Pravda

Piše: Leonid Savin Pored toga, nekoliko puta su različiti ljudi, potpuno različitih stanovišta, prognozirali događaje u političkom sistemu u ovom delu sveta. Jedina razlika je što neki smatraju da je stvaranje EU bila sistemska greška, dok su je drugi prepoznali samo kao prelazni korak u daljem procesu rasturanja nacionalnih država i stvaranju globalnog civilnog društva. Ove dve tačke gledišta sada objedinjava evropska kriza, a dalji razvoj svetskih događaja će zavisiti samo od geopolitičkog aspekta te podvojenosti. Da razmotrimo ova dva slučaja preko određenih primera. Uporedićemo ideje iz dva različita dela sa sličnim naslovima – 'Slamanje naroda' i 'Razbijanje naroda'. Prvo je objavljeno 1957., a drugo se pojavilo 2003. godine. Prvo je napisao advokat, ekonomista i politolog austrijskog porekla. Leopold Kor je oko dvadeset godina bio profesor ekonomije i javne uprave na Univerzitetu Portoriko. NJega je, takođe, inspirisao i pokret 'Malo je lepo'. Kor sebe naziva filozofom anarhistom, iako se nikada nije zalagao za borbu protiv države. Bio je protivnik velikih projekata, uključujući i evropske integracije. Leopold Kor je 1941. godine predvideo i pogreške u vezi sa stvaranjem nadnacionalnog sistema u Evropi, ali i kolaps Sovjetskog Saveza. Čak i tokom Drugog svetskog rata, on je analizirao stanje etničkih grupa, i došao do zaključka da će i nacistički i sovjetski režim loše proći. Kao što je istorija pokazala, njegova analiza se ispostavila kao tačna, iako se samo nekoliko istraživača okrenulo njegovim teorijskim principima. Kohov stav o švajcarskoj konfederaciji je prilično sažet – to nije konfederacija etničkih ili lingvističkih grupa, nego konfederacija regiona. "U stvari, osnova postojanja Švajcarske i principa zajedničkog života različitih nacionalnih grupa nije federacija tri njene nacionalnosti, nego federacija 22 njene države, koje pokazuju podelu njenih naroda i na taj način stvaraju neophodan preduslov za svaku demokratsku federaciju: fizička ravnoteža onih koji su tu, približna brojna jednakost. Veličina švajcarske ideje je, stoga, u malim ćelijama iz kojih ona crpi sve svoje garancije. Postoje ljudi koji se zalažu za ujedinjenje evropskih naroda, jer smatraju da je ova vrsta zajednice već realizovana i praktično dokazana u Švajcarskoj, ali oni nikada nisu svoje divne programe zasnivali na principu kantonalnog, ili suvereniteta malih država. Nacionalna ideja toliko muči umove političkih mislilaca, dok se o malim narodima učilo i mislilo da su izbor svega lošeg i svog zla. Nas su obrazovali da obožavamo rasutost, univerzalnost, kolosalnost, da se udaljimo od minijaturnog, potpunog i univerzalnog na najmanjoj skali – skali pojedinca, što je protoplazma svakog društvenog života. Naučili su nas da hvalimo  ujedinjenje Francuske, Velike Britanije, Italije i Nemačke, sa uverenjem da će one stvoriti jedinstveno čovečanstvo. Ali, samo su stvorili velike sile", kako je pisao u svom radu Razjedinjenje sada: molba za društvo zasnovano na malim posebnim jedinicama.' ( Disunion Now: A Plea for a Society based upon Small Autonomous Units) Leopold Kor podržava princip koji veliča suverenitet najmanjih, a ne najvećih državnih celina – Kleinstaaterei, kako kažu Nemci. On kaže da niko ne zna šta termin 'čovečanstvo' zaista znači i zašto bi čak trebalo i da umremo za njega. Sindikalni pokret i gigantizam ne bi doveli ni do čega dobrog. Štaviše, sindikati su samo još jedan izraz totalitarizma. Ovo je jednopartijski sistem, koji je izmešten u međunarodnu sferu. 'Ne samo istorija, već i iskustvo nas uči da se istinska demokratija u Evropi može ostvariti samo u malim državama. Samo tako pojedinac može da zadrži svoje mesto i dostojanstvo. I, ako demokratija vredna ideja, moramo ponovo da stvorimo uslove za njen razvoj, male države, i dâmo slavu suvereniteta (umesto suzbijanju institucija iz kojih niko ne želi da odstupi) najmanjim zajednicama i što većem broju naroda. Biće lako ujediniti male države pod jednim kontinentalnim federalnim sistemom, a time bi se, sekundarno, zadovoljiti i oni koji žele da žive u univerzalnim uslovima. Takva Evropa je plodna inspiracija i grandiozan prizor, iako ne moderan i ne nešto što se ocrtava jednom dosadnom linijom. To će biti kao mozaik sa fascinantnim varijacijama i raznolikostima, kao i harmonijom organske životne ukupnosti.' A, ovo je gotovo ista ideja kao i ideja evroazijske konfederacije, samo potpuno drugim rečima! Međutim, njegovo najpoznatije delo je 'Slamanje naroda'. U ovoj knjizi, Leopold Kor daje filozofske, političke, kulturne, ekonomske i administrativne argumente u korist malih državnih aktera. U knjizi 'Fizika politike: Filozofski argument' u delu knjige 'Deo o filozofskim pitanjima', on kaže: 'Ovo nije slučajno, jer sitnost nije samo pogodnost. To je stvorio Bog. Ceo univerzum je izgrađen na njemu. Živimo u mikro-kosmosu, ne u makrokosmosu. Savršenstvo se garantuje samo malom. Samo u pravcu minijaturnog dolazi se do kraja, do konačnosti, granice, gde možemo domišljati o krajnjoj misteriju postojanja. U pravcu kolosalnog, ne stiže se nigde. Možemo sabirati i množiti, i proizvoditi sve veće i veće oblike i materije, ali nema kraja, jer se sve može udvostručiti, iako udvostručiti u fizičkom smislu znači brzi dolazak do kolapsa, raspada katastrofe. Postoji nevidljiva prepreka za veličinu, preko koje materija ne može da se akumulira. Samo ne-postojeće matematičke senke mogu prodreti dalje. Podela, nas, sa druge strane, dovodi na kraju do postojeće, iako nevidljive, krajnje suštine svih stvari, do čestica koje se opiru bilo kakvoj podeli. One su jedina suštastvenost koju je stvaranje obdarilo jedinstvom. One sâme su nedeljive, neuništive, večne. Lukrecije ih je, u nenadmašnom delu, O prirodi stvari, nazvao prvim telima ili primarnim česticama.' Iako se na prvi pogled čini da Leopold Kor apeluje na Demokritove atomističke ideje i ideju pojedinca (koja se, u izvesnom smislu, može preneti i na praksu liberalizma i multikulturalizma), ali nije tako. Na žalost mnogih anarhista i nihilista, koji su materijalisti (posebno sledbenici ideje Petra Kropotkina, koji je primere naučnih studija pokušao da predstavi kao moć anarhije), Leopold Kor je uvek govorio o Bogu i NJegovoj volji, što je neophodno za pokušaj razumevanja sa stanovišta organizacije države. 'Postoje dva načina za uspostavljanje ravnoteže i poretka. Jedan je putem stabilnosti, a drugi putem pokretne ravnoteže. Kada su u svom pravilnom obliku, oba su samoregulatorna. Stabilna ravnoteža je ravnoteža mirovanja i veličine. Ravnoteža se stvara tako što se dva objekta dovode u zadato i nepromenljivo stanje, kao kuća i temelj u zemlji ili planina i ravnica. Umesto da stvara harmoniju, oblikuje različite delove u jedinstvo. Ravnoteža rigidnog i nepokretnog, može se shvatiti kao univerzalni princip samo ako je kosmos miran, ne kreće se i beživotan je. Onda bi postojanje samo nekoliko ogromnih tela imalo smisla, pa bi čak imalo smisla i da postoji samo jedno jedino i ogromno. Ali u beskrajnom prostranstvu stvaralačkog ponora, sve to jedino održava stalno-svesna volja Boga sâmog, koji, kako bi sprečio pad u nigde, mora da, ništa manje, sve stalno drži u svojim rukama. Kako to, očigledno, nije bila NJegova namera, On je umesto toga stvorio pokretni, dišući i dinamičan kosmos, koga održava ne jedinstvo, nego harmonija, koja se zasniva, ne na stabilnoj ravnoteži mrtvih, već na pokretnoj ravnoteži živih. Za razliku od stabilne ravnoteže, ova ravnoteža je samoregulišuća, ne zbog utvrđenosti njenih odnosa, nego zbog koegzistencije bezbroj pokretnih malih delova, kojima nije dozvoljeno da akumuliraju toliko mase koja bi poremetila harmoniju u celini.' Kor povezuje političku postavku sa idejom unutrašnje demokratije, koja se oslanja na zajednicu. "Mala država u svojoj unutrašnjoj prirodi je demokratska. Vladari malih država se mogu smatrati susedima građana ... ". Korove ideje nisu često citirane, iako primer Švajcarske može poslužiti kao dokaz valjanosti njegovih ideja. Dalje se može dodati da je i većini nacionalnih država u Evropi potrebno da se 'defragmentišu', dok se u potpunosti ne iskoreni buržoaski duh nacionalizma i pogrešna umetanja, jer je u njima Prosvetiteljstvo neprestano uništavalo tradiciju i kulturu naroda Evrope, namećući birokratiju na njihova mesta. Autor druge knjige sa sličnim naslovom, 'Razbijanje naroda: Red i haos u 21. veku' je britanski diplomata i teoretičar strategije Robert Kuper. U vreme objavljivanja ove njegove knjige, 2003. godine, on je služio kao Generalni direktor za spoljne i političko-vojne poslove, pri Generalnom sekretarijatu Saveta EU.  Iako su naslovi slični, ideje i pristupi stvarima u ova dva dela su potpuno različiti. Dok Kor predlaže jačanje suvereniteta iz osnova, Kuper, nasuprot njemu, smatra da suverenitet treba potpuno uništiti.  'Suverenitet post-moderne države - ima pravo na mesto za pregovaračkim stolom', piše on. Veliki deo njegovog rada je kontroverzan. On, na primer, kaže: 'Liberalizam i nacionalizam mogu ići zajedno danas, baš kao i u 18. i 19. veku, kada su se države pojavljivale iz nekog od oblika imperijalnih vladavina.' Zašto je to moguće? Da bi se trajno uništila nacionalna kultura ili da bi se manipulisali pokreti i partije koje se pozivaju na nacionalni identitet? Kuper je, izgleda, obe stvari imao na umu.  U drugom delu, on je objavio da  se 'većina ljudi potčinjava idejama, a ne silom' a kasnije u istom poglavlju navodi da je 'većina ljudi sklonija idejama, a ne sili', ali 'evropske institucije ojačavaju međunarodnu saradnju jačanjem suvereniteta ... Sporazum o javnoj bezbednosti i javnom redu predviđa policijske akcije u drugim zemljama'. Gde je vladavina zakona i ideja, čak i ako  su 'države članice EU izgubile ekskluzivno pravo na donošenje zakona'? On oprezno govori o Islamu, koji bi mogao postati osnova novog imperijalizma. A, pominje i region Pacifika, gde bi se pitanje konsolidacije ponovo moglo otvoriti. I jedno i drugo su, prema Kuperu, pretnja ne samo interesima Zapada, već na kraju, i Zapadu sâmom. Shodno tome, Kuper brani ideje zapadne hegemonije, koja će se transformisati u nešto novo. Za njega, država je suštinska postmoderna ideja liberalizma, čiji je prethodni korak bio da izdrži različite oblike kolektivnog identiteta povezanog sa klasom, etnosom, rasom ili nacionalnom pripadnošću. Kuper potvrđuje da su komunizam i fašizam pokušaji da se zadrži učinak modernizacije društva, koju je prouzrokovalo Prosvetiteljstvo idejama i tehnološkim inovacijama Industrijske revolucije. Otuda njegovo ubeđenje da sve industrijske i post-industrijske zemlje imaju potencijal za postmodernizam. Na kraju, on otkriva svoje karte i potvrđuje potrebu za slavljenje pojedinačnog. 'Carstva pripitomljavaju haos; nacionalizam rastura carstva; nacionalizam daje put, nadamo se, internacionalizmu. Na kraju procesa je sloboda pojedinca.' Na istoj stranici još piše da misli na otvoreno društvo, koje je, u stvari, identično postmodernizmu. Drugim rečima, to je skoro isto što DŽordž Soroš govori i pokušava da ostvari kroz različite praktične projekte. Pored toga, Kuper priznaje da su američki interesi važniji i pravi razliku između američkog i evropskog utiska o stvarnosti. 'Evropske zemlje su zasnovane na nacionalnosti i istoriji. Istorija je za Amerikance besmislica. NJihov cilj je kolonizovanje prostora i vremena, drugim rečima, budućeg kosmosa'. Ovakva kolonizacija je uspešno sprovedena u Zapadnoj Evropi preko političke, ekonomske i vojne zavisnosti od Vašingtona. 'Američki plan je razvoj globalne zajednice otvorenog tržišta i međunarodnih institucija, u kojima bi Sjedinjene države igrale glavnu ulogu ... U principu, Sjedinjene države su uspele da ostvari navedene ciljeve preko Maršalovog plana, stvaranjem Evropske unije i međunarodnih finansijskih institucija, posebno MMF i Svetske banke.' Dobro je obratiti pažnju na izraz 'stvaranje Evropske unije'. Da li su evropske zemlje, počev od Unije za ugalj i čelik, razumele da su iza svega ovoga bili Amerikanci? Svakako da su neki  od učesnika mogli imati neku korist od takvog udruživanja, ali koliko dugo? Krhost Evropske unije se već pokazala oko Bregzita, nesposobnosti da se izbori sa problemom migranata, u Brekit, svoju nesposobnost da se izbori sa problemom migranata i oko terorističkih napada, kao i oko zavisnosti od nekih zemalja prema diktatu finansijskih komesara. I, šta Robert Kuper nudi uz ovaj trenutni politički program? 'U politici je potrebno ograničiti pred-moderne i inostrane pojave; pomirenje je moguće, ali sa interesima moderne države, a trajni mir može doći samo zajedničkim tokom postmodernih identiteta', piše on. To za celu EU znači dalje propadanje kulturnog obrasca svih naroda i država. A rezultat toga treba da bude novi  nastavak erozije kulturnog koda svih naroda i država. Kao rezultat, treba da se pojavi novi Homo Politicus. Ali to je samo u teoriji. U stvarnosti, slabije identitete će odgurnuti jači, koje danas predstavljaju mnogi migranti, skoro uvek se predstavljajući kao sledbenici Islama koji pokazuju malo ili nikakvo poštovanje prema Evropljanima, starosedeocima. Možda će ova spoljna agresija pomoći evropskim narodima da ponovo razmisle o svojim ulogama u svetskoj istoriji. Možda će pokušati ponovo da uspostave svoj stari identitet i suverenitet, što je moguće više u trenutnim okolnostima. Izvor: Katehon