Piše: Rostislav Išćenko 

Ukrajinska vlast teško ide ka svom zakonu o reintegraciji Donbasa.

Zbog njega se tuku u parlamentu (Vrhovnoj Radi), komešaju se oko nje, uprkos tome što protiv ideja ugrađenih u nacrt tog zakona nije niko ni od onih koji mogu uticati na kijevske političare. Ne, svi su „za“. Čak većina misli da ga je trebalo doneti još pre tri godine.

Ni strani sponzori kijevskog režima nisu protiv. Američki emisar za Ukrajinu (Volker) hvali ga kao „oštri korak ka miru“. Pariz i Berlin ćute.

Amerikancima Minski sporazum o istoku Ukrajine nije potreban, čak im i smeta. Evropljani se drže tog sporazuma, zapravo - zubima se drže za formu, a ne toliko za njegov sadržaj.

Vašington bio bio rad da ostane jedini zastupnik Ukrajine i da sa Rusijom vodi pregovore u ime celog Zapada.

Distanciranje Zapada (kako Evrope, tako i SAD) od ukrajinskog konflikta svedoči o njegovom potpunom unutarukrajinskom karakteru.

Evropa samo čeka povod koji bi bio dovoljno ozbiljan da može u potpunosti da izađe iz „ukrajinske teme“.

Taj čekani povod može upravo odbacivanje Minskog sporazuma od strane ukrajinske vlasti, novi prevrat u Kijevu ili novi rat koji bi započela Ukrajina.

Amerikancima je važno zaoštravanje konfrontacije između Ukrajine i Rusije.

Petar Porošenko je inicirao „zakon o reintegraciji“ jer mu je potreban dokument u kojem se Rusija proglašava za agresora na Ukrajinu, a da pritom formalno ne dira u „minski proces.

Zato se kao „okupirana teritorija“ ne pominje Krim. Doduše, kada zakon dođe u parlament na konačno usvajanje uslediće bar pokušaj da se i Krim svrsta među „okupiranje teritorije“.

Jer, svi podneti amandmani usmereni su na dezavuisanje Minskog sporazuma i na pojačavanje konfrontacije sa Rusijom.

Ukrajinskoj eliti je potrebno zaoštravanje sa Rusijom da bi pojačala pritisak na Porošenka i da bi ga prisilila da se sam povuče zbog opasnosti da dođe do „narodnog bunta“.

A Vašingtonu je sada sasvim svejedno da li će Porošenko opstati ili će pobediti njegovi oponenti, a nacisti se objaviti kao „treća sila“ koja će oterati sve „sistemske političare“.

Zbog svega, treba očekivati novo zaoštravanje situacije u Donbasu, a možda i na ukrajinskoj granici sa Krimom.

Glavni udar biće ipak usmeren na Donbas jer bi se Kijev na granici Krima susreo sa Oružanim snagama Rusije, a ruskih trupa u slučaju novog rata sa Donbasom sigurno neće biti na frontu.

Sjedinjene Države računaju da će Rusija oštro odreagovati na ukrajinsko odbacivanje „Minska“ i na drugu etapu agresije Kijeva na Donbas.

Amerikanci namerno ne koče ukrajinske političare da bi Moskva imala „čelični povod za vojnu intervenciju“ (u korist Donabasa).

Za razliku od 2014-te, Ukrajina se sada raspada toliko očevidno da to ne primećuju samo oni koji to ne žele, pa u Vašingtonu računaju da će Moskva ovoga puta stići do Kijeva i na sebe preuzeti odgovornost za sudbinu Ukrajine. Klasični ruski upad u Ukrajinu ne samo da bi za SAD rešio problem jačanja pozicija Vašingtona u pregovorima o rešenju za Siriju, nego bi skinuo s „dnevnog reda“ i spasavanje mreže ukrajinskih gasovoda jer Kremlju ne bi odgovaralo da tu mrežu -u uslovima kada na njega prelaze obaveze za dovođenje u normalu Ukrajine - ostavi bez gasa. Vašington sada, kao i 2014-te, polazi od toga da za Rusiju slanje vojske u Ukrajinu možda i nije najbolje rešenje, ali da bi neslanje bilo još gore u vreme ubrzane somalizaccije susedne države.

Ako je bio nađen izlaz iz „rebusa“ od pre tri i po godine - utoliko pre će se naći danas. Uostalom, nije Rusija uzalud tri godine naoružavala obučavala armije Donjecke i Luganske Republike.

NJihova brojnost lako može biti dovedena do 50-60 hiljada ljudi pod oružjem, a to je sila koja - uz manju avionsku i artiljerijsku podršku - može probiti čak i stacionarni ukrajinski front. O susretnom udaru i da se ne govori.

U tom slučaju bi se radilo o dva problema, ali se oba mogu rešiti:

1. Zatvoriti rusko-ukrajinsku granicu donbaskim tampon-republikama. Celom njenom dužinom.

2. Ne upuštati se previše u progon protivnika i oslobađanjem teritorija jer su resursi donbaskih republika dovoljni ne samo za njihovu vojno-policijsku kontrolu svoje teritorije, nego i za obezbeđivanje normalnog životnog standarda i obnavljanje proizvodnje.

U suštini, situacija u Ukrajini definitivno izmiče kontroli i njenih lokalnih elita i Vašingtona.

U svojim bezuspešnim pokušajima da unutrašnju destabilizaciju prevladaju pomoću konsolidacije protiv zajedničkog neprijatelja - ukrajinske elite svesno idu na direktnu konfrontaciju sa Rusijom.

Odatle je došao i zakon o reintegraciji Donbasa.                       

Rusiji je - da bi mogla da se pozabavi zavođenjem reda u svom jugozapadnom „dvorištu“- neophodno da dostojnim mirom prvo završi „sirijsku kampanju“..

Pročitajte OVDE kako je predsednik Češke Miloš Zeman pokidao Savet Evrope, rekavši šta misli o Ukrajini?

Izvor: fakti.org