Pravda

Piše: Aleksandar Pavić Blagom ironijom sudbine, jedan Amerikanac najverovatnije kineskog porekla ovih dana i meseci inspiriše na taj isti poklič na našim prostorima. Hojt Brajan Ji je, posle uspešno sprovedenog „mekog puča“ u Makedoniji, dobio priliku da se dodatno posveti Srbiji. Da nas podučava o tome na koliko stolica treba da sedimo, s kim da se družimo, kako da bolje živimo… Crče čovek od brige za nas i našu budućnost. Iz čistog altruizma, ništa slabijeg od Soroševog. Sa ponudama koje se ne odbijaju, ako je suditi po reakcijama iz većeg dela vlasti. Ili se, možda, ipak mogu odbiti? „’Republika Srpska je jaka i ne može joj ništa Hojt Ji, niti me zanimaju njegove namjere’, izjavio je predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik za ‘Alo’“, glasi vest Radio televizije Republike Srpske od 10.8.2017. „Dodik je naglasio da Republika Srpska ne zavisi od Jia, niti od bilo koga drugog. ‘Ona zavisi od nas koji živimo ovdje i naše opredjeljenje je veoma jasno. Neka se Hojt Brajan Ji pozabavi sobom, a on nije taj koji se treba baviti nama’, poručio je Dodik.“ Evo jednostavnog pitanja: da se ovako sve vreme pričalo sa Jiem i sličnima, da li bi sada Srbija bila u situaciji da joj jedan drugorazredni činovnik Stejt departmenta drsko soli pamet o tome da li treba dati diplomatski status osoblju (istinski) Humanitarnog centra u Nišu, kojeg je Rusija o svom (popriličnom) trošku uspostavila kako bi se, između ostalog, sanirale posledice divljačkog bombardovanja Srbije u režiji upravo Jiove (lažno) humanitarne zemlje? Evo i bar delimičnog odgovora: Na prvom mestu, imunitet ruskom osoblju u Nišu je trebalo dati čim je obećan, odnosno čim je sporazum potpisan, u aprilu 2012, dakle kad je predsednik bio Boris Tadić. S obzirom da nije – što je donekle i razumljivo, s obzirom da je Vlada tada bila u tehničkom mandatu – prema rečima ambasadora Čepurina, Rusija očekuje da„Srbija ispuni obaveze koje je preuzela nasebe“, odnosno da to uradi današnja naprednjačko-socijalistička vlast. Ista vlast koja je ko zna koliko puta do sad lamentirala o tome kako je „morala“ da preuzme obaveze koje su joj u amanet ostavili prethodnici. Samo – kako to da su Vučić i Dačić „morali“ da ispune samo one obaveze koji su išli u korist Zapada ili na štetu Srbije, a ne i onu koja je preuzeta prema Rusiji i koja bi, u isto vreme, donela samo korist Srbiji? U svakom slučaju, toliko Vučićevo i Dačićevo mrcvarenje, kukavičluk i neiskrenost (očigledno utemeljeni na prethodno datim obećanjima zapadnim pokroviteljima) su samo ohrabrili protivnike bilo kakvog ruskog prisustva u Srbiji da od davanja imuniteta ruskim spasiocima naprave problem epskih razmera. Namirisali su krv i poslali lovačkog psa da završi posao. Američki pritisci bi se sigurno nastavili, ali je veliko pitanje da li bi američko ponašanje bilo isto, odnosno u toj meri drsko. Štaviše, sa jedinstvenim, tvrdim (sve)srpskim stavom sa obe strane Drine, Amerikanci bi bili suočeni sa mnogo većim izazovom, i pitanje je da li bi oni bili u stanju da tako efikasno uguše Makedoniju, ili toliko lagano uteraju Crnu Goru u NATO, da nisu mogli da računaju na pacifikovani Beograd. Vučićeva i Dačićeva snishodljivost nam, sada je više nego očigledno, nije donela ništa, osim „privilegije“ da nastavimo sa postepenim odricanjem od ono malo suvereniteta, ono malo pozicija na KiM i ono malo manevarskog prostora u okruženju što nam je ostalo, uz „šlag na torti“ u obliku javnih ponižavanja od strane zapadnih, prvenstveno američkih diplomata. Da se u Beogradu razgovaralo sa strancima kao što se to poslednjih godina čini u Banja Luci – i da se, naravno, postupalo u skladu sa rečima – nacionalni duh bi nam bio na mnogo višem nivou, i javno mnjenje patriotski mnogo homogenije. Posledično, vojna, ekonomska i kulturna saradnja sa saveznicima, pogotovo sa Rusijom, bi bila sigurno razvijenija, što bi ostavilo manje prostora za ucene sa Zapada. Opet, to bi svakako bitno uticalo na odnos Zapada prema nama. Ili bi morali da omekšaju, ili bi, ako bi krenuli đonom, samo dali povod našim prijateljima da nam još više pomognu, odnosno otvorila bi nam se neka druga, inače mnogo perspektivnija vrata. E, sad, ovih dana su se mogli čuti i prvi oštriji tonovi iz bar jednog dela vlasti, posredstvom ministra odbrane Vulina, koji je, neočekivano direktno, prvo reagovao na pridike Kajla Skota o njegovim pohvalama na račun legendarnog generala Lazarevića, a zatim i na Jieve primedbe da Srbija „ne može sedeti na dve stolice“. To bi mogao da bude dobar početak – pod uslovom da bude praćen i delima. Na prvom mestu – davanjem zasluženog, obećanog i dugo očekivanog imuniteta osoblju Humanitarnog centra u Nišu. S obzirom na najnovije, vrlo snažno upozorenje iz Moskve – da se Amerika „ne meša u saradnju Srbije i Rusije“ – jasno je da ruska podrška u slučaju neprimerene i/ili neprijateljske američke reakcije ne bi izostala. Dakle, izgovora nema. A ako Ji bude imao nekih primedbi, treba mu poručiti, kao što je to već uradio Dodik, i kako bi mu zasigurno poručio i Stiv Benon, Trampov „adut u senci“, koji je u govoru u poznatom Hadson institutu nešto slično upravo (ponovo) poručio i vašingtonskom establišmentu („Način da ostvarimo Pax Americana je da prvo sami postanemo robusno i snažno društvo, koje ne pokušava da nameće svoj način života i svoja verovanja drugim ljudima“), da se „pozabavi sobom“. Ili, u prevodu: J(enk)i – idi kući! I povedi Skota sa sobom. RTS prekrstio predsednika Srbije u Šiptara. Više o tome čitajte OVDE. Izvor: Fond strateške kulture