisejske palate. Slično tome, danas se komadići razorenog Bliskog istoka skupljaju i slažu u mozaik čiji je osnov napravljen u Ženevi, dok će značajan napredak verovatno biti ostvaren u Astani. Potpuni preokreti američke politike su retki. Do sada je Stejt department radikalno menjao svoje stavove prema Titovoj Jugoslaviji, Mosadekovom Iranu i Kini Deng Sjaopinga. Postoje ozbiljne indicije da bi Bliski istok mogao da bude četvrta po redu takva promena, kako bi se njome spasili ostaci američkog interesa u regionu. Za najtrusniji i geopolitički najvažniji region sveta biće neophodan neki novi Sajks-Pikotov sporazum, ovaj put između Kremlja i Vašingtona, kojim bi se definisalo uspostavljanje novih pravila na novim osnovama koje zahteva međunarodni poredak. Imajući u vidu suprotstavljene interese na terenu i zakrvljenost saveznika dve supersile, niko nema ni približnu ideju kako bi to trebalo da izgleda. Izvor: Pravda
