- Imao je rupe umesto očiju, ali kompletna fizionomija je sačuvana. NJegov oblik lica, čelo isto... Božje čudo! Giška će posle ovoga za mene i ostale saborce biti Sveti Đorđe! - Ovim rečima započeo je svoju ispovest Milan Miško Janković, komandant Ravnogorskog odreda Srpske garde, Giškin prijatelj i saborac.
- Slavica, Giškina sestra u petak mi je javila da je njegovo telo netaknuto. Odmah sam javio našim saborcima i svi su bili iznenađeni. Kada sam ga video na groblju Martinika u Crnoj Gori bio sam u šoku. Sav sam se bio naježio. Nisam mogao da zaspim posle sahrane u subotu uveče - priča Giškin prijatelj.
- Bio je pravedan, pošten, sušta dobrota... I kad je bio ljut, bio je pravičan. NJegovo netruležno telo mi je potvrda i opovrgavanje pojedinaca koji nisu bili na ratištu, a pričali su svašta, svakakve gluposti. Ovo će svako tumačiti različito, ali ko veruje, ovo je za njega božje čudo - rekao je Janković.
On objašnjava da je kobnog 15. septembra 1991. kada je Giška poginuo, bio na ratištu u Gospiću.
- U tom trenutku nismo bili na istom položaju. Za njegovu pogibiju čuo sam kasnije, pa u tom trenutku nisam video njegovo telo. Potom sam otputovao za Beograd i otišao u Giškinu kuću da izjavim saučešće. Ležao je u krevetu, na grudima mu je bio krst, a pored njega je plakala majka Milena. Takvog kakvog sam ga zapamtio, video sam ga i 26 godina kasnije, njegovo telo bilo je netaknuto, kao i taj krst - priča Janković koji je ostao nepokretan kada ga je na ratištu pogodio dumdum metak.
Zoran je mučio Jecu, bila mu je kao sluškinja. Šta je Teodora Krsmanović rekla na saslušanju pročitajte OVDE.
Izvor: Kurir
